РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПЛЕС КОСТУРА
 
Плесаху звезде на небу, уз своју сопствену музику; сто хиљада година плесаху, уз своју сопствену музику.
Плесаху муве у ваздуху, уз своју сопствену музику; сто дана плесаху, уз своју сопствену музику.
Плесаху микроби у крви, уз своју сопствену музику; сто секунди плесаху, уз своју сопствену музику.
Плесаху варнице у атому, уз своју сопствену музику; сто милиметара од секунде плесаху, уз своју сопствену музику.
Чујете ли ритам једних, и ритам других, и ритам трећих, и ритам четвртих?
Како се односи ритам једних према ритму других, и других према ритму трећих, и трећих према ритму четвртих?
Ко даје и одржава ритам једних, и ритам других, и ритам трећих, и ритам четвртих?
О томе размишљаше и одговоре на све даваше Свечовек, Возљубљени од неба и Одбачени од земље, када путоваше преко вода, големих за око људско, за Њујорк, гомилу безбројну за око људско.
А кад би у Њујорку, нико га не могаше видети, нити глас његов чути, када говораше:
– Како плешу костури многи! Како шкрипе при судару своме! Како шуште у повијању своме!
Видим месо спало са њих, као малтер са кућа. Но костури шкрипе, и шуште, и повијају се.
Све чине што су чинили док је месо било на њима. Шкрипе, и шуште, и повијају се.
Господе, јесу ли ово васкрсли мртви, недоваскрсли? Или су ово умрли живи, недоумрли?
Одговори ветар, што дуваше кроз сухо лишће:
– Све је једно.
Срљају једни истоку, срљају други западу, срљају трећи северу, срљају четврти југу. И чује се шкрипа, и чује се шуштање, и види се сагибање, и види се повијање, и види се окретање.
И Свечовек посматраше, и виде банкет велики, и костуре многе за столом. И метаху храну у шупљину уста, и храна се клизаше низ кости под сто. И сипаху пиће у шупљину уста, и пиће се сливаше под ноге. И узеше наргиле међу зубе, и дим се провлачаше кроз шупљине ушне у висине. И удараше сухе руке у бубњеве и плехове, и сви костури почеше плесати. А светлост беше жута, те и сви костури беху као грађа од ћилибара. И не беше радости на лицима, и не беше жалости на лицима, и не беше два различита израза лица. Беше једно исто кежење, беше једно исто цвокотање зуба, беше један исти шкргут костију.
Господе, је ли ово радост или жалост? Свадба или подушје?
Одговори ветар, што дуваше кроз сухо лишће:
– Све је једно.
И Свечовек посматраше и виде бродове пуне костура, и колеснице пуне костура, и домове пуне костура. И подземне рупе, пуне костура, где гвожђем туку о камен. И радионице велике пуне костура, где разне ствари и стварчице склапају и расклапају, скупљају и растурају, и књиге отварају и затварају. И храмове виде, где костури клечаху у неисказаном ћутању. А велики костури држаху мале костуре на рукама, као мајке децу. И све шкрипаше, и све шушташе, и све се повијаше.
О Господе, је ли ово казна или награда?
Одговори ветар, што дуваше кроз сухо лишће:
– Све је једно.
И Свечовек посматраше и виде костур у страсти за множењем људског рода, и друге у страсти за смањивањем људског рода.
– Нека нас је више, шкрипаху кости зажарене страшћу самоплођења.
И у првом и у другом случају лупаше кост о кост, стругаше сухо о сухо, и Бог Агни разгореваше се.
И очајан беше призор, што показиваху костури и у једном и у другом зажарењу, и лупању и стругању. А израз и једних и других беше исти, – ни радост, ни жалост, ни једнако кежење, и цвокотање зуба, и шкргут костију.
Но мада призор беше до безумља очајан, нико то не осећаше, нити ико жељаше напустити то костурно игралиште. А они, које сахрањиваху око града – по хиљаде на дан – чупаху се да изађу испод земље, и да се врате назад у град, и промаљаху руке изнад гробова, и грчевито опружаху прсте сухих руку и шкљоцаху њима, као претећи онима, што их ту затрпаше. И сух ветар дуваше по сухом костурном грању и одношаше собом у поље језовит шкргут. И кад се чу уздах, од кога се небо улеже.
Господе, ко је несрећнији, они у граду, или ови у гробовима око града? Cухи ветар осветнички зашкргута:
– Све је једно.
А Свечовек диже очи к небу и виде између поларне звезде, Међеда и Млечног пута безбројну војску анђелскога света: хорови поред хорова; кола поред кола; све пуно до преливања боја и облика, и радост у очима и на устима. И све беше окружено ореолом светлости и бесмртности. И стајање глава до главе, милион до милиона, као океан до океана, у коме свака кап имаше своју индивидуалност. Свака глава блисташе сјајем једнога сунца, и сваки пар очију представљаше вредност већу од земљине планете.
И учини се Свечовеку, да тај бесконачни свет живих, као трудан рој пчела, ношаше се тако близу над шкргутом костура, да га сваки костур могаше дохватити врхом прстију.
Говораше Свечовек жалосним фигурама костурним:
Заиста, негда сте плесали као духови, у ритму, с ангелима. Сада сте изгубили дух, и изгубили ритам, и костури ваши плешу из атавизма, у погрешном ритму.
Негда вас се земља страшила као неукроћених, разјарених тигрова, архангелске снаге и блеска, а сад вас је земља везала брњицом за нос и ви плешете по њеној жељи, – сада и својој.
О, атависти, када би ви знали, како је близу изгубљени дух и заборављени ритам, ви би се брзо уврстили у живе. Само мало ослушкивања! Само мало пружања у вис!
Између живота и Ада, деоница је само једна длака. Алах-Ил-Алах!