РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ТЕШКО ТЕБИ, ВИТСАИДО!
 
Загњури се кртица под земљу и заборави, да постоји сунце. Зашто заборави кртица, да постоји сунце?
Зарони риба у воду и заборави, да постоји ветар. Зашто заборави риба, да постоји ветар?
Откиде се лист од дрвета и заборави, да постоји дрво. Зашто заборави лист, да постоји дрво?
А ној?
О, илузијо нојева! Шта помаже скрити главу у песак, а цело тело предати забораву и опасности?
Шта сте мудрији од ноја ви, бели људи?
Погле, загњурили сте и ви главу у песак анализе, а цело остало своје биће изложили сте забораву и опасности.
Како ћете доћи до истине само мозгом, када се мозак радије да водити, заводити, него што сам води? И гњурајући у анализу, не гњурате ли у бескрајни тунел, што води у све безизлазнији мрак, што се дуже и знојније њиме ходи?
Кажем вам, ко не унесе собом светлост у тунел, неће је наћи у тунелу. Са лучем се улази у мрак, а мрак не пали луч.
О заљубљени у анализу ствари, што окрећете леђа светлости и гледате сенке пред собом, како ли је меланхоличан ход ваш, и смешан тријумф ваш?
Окренули сте се целим лицем ка стварима, и целим леђима Сведржитељу, Свеоживитељу ствари. Тапкате, тапкате, тапкате; пипкате, пипкате, пипкате. Делите и разлажете; мерите и бројите, док вам хрпа ствари не препуни мозак и срце, као хрпа песка, у којој нојев мозак ствара своју илузију сигурности.
А велика стварност остаје заборављена. Остаје велика стварност у опасности, не по себе но по нас. Јер док добијете ствари, губите стварност. Слагали су ме, да сте бар добри банкари. Но зар би добри банкари одбацивали злато, и јурили бесомучно за летећим банкнотама?
И ова ваша безумна планета, безумнија од свега у васиони, мудрије ради од вас. Она се окреће око себе, сваких дваестину сати, да би час погледала у сунце, час у себе. Оно што дан анализира, ноћ синтезира. Како ви не наследисте њену бојазан од роњења у ноћ без фењера? Заиста је змијски мудра ваша планета, мада не и голубињи чиста.
Гледах црва где анализира дрво, шетајући по кори и испод коре, – једног старог, искусног црва – и упитах га, шта он зна о дрвету. Рече стари и многоискусни аналитичар:
– Какво дрво? Не постоји дрво, но постоје само атоми и молекули. Какво живо створење, дрво? То је само једна мртва планина од нагомиланих атома и молекула.
– Браво! – рекох му. Твоје су очи у праву, но твоје знање је лаж.
Гледах цикаду где на микроскоп анализира травку по травку. Упитах је шта тражи.
– Тражим стварност. Одговори с охолошћу једног игнорантног свезналице, каквим обилују бели људи.
Браво! – рекох јој. Заиста постоји стварност у стварима, но нећеш је докучити нигде, ако је не докучиш у ствари најближој, и то помоћу распећа себе.
– Која је ствар најближа мени?
– Она, која ми поставља ово питање.
Два су пута, што воде стварности: један ходи истоку, други западу. Онај достиже к циљу, ко је у стању ходити на оба та пута истовремено.
Смејаће вам се ствари, ако их тражите у стварности. То је смех Сатане.
Смејаће вам се стварност, ако је тражите по стварима. То је смех материнског бола.
Кад изненадно искочи миш пред вас, и коса вам се накостреши, о аналитичари, ви брже мерите правац косе, и струјање крви у корену косе, и тумачите шта је хоризонтално а шта вертикално струјање. Но шта знате о сили, која коси мења положај, без вашег знања и без вашег хотења?
А кад би вече, те очи људске опет могаху спазити звезде, што дању и ноћу подједнако блистаху над њима, Свечовек стаде на обалу Великог Океана, и пре него уђе у лађу, окрете се Западу и јецајући рече:
– Тешко теби, Европо, тешко теби Гордости Бела! Да је морском песку проповедано моје јеванђеље хиљаду година, он би се дигао са дна на површину и засјао би дијамантским сјајем. И земља би већ постала достојна сапутница осталих звезда. А ти си ме избацила ван као непотребног роба, и почела си робовати својој мисли и својој жељи.
Сама себе си осудила, и не треба нико да те суди. Настају само дани извршења осуде.
Послужила си се мноме само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, т.ј. из варварства невештог у варварство вешто. И сад си за собом мост порушила. И два времена постају једно време. Незрело и труло превире у истом бурету, и киселина што се отуд истаче није ни за нос ни за језик.
Ја сам дошао да будем све у свему. А ти си саградила палате лисицама и вуковима, а мене си оставила без крова. Опет без крова, као и у почетку.
