РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПОД ШАТОРИМА
 
Путује вода, путује ветар, – ко ће их задржати? Путује жива, путује гвожђе, – ко ће их уставити? Путује крв, путују мисли, – ко их то зове на конак? Путују звезде, путују светови, – ко ће их умирити?
На реци Мисисипи стајаше Свечовек и ослушкиваше како сви елементи васионе путују по кориту вечитога мира.
А на обали реке цигани разапињаху своје шаторе, да преноће, говорећи: “Cутра морамо даље!”
– Куда?
– Камо и сви елементи ходе. Не даље, свакако, од ограде простора и мреже времена. Као рибе ухваћени смо у мрежу времена, па се витламо, џилитамо, и молитвамо по тој мрежи.
– Зашто не прескочите ограду?
– Навикли смо на мутљаг у мрежи, и плашимо се оштре матице ван мутљага.
А на другој обали зидаху људи куле од тешког камена и хладна гвожђа.
– Доста смо путовали и потуцали се, рекоше: хоћемо да се настанимо стално и вечито на овоме месту.
– Али, људи, и то ваше место је непрекидно у покрету, грижено и гурано временом. Какву сталност и мир могу имати мрави, настањени на леђима слона?
Но људи то чуше, али не разумеше, и продужише зидати тврде куле, и продужише презирати цигане чергаре.
А Свечовек, осећајући како планетни слон галопира са мравињаком на леђима, говораше:
– Браћо ждралова, пробудите се од ружнога сна о сталности.
Путујући ждралови падају на грану, да опораве крила, и чуде се вашем труду, око тврдих кула, што вам дегенеришу крила.
Сунце ми је сведок: и ваше черге и ваше куле су непостојани шатори, подигнути украј бујице, којом душа тече. Мало – мало и чује се вик: хазурала! Излазите испод шатора, ви наредни, и пуштајте се низ бујицу.
Наредни, што се везујете гвозденим и златним синџирима за стубове својих шатора? Не видите ли, малоумни и многобојазни, да је небо исписало своју заклетву у законима, да нико од вас не може дезертирати кад се позове?
Ма колико се ви везивали за своје шаторе, оставити их морате и поћи даље. Ма како да је угодна столица под вама, морате се дићи с ње и кренути на пут.
Где је крај пута вашег, онде је и одмор за вас. Ако је крај под шатором, који градите и у коме жваћете, онда зашто осећате умор? Путници, путници, не бацајте штап свој на таван, и не затурајте обућу у подрум, јер се морате кретати са вашег пландишта.
Не рекох ли вашим прецима – пре него ме обесише – “где је ваше благо, онде је и срце ваше.” Заиста, искидаће време ваше куле и ризнице, лакше него пауково ткиво, и срце ваше осетиће се удово, страшно удово и крезубо, да га нико неће хтети оженити.
Сви живите под шаторима, али се само пробуђени осећају под шаторима. Сви живите под шаторима, али само одабрани између вас нису помешали себе са шаторима, тако да не би знали границу између себе и својих шатора.
Зато одабрани, изабрани, лако савијају своје шаторе, да их опет развију где треба; заиста лако их савијају, и развијају, и одбацују од себе, и сагоревају на огњу. Гле, нити је њихово благо ни срце у шаторима.
Ваша је осуда у томе, што ваше “моје” значи толико колико и ваше “ја”. Слушам вас где говорите по ваздан о својој имовини као о себи. А не чујем вас где зборите о себи као својој имовини. Ваше “ја” постало је само тапија ваше имовине. Шта вреди тапија, кад имање од тапије пропадне? Ништа. Зато кад имање пропадне, треба и тапију поцепати.
Не суде ли овако хиљаде самоубица међу вама, који одузимају себи живот у часу, кад се имање одреши од њих? “Је ли имање сагорело, нека сагори и тапија од имања!” – Не судите ли тако безмало сви ви? И нисте ли ви само зато надживели безбројне самоубице у земљи вашој, само зато, што је ваше имање надживело њихово?
Робови имања, гле, ви сте оживели древни обичај, да робови умиру, кад им и господари умру!
Орао не убија себе, кад му се одузме планина, и кад се укавези у жице. Во се не убија, кад га отерају у пешчану пустињу, без воде и траве. Нити лав одузима себи живот, кад га најуре у поларни крај, без сунца и сувоте. Заиста, заиста вам кажем, животиње ће вам бити судије због злочина, који сте учинили према животу. Орлови ће вас оптужити, волови ће вам судити, а лавови ће извршити пресуду. Јер вама је дато више, а ви сте дали мање.
О, телесни шаторе душе! Меланхолични путници, гле, и ви сте шатори једне тајне путнице. Зашто показујете толику нежност према шаторима, а никакву према деликатној путници под шаторима? Знајте, да ће вас зато постићи казна и у овом животу. Знајте, идолопоклоници шатора, да ће вам се тело бацити у неугасиви огањ још у овом животу. Због слепила вашег према души; због грубости ваше према души.
Изабрани, вама говорим, заиграјте од радости! Доста је предоста било говора свима и свакоме; доста – бацање бисера пред свиње. Једино се вама сада обраћам – заиграјте од радости! Дошло је време, да се дели пшеница од кукоља, и да се ложи ватра велика. Ватра велика да се ложи, праведници, да осветли вас и сагори оне што су против вас.
Ви сте живели под шаторима, и знали сте, да живите под шаторима. У томе је ваша заслуга.
Кад су људи геометрисали камене куле, ви сте знали, да су то само лаки шатори, који ће се брзо морати склопити, и путницима наредити, да иду даље.
Кад су људи заснивали моћне државе, ви сте знали – а они нису – да су њихове моћне државе черге од платна, што се развијају за преноћиште.
Кад су многи ограђивали себе шумном војском и убојним оружјем, и говорили о својој моћи и слави, ви сте знали – а они нису – да су све то хитри шатори, испарљиви и увенљиви као и људско месо, као и убојно оружје.
Јесте, кад су премноги гугутали о својој домаћој срећи, исхемисаној од разне сладуњавости и киселина – од жене и жениног порода – ви сте знали – а они су доцкан сазнали да је то само један бојадисан шатор, што губи боју, осипа се и прокишњава.
Послушна децо, ни ваше благо, ни ваше срце, није било у шаторима, него у палати царској, ван мреже, у којој човек у хиљаде шатора улази с надом, а излази са сузама.
Мириам, Мириам, горка душо света, горко ли је гледати, како људи улазе у хиљаде шатора с надом, а излазе са сузама!

Comments are closed.