РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
НА ЊИВИ СУНЦОКРЕТА
 
Кад се сва ноћна тама сакри у подруме испред очију сунчевих, Вран Гавран застаде на своме путу и обазре се на њиву сунцокрета. И помеша Вран своју душу са душом сунцокрета тако, да се и он усунцокрети, те на друму стајаше само његово тело као бронзани стуб, док му се душа усели и разли по гигантском цвећу, што имаше нељудску навику, да не чигра главом на врату.
У том наиђоше гомилари са чиграма место глава на врату, па се зачудише кад видеше на друму бездушно тело, окато и усправно. А гомилари беху они, који вазда клеветаху гомилу, но који добијаху храброст само у гомили.
Па почеше гомилари гласати да ли је њихов проналазак на друму жив или нежив створ. И извадише метар и шестар, говорећи:
– Да би дознали, да ли је ово тело живо или мртво, морамо се послужити геометријом. Јер гле, наша је планета преимућствено геометријског квалитета. Отуда је и наша логика геометријска.
Измерише, сабраше, одузеше, извукоше један корен, извукоше други корен и изгласаше, да је нађени објекат мртав.
А сунцокрети се насмејаше и рекоше своме госту:
– Тако, Вране, људи суде и на смрт осуђују и нас сунцокрете као што су сад осудили тебе.
А Вран се поврати у своје тело, које гомилари појмише да товаре у кола и возе у музеј, па им се поклони до земље и рече:
– Хвала вам на вашој геометријској услузи, мада вас је она одвела у заблуду. А ја ћу се вама сада одужити једном психолошком услугом.
И говораше им Вран од јутра, до подне, но они не разумеше. И признаше говорнику своје неразумевање, и замолише га, да им говори кухињским речима, које они могу сварити.
Схвати Вран жељу и жалбу гомилара, па окрете језик и проговори:
– Заиста вам кажем, сунцокрети су ми милији од вас, јер су верни Истоку. Неслично вама, гле, сунцокрети су укрутили врат и фиксирали очи попут једног божанства, и не маре за Запад.
Заиста је безбожно ваше заигравање са свима боговима, и подмигивање иза њихових леђа.
Но какви сте да сте, с вама се мора рачунати. Зато и богови у мудрости својој рачунају с вама, јесте, рачунају на вас.
И чекају богови с боговским, или материнским стрпљењем, када ћете се и ви оспособити, као сунцокрети, да се не вртите но да гледате у добро.
Но ја вам дајем реч, да вас богови неће назвати добрим, док не навикнете вршити добро са оном лакоћом, с којом крава даје млеко телету, и са оном неопходношћу, с којом сунцокрет гледа сунце.
Свет највише страда од добрих дела, која не потичу из добрих душа. Једну опомену ја вам дајем, један путоказ: зао човек чини добро да би вас научио разликовати њега од вас, а добар човек чини добро да би вас научио идентификовати њега с вама.
Није ли добро у интересу вашем, чините га у интересу васионе. Јер васиона је заједнички дом богова и вас. Шта помаже ласти утврђивати своје гнездо у димњаку, ако кући прети пожар? Зато ви не цементирајте само своју собу, но обазрите се на целу кућу. Јер, ваистину је узалуд ваша соба оловом обложена, ако су кров и темељ куће буђави.
На иста уста излази врућ или хладан дах; све зависи како се уста наместе при даху. Из исте душе може се издахнути Бог или Луцифер; све зависи како се душа намести.
Но ваша се душа врти као и ваша глава, трчкарајући непрекидно од тачке кључања ка тачки леђења. Заиста вам је душа као атмосфера, која у једном тренутку поји жедну жабу кишницом, а у другом убија је том истом кишницом, залеђеном.
Поштујем сунцокрет, јер је успео да главу учини монархијом. Гле и ваша је глава намењена да буде монарх вашег тела, вашег телесног двора, но ви сте је учинили дворском будалом.
Поштујем сунцокрет, јер бар главу држи достојанствено, краљевски.
А шта да поштујем код вас, кад вам изузмем чиграсту, чигровијасту главу, која није за поштовање?
Свака жлезда од рамена до колена, и уз кичму и низ кичму, савија вам главу и учи је, куда ће ходити.
Не морате ми понављати ваш аргумент, ја га знам. Кад ваши тешки делови претегну главу и почну јој издавати наредбе, ваши научници теше вас речима, које вам они као матеметику диктирају и у коју ви као математику примате, наиме: “Tо је природна гравитација лакшег објекта ка тежем”. Ваши научници су објективисали вашу главу и ваш стомак, и све што стомак гледа с брда, – објективисали и демократисали. Зато је ваша глава надгласана и монархизам њен убијен, и замењен принципом тежине, принципом већине.
Али глава, ма и монархична, неће вас сама одвести Свечовеку, ако не буде разумела Свечовека – ако га не буде гледала, и слушала, и мирисала, и јела, као што сунцокрет гледа, и слуша, и једе сунце.
Реците вашој глави, да је надчовек јерес, и рођак мамуту. Можда ће разумети, ако је и ваша.
Реците вашој глави, да пољуби и онога, кога нико неће, сем мајке, да пољуби.
Реците јој, да уствари љуби сама себе, ма јој се усне нашле и на губицама магарца.
– То је страдање! – рећићете ви, секунданти својих отаца. А ја вам кажем, страдање је медицина, која ствара милокрвну меланхолију.
Гле, кад смрт затвори очи презреноме, отвара наше за његову вредност!
Висина поштује сателите као и планете. Гле, људи су безбрижнији као сателити. Ипак, у жељи да буду још безбрижнији товаре на себе неподесну бригу сунца.
Једнога јутра мој гавран улети на прозор. Рекох му:
– Пријатељу, новост једну! А он гракну:
– Стару ти новост понављам:
Пријатељи изазивају код нас самомржњу, а непријатељи самољубље.
О сунцокрети, како вас грлим!
О кад би могли узрасти по један на свакој глави људској, да би људи сви пошли једном страном!
Заиста Свечовек је једностран као сунцокрет. Јер Сатана никад не види лица његовог, но само га гребе по леђима. Нека гребе, док му се нокти о кичму не самељу.
Заиста душа се моја прене кад види један сунцокрет, и ожалости:
– Јадник, прегазиће га!
Но одмара се душа моја у њиви сунцокрета, у недогледној, јер округлој, њиви сунцокрета.