Сирото у Бога, шта имаш, кад мене немаш? Шта – што други пре тебе нису имали? Шта – што други после тебе неће имати? Шта – што тигрови не би имали, да их Бог само одреши од свога вођства, и да им самоопредељење? Шта – што камење не би имало, да само Бог кане у њих једну кап више слободног ума и воље? Шта – што бумбари не би имали, кад би само имали злу вољу?
Ја сам ти понудио своју руку за ослонац, ти си претпоставила свој штап.
Хтео сам те дићи на крилима духа, ти си претпоставила дизати се на скелама материје.
Говорих ти, да је здравље у духу а не у телу, и да здравом духу припада здраво тело. Но глувоме говорах, и глуви оста при својој праотачкој верглијади – да је у здраву телу здрав дух. Те гнило тело искаше лека у гнилих једноимењака. И болесник лечаше болесника; сакат подупираше сакатога.
Гле, од камења, и биља, и животиња, доктори твоји спремају лекове за телеса твоје деце. Не запажаш ли: од камења, биља и животиња – а не од људи! Није ли то признање, да још и има лека за човека у другим телима, сем човечјег? Но лековитост није у тим телима, него у већој безгрешности тих тела, у духу њиховом, чистијем и ближем Божјем духу. Сва природа болује са човеком, па ипак сва природа је лековитија од човека. Отуда и догма лекара твојих, да се тело човечје да излечити само телима нечовечјим. Отуда и толика касапница јагањаца и белих зечева, и толика твоја нада у крв њихову.
Чим си изгубила веру у дух, добила си веру у крв. Доктор Дух је банкротирао, и Доктор Крв је привукао све пацијенте к себи.
Изгубљени дух, изгубљено здравље. Гурманство за стварима заменило ти је дух, но није ти донело здравље. Зато си почела отимати здравље од природе, завоје за тешке ране своје. Прво си пронашла, да још што има здравља на Земљи, има га у природи; друго – почела си га отимати од природе. Отимати а не просити – зато ти се тако штедљиво и даје. Јер отмичару се не даје што се даје просјаку:
О синови риђе иловаче! Кад сте већ тако догматично поверовали у природино здравље, зашто нисте објавили и две конзеквенце тога, – о, не, него две премисе, наиме: да не верујете више у дух човека, и да верујете у дух природе? Јер из духа, и само из духа, кључа здравље. Одричући лековитост у себи, одрекли сте духа у себи. Одричући дух у природи, како можете признати лековитост природе? Зато ће вам јагањци и бели зечеви бити судије у дан расплате.
Наметнули сте себе за идоле целој природи око себе, и целу природу позвали сте на заклање. У страху бежи цела природа од наметнутих идола, но ви је хватате и приносите себи на жртву.
И миришете крв њену, и срчете утробу њену, ради здравља свога – ради здравља болесних богова! Но гле, о, поларно незаходно сунце, што више миришете, све тупље осећате мирис крви; и што дуже срчете, све вам је краће здравље.
Мастило ми је сведок, како сте многе ствари и стварчице, и стварчушенке, регистровали у регистре своје. Но реците ми, да ли сте регистровали појаву, да што је једна животиња одомаћенија са човеком, утолико више болести трпи; и што је једна животиња дивљија и нечовекољубивија, у толико је мање изложена болести?
Смете ли извести закључак из овога? Смете ли исповедати, да све дохваћено руком човечјом, дохваћено је болешћу?
Брижљиво прогоните реч магија чак и међу одојчади вашом. Овај свет вам је постао обичан као сапунџији сапун. Но заиста, све што има душе бежи од вашег сапуна – ваше мудрости – што не пере но прља. И све магичне силе природе повукле су се у себе, и скриле дубоко од вашег злог погледа. Чудотворство је сахрањено у исти гроб где и дух. И историја чудотворства за вас је постала и остала само историја, и то апокрифна. О, аутентични болесници, за ваш узраст и за ваше здравље све над-и-над постало је апокрифном историјом. Отуда је и хагиографија постала за вас – узалуд се мрштите – шифра без кључа.
Тешко теби, Европо, теби нероткињо пророка.
Да је дух мој, Дух Свети, што од Оца исходи, ходио хиљаду година за чопором дивљих свиња, заиста чопор дивљих свиња покрстио би се до сада духом и истином, и место чекиње свила би порасла по њему. А теби је душа обрасла чекињом због дивљег бежања од мене.
Затворила си врата за мене, и мир, који сам ти понудио, одбила си. Зато узимам назад мир свој, и идем да куцам на друга врата. Док не нађем гостопримства миру моме. –
Ту застаде Свечовек. Јер му грло и срце навреше сузама. Ваистину, и грло и срце!
И навезе се Свечовек на лађу, што пловљаше Тихим Океаном.
И лице Његово лучезарно беше окренуто к Азији.
?
И беше ноћ; и беху звезде на небу.
А маги азијски испитиваху звезде, и с узбуђењем великим смотрише нову звезду, која им наговести – повратак Цара из прогонства.
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>