РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ОРАЊЕ ЊИВЕ
 
Раздаде Вран Гавран све своје имање потребитим и невољним, па кад он хођаше сирак међу сирацима, сви се почеше бринути о њему као и о себи. Те он имађаше више него икад и беше осигуранији љубављу јаче него богаташи кулама гвожђа и злата.
Не хтеде ипак Вран живети само од својих речи, и забрањиваше свакоме да зарађује новац продавањем речи и мисли. Него налагаше, да сваки живи човек ради неки посао, неки сазидани посао, и тако живи. Јер он сматраше речи и мисли не као занимање него као животворну музику сваког занимања.
А он беше лончар по занату, и орач по наследству.
И ораше Вран једнога јутра са својим пријатељима, и прекидаше ћутање овда-онда речима и мислима, које као музика наслађаваху ораче.
– Живот наш није један бизаран дан у вечитом сумраку, него један бизаран сумрак у вечитом дану.
Свакога тренутка понека нова звезда баца поглед на нас. Мир!
Зато и говори Свечовек: “Bи, што се знојите у спремању за аудијенцију код краљева од желатина, застидите се што сте целога века излазили без припреме и страха и новога руха у аудијенцији код сунаца од архангелског ткива.”
У коју год ствар Свечовек погледа, црпе мудрост из ње као сунце росу из траве.
Свечовек види у свакој ствари једно двојство од Бога и себе самога. Због прве визије он поштује до обожавања сваку ствар, а због друге он симпатише до саможртвовања свакој ствари.
Коза се, браћо, храни трњем и даје млеко, змија се храни млеком и даје отров.
У свакоме човеку, браћо, има толико зле воље, да се на њему може сазидати Пакао, и толико добре воље, да се на њему може сазидати Небо. Непријатељ признаје код непријатеља оно прво, мајка познаје код сина ово друго.
Више капи отрова капље из срца у мозак него из мозга у срце.
Безбројни услови нашег друштвеног живота налазе се на сунцу и планетама. Зато и не излазе на светлост они лутачи, истраживачи, који само са земљаном свећом улазе у тунел наше душе.
Орачи, ма и леђима били окренути сунцу, сунце ће вам светлити. Ма и леђима били окренути Богу, са кичмом испуњеном безбоштвом, Бог ћe вас водити.
Орачи, једном разговарах са фабрикантима књига и рекох им:
Брзина мисли не иде упоредо са брзином индустрије мастила, о фабриканти књига! Ма мозак летео ваздушном летилицом, мисао вазда клеца пешке.
Орачи, сваки прошли дан изгледа нам оригинал садашњега, и сваки будући – коректура садашњега.
Свечовек у тајности зна, да су сви дани подједнаки пакети, у које смртни упакују своје дарове вечности.
Орачи, грех изазива поправку, и злочин светитељство.
Свечовек је пун греха и злочина, и пун поправке и светитељства. Сви греси морају се испунити на земљи, и сви злочини извршити пре свршетка историје. Историја се не може завршити, док се грех не буде преливао преко њених ивица. Грех, стид и поправка, нормална је биографија свих нормалних – анормалност свих палих.
Орачи, кад анђео ходи, ђаво му се крије у сенци. Кад ђаво ходи, анђео му се крије у сенци.
Ја, Ананда Вран Гавран, син Адамеве, који сам ишао свим путевима земаљским и стизао често задуван на полазну тачку, да опет, с мрављом неуморношћу, пођем новим путевима, чувао сам ово као тајну (све док нисам опазио да и други то исто чувају као тајну у подераном џепу): кад год је анђео из мене говорио, ђаво је прислушкивао; кад год је ђаво из мене говорио, анђео је прислушкивао. Док нисам прогледао и упутио се путем одобреним од Сунца и богова, а забрањеног од књаза мира сего.
Орачи, људи греше или из самољубља или из самопрезрења.
Ја чух исповест једнога старца на самртном одру; ја сам, вели, грешио прво из радозналости, а потом из самопрезрења. Зато сам волео грешнике сваке боје, јер су били блиски души мојој, историји мојој. Узети грех на себе значи узети крст на себе.
Орачи, ја чух разговор два препирача:
Први препирач: “Jа сам целог века путовао по земљи. Земља је била тркалиште ногама мојим и пиво очима мојим. Сто година сам стар, сто пута сам земљу обишао.”
Други препирач: “Jа сам цео век провео на једном месту и путовао мање од кртице у мом дворишту. Ипак био сам сапутник земље око Сунца. Сто година сам стар, сто пута сам обишао Сунце.”
Орачи, од свих чула језик није најбољи изразитељ душе човекове. Као што сав пас није у лајању, тако сав човек није у ономе што каже. Велика је мудрост пронаћи човека иза језика и оценити пса ван лајања.
Свечовек је чуо све језике живих, но ниједан му се није учинио мање нечист од ћутања испод очију, у којима се светли истина.
Орачи, историја бележи две врсте хероја, наиме оне који жртвују свој живот своме идеалу, и оне који жртвују туђи живот своме идеалу. Мрска нам је историја, орачи, што бележи и ове друге у хероје; те тако меша ћумур с дијамантом.
Орачи, један јуноша упита ме, како би он постао пророк, јер вели срамота га је да види само оно што и папагај види. А ја му рекох:
– Проричи увек добро добру и зло злу, и бићеш увек истинит пророк. Ако учиниш само један изузетак, из маловерства или страха, бићеш лажан пророк, а истинит папагај.
Орачи, умираше један од мојих пријатеља са страхом, што му цеђаше сузе из срца. А ја му рекох:
– Ти умиреш, пријатељу. Нити ти одлазиш у већу мистерију, нити ја остајем у мањој.
У томе сунце, разумно и послушно сунце, зазвони подне, те орачи поседаше у изоране бразде да ручају.

Comments are closed.