РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О ИЗМИРЕЊУ БОГОВА
 
– Како да се измиримо, реци нам? Тако завапише окропљени исопом секташи и дилетанти живота. – Гле, завађенији смо од паса. Како да нас прође стид од паса?
– А Вран Гавран диже очи и виде пред собом читаву лес од људских кашљуцавих тела и воњућих душа.
– Има вас доста као дрвећа, но кад би се скупили сви, заједно са очевима вашим из гробова, премашили би број лишћа. Али лишће труне да храни дрвеће.
Измирите спрва богове своје, па ће тек онда гранути измирење и међу вама самима. Но знајте незнано, да их нећете измамити преливајући себе у њих, но точећи с другог краја. Не сматрајте њих но себе празним бурадима, те пуните себе њима, а не њих собом.
Оци ваши и ви – клада и ивер – подметали сте својим боговима своју празну надувеност као кукавица своје јаје бољим тицама. Зато су се и они стидели пред сабакама.
Бози ваши деле многе ваше слабости, но сиромашнији су од вас у једној – гордости. У своме смирењу они су спремни свакога часа да уздигну рукаве и перу ноге један другом, кад би им ви допустили. Они су измирени у једном бистријем свету, изнад вас, но у вашој мутнини не додирују се, – у вашој прашини од речи.
Од речи се могу сазидати тврђи зидови између људи и људи, и богова и богова, него од челика. Челик може да буде зид између њиве и њиве, но реч је зид између срца и срца.
Када свој језик пустите на пашу, вама се чини да ваши богови говоре кроз вас. Међутим, богови ваши молчаљиво седе изнад ваших зидова од речи, у светитељском миру и мучеништву.
Знајте бар ви, кад оци ваши нису хтели – да кад ви говорите, то ви говорите, а не богови ваши.
Кад би се ви ућутали као богови, ви би се измирили као богови. Када би потражили себе у њима, а не њих у себи, ви би чули како они перу ноге један другом. Свуда би то чули: на Гангу и Јордану, на Нилу и Амазону, свуда. У свима рекама, у којима ви давите један другог у име њихово, они перу ноге један другом. О, кад би ви бар уста опрали!
Зашто се позивате само на речи ваших богова, а не и на њихова срца? Зашто причате увек само половину приче? Половина полови кућу и не доноси срећу. То сте могли чути и од ваших врачара, за које ваша сујеверна душа вазда има узорану њиву, и спремну крајцару.
Ви думасте једну злу думу: да служите Богу своме кад му кујете тиранско оружје против других богова. И не осећате тада, да нисте слуге него тирани свога Бога, своје пупе, коју водите по вашару.
Заиста, измирени су богови ваши међу собом, но завађени међу вама, у вама.
Заиста, ако затресете зидине од речи, саграђене између њих од вас и предака ваших, видећете загрљене богове своје. Изгледају ти зидови до неба високи, и изнад неба, међутим су вашег раста.
Они, гле, изгледају од челика, али од речи су, ја вас уверавам. Да су од челика – о, кам да су од челика – челик би се одавно похабао. Али су од јевтиније грађе, те са сваког изласка сунчевог стари зид замењује новим.
О, да сте мало бољи магичари, о, да сте мало искренији трагичари, ви би дошли једним скоком до ваљаног сазнања, да једна ведра мисао, венчана са грамом љубави, даје једну хемију, што може у трен ока да проломи све те зидове, и да их раствори у шаку праха. –
Тако говораше Вран Гавран. И говорећи тако он чувствоваше, да сви богови редом пролажаху кроз његово биће, као етерна струја пунећи га, из захвалности, својим даровима мудрости и снаге.
И испуни се Вран мудрошћу и снагом као језеро планинско што се испуни од тучних облака, кад се проспу у њ.

Comments are closed.