РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПОД МОСКОВСКИМ ЗВОНИМА
 
Не мрзи звезда звезду,
Ни човек не мрзи звезду.
Не мрзи камен камен,
Ни човек не мрзи камен.
Не мрзи вода воду,
Ни човек не мрзи воду.
Зашт’ човек мрзи човека?
– Човек! – Човека?
 
Обасјало велико сунце, зазвонило велико звоно на звонари великог – по злу и кајању – Ивана. А снег, као и сваки тиранин, униформисао свет, притиснуо поља, затворио људе у куће, и ухватио се у коштац са својим јединим супарником, великим руским сунцем.
А Вран Гавран шеташе сам испод звона, од цркве до цркве, од молитве до молитве, од злочина до злочина, од столећа до столећа. Метал јечаше, наизменично јецајући и кикоћући се. И што више ослушкиваше звона то се Врану све више чињаше да разуме њихов говор. И мучаше се он да изнађе кључ и азбуку говора, горко се мучаше Вран Гавран. Наједанпут његов разум би обасјан смислом и он разумеде звучни језик изнад своје главе:
– Човек меће своје стихове у наш језик, но ми певамо своју песму. Те кад човек мисли да ми певамо, ми јецамо, кад он мисли да јецамо, ми певамо. Не разуме човек нас; не разуме човек ствари око себе, зато се још не осећа застиђен.
Још се човек није застидео себе, зато још није дошло спасење њему. Он се стара да пренесе своју душу у ствари, мислећи да су ствари бездушне, празне, и да само чекају садржину од њега, сиромаха. Гле, он заборавља, да је душа земље живела само у стварима, док се он није родио. Душа ствари старија је од душе човека. Пре но што беше човек, ствари беху; и пре но што се човек прели душом, душа плављаше све ствари на земљи. Старија је душа ствари, старија од душе човекове, и разумнија. Нема ствари на земљи, што не одговара својој намени боље него човек својој. Но зашто се ми хвалимо својим савршенством? Гле, тај посао је човек одавно присвојио себи! Така-така-така-така-така-тик, така-тик, така, тик, тик, така-тик.
– Човек је пун ствари, и ствари су пуне човека. Братство ствари и човека не треба проповедати но само признати. Својом потчињеношћу ствари су то признале, својом гордошћу човек је то одрекао. На човека се, дакле, чека; не на човека горда, коме је име надчовек, него на човека смирена, коме је име Свечовек. Јер је Свечовек брат свих људи и свих ствари, и јер он значи признање и измирење. Треба човек да се измири са човеком па ће се онда лако измирити са стварима и Творцем људи и ствари.
– А измирење значи понижење. Не може се човек измирити с човеком док се не понизи пред човеком, нити са стварима док се не понизи пред Творцем.
Ми, ствари, чекамо да се човек пробуди, па да се и ми покажемо будне. Страшан је сан човека, јер се човек боји човека. Човекова је песма дисхармонична, јер је појединац пева. Човекова је мисао кратка, јер је појединац мисли. Човеково је страдање несносно, јер га појединац сноси. Човекова је срећа горка, јер је појединац куша. Човекова је историја смешна, јер представља врлети појединца, без мостова. Човек спава и сања сан надчовека; када се пробуди, он ће се звати Свечовек. Надчовек је сан, Свечовек – стварност. Тик-тик-тик; тик-тик-тик-тик-тик; тик; тик; тик.
– Човек је насилник. Нама стварима промена долази у одређено време, као земљи излазак и залазак сунца; ми не силимо промену. А човек је сили, и убрзава. И промену човек назива напретком или назадком. А у нас је хармонија напредак, дисхармонија – назадак.
– Ми ствари смо у већини, човек је мањина. На крају крајева и човек ће нама прићи, после дугог лутања својим усамљеним путeвима. Прићи ће и он најзад нашем броју, нашој мирноћи, нашој ћутљивости, нашој хармонији. И тада се неће осећати тако усамљен како се сада осећа, нити тако напуштен, ни тако безбожан. И тада ћемо ми, звона, звонити на молитву, но на друкчију молитву. Тад ће бити молитва несебична и заједничка. Кад се човек ослободи себичних молитава, тада ће се ујединити са свима људима. И једно ће име бити свима људима и сваком човеку: Свечовек. То је једино име, које ћемо и ми ствари примити од човека, од несебичног пробуђеног и уједињеног. Така-так; така-так; така-така-тик.