РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЛЕГЕНДА О ТРИ ЗРАКА
 
Бели, плави и црвени зрак сијаху једнога дана са осталим зрацима сунчевим. Но кад сунце залажаше, три зрака беху тако припијени за један бусен земље, да не стигоше да се врате дому кад и остали зраци, него осташе при бусену, одсечени од сунца. А кад сунце зађе, они се згледаше у страху, видеше се одсечени планином мрака и чуше иза планине сунчеву клетву:
– Заборав мећем на вас, да један другом непознати будете.
И би тако. Зраци се скрише у земљу, и заборавише један за другог.
Лећаху дани, касаху ноћи, а остали сунчеви зраци љубопитно разматраху земљу, не би ли видели три заборавна брата своја; но не видеше их. Кад једно јутро погледаше – а бели, плави и црвени постали људска бића: бели сеђаше на престолу као цар, до њега плави као његов везир, а црвени их служаше као евнух.
И ниједан ниједног не познаваше.
А евнух мрзаше великог везира онолико исто колико велики везир мрзаше цара.
И деси се да евнух насу отрова у мед, што пружи великом везиру, а овај окуси и даде цару. И оба падоше мртви. А евнух посу уљем царев двор и упали. А кад га спазише и погнаше, он се збуни и побеже у исту собу, где два мртва лежаxу, и изгори заједно с њима.
Пролазише дани, пролазише ноћи, а остали зраци сунчеви љубопитно разматраху земљу, не би ли видели, шта се десило с њихова три заборавна брата; но не видеше их. Кад једно јутро погледаше – а бели, плави и црвени опет беху заједно: бели као висок храст у гори; плави, као имела на храсту, а црвени као црв под кором храста.
И ниједан ниједног не познаваше. И мрзаше имела храст, као што паразит може мрзети свога хранитеља, и као што храст мрзаше немирног чачкала под кором. И деси се, да црв изеде срце храсту, те се имела осуши, храст паде, а црв се угуши у храсту, жив закопан у гроб.
Тутњаху дани, клизаху се ноћи, а остали зраци сунчеви љубопитно разматраху земљу, не би ли видели, шта се даље десило с њихова три заборавна брата; но не видеше их. Кад једног јутра погледаше – а бели, плави и црвени опет заједно: бели као орао под облаком, плави као змија под каменом; а црвени као зец на камену.
И ниједан ниједног не познаваше. И мрзаше зец орла онолико исто колико орао змију. И деси се, да се змијa замота око зеца и удави га, а орао паде на змију и искида је. Но кад диже зеца у висину, глава змијина, која беше у перју му, уједе га. И падоше све троје мртви на друм, и точкови многи пређоше преко њих и самлеше их у прах.
*
Цијукаху дани, басираху ноћи, а остали сунчеви зраци разматраху земљу, не би ли видели шта се даље десило с њихова три заборавна брата; но не видеше их. Кад једно јутро погледаше, – а бели, плави и црвени опет заједно: бели као вук у гори; плави, као чобаница за паунима; а црвени, као прстен на руци чобанице.
И ниједан ниједног не познаваше. И мрзаше прстен чобаницу, као што чобаница мрзаше вука. И деси се, да вук гладан изиђе из горе. Пауни се разбежаше, вук ухвати чобаницу и умртви је, и откиде јој руку, но прстен с руке западе му у грло, и удави га. И брег се одвали и затрпа их у једну гробницу.
*
Хитаху дани, хитаху ноћи, а остали зраци сунчеви љубопитно разматраху земљу, не би ли видели, шта се даље десило с њихова три заборавна брата; но не видеше их. Кад једно јутро погледаше – а бели, плави и црвени опет заједно, као три зрна дијаманта у једном истом грумену; бели даваше дијаманту бео сјај, плави плав, а црвени црвен. И кад их зраци сунчеви обасјаше, они засјаше необичним сјајем тако, да се сва земља запламти од њих, и они се обазреше један на другог, погледи им се сусретоше, и – они се познаше. И у том тренутку рок истече њиховом искушењу, и они се вратише на своје старо место ка сунцу. И тек што појмише да причају, шта им се десило кроз векове на земљи, кад опазише с чуђењем великим, да остали зраци знађаху боље њихову судбу него они сами. И би радост велика на небу; запамћена у васиони под именом: подмлађење сунца, а на земљи: искупљење Буде.
Ову легенду причаше Вран Гавран излетницима на пирамиди Кафровој, када сунце силазаше западу. И кад га излетници оставише, он оста сам на пирамиди, да дочека излазак сунца. Те ноћи јави му се једна звезда и упита га смешећи се:
– Да ли још нема залуталих зракова на земљи, који се не познају?