РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЗАСТИЂЕНА ПРЕТЕНЗИЈА
 
Меки, жути песак, претрпан нагим људским телима, ружнијим од меког, жутог песка.
Беше жежена жега на Тихом Океану, тако да они, који је први пут осетише, ждаху сваког тренутка, да се океан претвори у пару а земља у пламен.
А Вран Гавран, свечовечанско презрење и свечовечанско сажаљење, сеђаше на веранди куле, одакле оркестар жица и труба, скривен у зеленило, бурно галамаше, татататаше.
Другови Вранови, којима он из презрења и сажаљења ноге праше и сузама освећиваше, сеђаху вокруг њега, који службом господараше. Питаху другови Врана час ово час оно, но Вран беше ћутљив као непомични океан, притиснут жеженом мором. Питања се тицаху нагих, пренагих тела, што се у жутом, добром песку ваљаху, брчкаху, нервираху, испараваху и стиђаху.
Не беше Вран у истини тако спокојан као што изгледаше. Мир на лицу беше његова једина хипокризија. Јер унутра у њему вулкани се дизаху уз гротло и, сузбијени мишљу, поново тоњаху на дно. Сам у својим мислима, на зборовима својих сопствених атома, одговараше Вран на постављена питања другова:
Кртица живи у гробовима, па ипак фестивније изгледа од човека, и не сличи толико земљи, узорној земљи, као људска тела.
Ови кестенови, што стоје у свом летњем цвету и мирису около пржине, – што стоје у својој племићској раскоши, смејали би се сиромаштини људској, да су подсмешљиви као људи.
Само очупани нојеви можда би се застидели своје наготе у друштву ових нагих, пренагих. Но очупан ној није цео ној: очупана лепота с њега припада органски њему. Док је го човек је цео човек, јер све што је скинуо са себе у гардероби, не припада њему, – све је крађа и отмица. Тако да очупан човек тек је прави човек.
Разумљивија је човечја жудња за оделом но за наготом. Историја моде најпространија је (и најсмешнија) глава људске историје. Мода је половина биологије рађања.
Човек се покрива, но жуди, да се види откривен. Све жуди, и луди, да види наготу, а кад је види, или покаже, стиска се од стида. Не стиди се наге усахлости, ни надухолости, ни косматости ни ћелавости, ни крезубости, ни зубатости, но се стиди тела као тела, као апарата рађања.
Сношљивији је призор масе закланих морских паса но масе голих људских тела. Надчовечанска медицина исповеда, да што више тело стари, то се ругоба његова више подмлађује. Свуда множина повећава ефект лепоте изузев множине људских љуштура, – омиљених, нагих тела. Зато је гле – гле, музика нужна. Јер музика само може да да овом очајном призору нимбус – не лепоте, но – трагизма, и да гнушање навије на сажаљење.
Људи претендују на превасходну лепоту у свету. То је првородно слепило, научено и сугерирано, створено школом и апетитом. Но то слепило учинило је, да многе очи прогледају, многе очи, које би неотворене усахнуле у мајчиној утроби. Гле, то слепило рађа свет, и чини, да многа прашина прогледа.
Та претензија је ушла из крви у мозак, а то је најомиљенији друм дуготрајних гостију мозга и – историје. Ушла је у мозак и почела намигивати генерацијама испред себе, час с гримасама смеха час с гримасамa страха: “Како сте лепи, о мајмуни! Одмах до вас стоји Бог по лепоти!” Но поред свега човек се са стидом свлачи, и са стидом шкиљи у туђу наготу.
Надчовек, боксер, ходи у оделу а сања о наготи. Фанфаронске кћери скривају се у папагајско перје, да би се виделе наге. Желатинске пећи рђавог хлеба! Не у хлебу, но у мешењу хлеба гледају оне своју врховну насладицу.
Заиста, само је она лепота лепа, коју апетит људски не сиса. Наслада је прва лепота човекова, прва лепота и прво гнушање. Естетика надчовека је рођена при добром апетиту, као и све остало. Носом је естетика нањушена пре него ју је мозак открио; и црева су је прво осетила, па ју је онда дух посвојио и почео контемплирати и ослобађати од свега црвеног, црвљивог.
Очи, које посматрају наго тело без глади, познају једну вашу естетику, наиме – естетику ругобе. Кратко је њихово посматрање ваистину, и пуно пресићености, ако им музика не дозове уши у помоћ.
Епопеја наготе почиње стидом, продужава се баналношћу, и завршује новим љуштурама. Једино баналност може повећати ругобу наготе. Гле, баналност очупаног човека уздиже достојанство чак и очупаном ноју.
Много хаљина има тело, од којих је прашина најтрајнија. Много хаљина има душа, од којих је тело најјевтиније. Има тела разне цене; но мртви морски пси имали би добру цену на пијаци, где би се продавала и мртва људска тела.
О, ружни, ругобни по телу, – ви сте ружни, ругобни по телу, јер сте ружни, ругобни по души! Кад задобијете лепшу душу, душа ће уобличити себи лепшу љуштуру, да, изаткати себи завиднију кошуљу. О, накарадно неједнаки по телу – изједначите се душом, и тела ће ваша бити уједначена, као тела ружа у пољу, као тела гусеница у свили. Јер гле, душа ствара себи тело према својој моћи и лепоти.
Беше плима увече, те вода досеже до зидова куле, на којој Вран сеђаше. Окупани и насунчани разиђоше се са смехом, јер њихово купање не беше крштење, да би га значај његов уозбиљио.
И океан оста сам, и Вран оста сам. И проговори океан Врану узбуђеним језиком:
– Сва она тела припадају 60% мени за живота, а 100% по смрти. Чистећи себе она прљају мене; чистећи себе ја прљам ваздух; чистећи себе ваздух прља етар; чистећи себе етар прља звезде; чистећи себе звезде прљају Браму. Нико, сем Браме, не може очистити оно што је нечисто, те да истински буде чисто. Сва нечистота уздиже се к Њему, и сва чистота спушта се од Њега. Точак чистоте и нечистоте често је бивао шкартиран и бацан на поздер, но увек изнова упрезан у колеснице мисли, да би се мисао могла возити, возити, возити.
Ко очисти људско тело од стидљиве претензије, спашће људску душу од слепила. А кад слепило оних, који сад гледају, престане, нове очи престаће да се отварају. Ал’ зато ће све слепе очи из прашине прогледати. И Адамова, – планета између Марса и Венуса – Једноока, Шкиљава, постаће многоочити херувим, а њен крститељ и њена лепота биће – Свечовек.