РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПОД МЕДВЕЂОМ ШАПОМ
 
Међед има – дивља беда! –
Тежину скепсе:
Скепса нокте међеда.
 
Плесаше међед у степи, украј Волге. Сакупљени мужици – црви из орања – гледаху, пљескаху и бацаху копјејке.
Вран Гаврана највише изненади, што међедовођа не беше одрастао човек, но сићушан, журав дечак: босоног, црножут, са нешто ироније од одела, с нешто душе у дроњама.
Жураво циганче не беше вешто међеду, те трзаше брњицу кад не требаше, и попушташе кад не требаше. Озлојеђен на невештог и немоћног, међед зажагри очима као двема муњама, што се из истог облака цепају, те уместо да се усредоточи у плес, као вавек, он се устреми на слабачког диригента. А лако беше моћној бестији напакостити мршавом циганчету, као пустињском ветру преврнути гомилу ретког песка. Најпре му раздера крпаво одело, па му запара дубоке маснице од рамена до прстију; па га оголотрби и оцрвене трбух; па му почупа косу и откиде једно уво; па га напокон згужва под ноге као испражњену врећу, и одигра над сићушним, мршавим корпускулом једну бесну игру, с урлајућом сатисфакцијом и пламеном, што му, место даха, лизаше из ноздрва.
Мужици занемеше од страха, и разбежаше се.
А Вран прискочи, ухвати синџир и трже неколико пута к себи и од себе, док се осетљива бруталност не претвори у пузаву подлост. Па натовари бесвесно циганче на леђа међеда и донесе га у чергу, далеко доле украј Волге.
Циганин – отац, нешто јевтинији од свога гвожђа на наковњу, лежаше болан у врућици. Кад смотри странца, и страни призор, поче јаукати и лелекати, маукати и клетвати:
– Јадно јединче моје, прејадно и са мном! У боља времена оно је седело дома и чувало ватру, а ја сам водио бестију и зарађивао хлеба нама тројици. О, горје, о, горје!
Кад мене огањ обори у пепео крај ватре, оно рече: ја ћу водити звер и плесати с њим и донети теби хлеба и лека. И оде, оде. Хеј, горје, горје!
Вај, сад како ми се враћа! На леђима звери долази ми не хлеб и лек, но горје и пропаст. О, горчино, горчино, зашто најрадије трчиш на уста онима, који су те довољно кушали?
И издахну искрвављено циганче на очима оца свога. Међед се умиљаваше око господара, чији гнев осети, и извињаваше за свој преступ. А Врану беше срце тежином планине притиснуто.
Луна се колуташе кроз прамене облаке играјући се као делфин кроз пену бурног мора, док Вран Гавран клечаше на могили међедовође и залеваше сузама својим, заједно са очевим, оно неколико бусенова, што требаху да скривају, у сенци од сунца, до страшнога суда, малено тело, које живот жртвова за залогај хлеба своме родитељу.
Други дан циганин – отац окваси руку Вранову уснама и сузама, и Вран уђе у један брод, што брођаше Волгом, и отисну се на пут. А неки скептик – неко зрно сумњивог живота – по ваздан, по вас дуги дан, стајаше на крову брода и проповедаше путницима ову проповед:
– Сумња је први и последњи плод, што га смртни беру са дрвета живота на своме путу из ноћи у ноћ. Нема истине, на којој нису отворени прозори сумње, нити сумње, која не скрива истину.
Сумња у истину је истина. Ми нисмо окружени стварима и факторима но немоћним, беспомоћним притворама, које нас притворним гримасама обмањиво привлаче или страше, плаше или јолдаше, па бледе и ишчезавају испред нас, и са нама.
Ја сам ходио двема стазама, којима су велики и мали смртни ходили: тражио сам сласт у мудрости, и мудрост у сласти. Па јурећи за првим или другим личио сам на младенца, који јури да ухвати руком сунчев зрак. А кад сунце стигне смирају, младенац у страху види, да је далеко одјурио од свога дома, да ништа у рукама нема, и – да је у тами. Шта, дакле, преостаје младенцу осим оно што и мени сада, наиме, да се замота у што дубљу таму, у којој га неће више варати ни сласт ни мудрост?
Рекавши ово скептик хитно извуче пиштољ и намести себи на слепо око. У истом тренутку Вран Гавран прискочи, истрже му пиштољ из руку и седе крај њега.
А брод се клизаше низ реку, обојену стидљивом бојом залазећег сунца, поред дрвене сеоске цркве, на којој у тај мах тикташе звоно за вечерњу. После дужег ћутања самоубица се испуни гневом и рече Вран Гаврану:
– Ко теби даде право, да браниш туђи живот?
– А ко теби даде дужност, да узимаш туђи живот?
Опет пауза. И опет тик-такање вечерњег звона. Опет погледа самоубица свога суседа с бескрајном ненавишћу, само људском срцу блиску, и рече:
– Живот мој живот је мој!
– У овом случају сумња је истина, одговори спокојно Вран Гавран.
– Ти се недозвољено ругаш са мном? – прошишта cамоубица.
– Не. Него сам само спречио међеда, да својим ноктима не кида наш живот. Одгука Вран Гавран.
После дугог зановетања скептика, он затражи од Врана Гаврана, да му искаже целу своју мисао.
А Вран Гавран, са природношћу текуће воде и мирноћом залазећег сунца, узе реч и, у присуству свих путника, овако излагаше:

Comments are closed.