РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
МЕЂУ МАСКАМА
 
На дну, у тами,
У души свакој
Грех полу-дрема
И глади нема.
Но кад се просне,
Апетит бесни
Душу отесни
И види глад свуда –
Свуда –
К’о лудост луда!
 
Над Пекингом атмосфера беше плава као кадифа, и бели конци дима вијугаху се неодлучно по тој кадифи, кад се Вран Гавран нађе на улици и пошета. Пође Вран да види робијаше у робијашници, а вођ његов ћутљиво скакуташе поред њега. Кад се нађе Вран међу људима, чија га судба интересоваше, он виде на лицима њиховим познати му израз страха од слободних људи, помешан са презрењем слободних.
Мучно беше почети поверљив разговор с њима. Један подругљиви старик, у тешким ланцима, с црвеним очима и белим уснама, постави овако саркастично питање:
– Кога ти тражиш овде?
– Тебе. Одговори Вран Гавран без оклевања.
Старац застаде мало па настави:
 
– Мене? Мене не можеш наћи – ни ти, ни ја, нити ико. Ја сам се одавно изгубио и напустио тражење самога себе.
– Ко зна? рече Вран благо. – Онај ко признаје о себи најгоре, никад није изгубљен.
Старик се насмеши, па продужи заједљиво:
– Ја ти нисам признао најгоре, кад сам рекао, да сам самога себе изгубио. Најгоре је – ако хоћеш да знаш – што сам ја и многе друге изгубио; губио, губио, и изгубио.
– Па човек не може друкчије ни изгубити себе него изгубивши друге. Јер гле, ми смо више одговорни за друге него за себе. Наш сусед држи кључе од нашег раја и пакла.
Опет се старик насмеши горко, па рече:
– Моје кључе однели су собом моји суседи на онај свет. Те тако, која ми врата они отворе на ономе свету, на она ћу и ући. Ја сам закључао врата на једној суседној кући; разумеш ли?
– Па шта је с тим?
– А кућа је била пуна деце, са родитељима и срећом; разумеш ли?
– Па шта је с тим?
– И деца су спавала са својим родитељима и срећом, кад сам ја с поља закључао врата; разумеш ли?
– Па шта је с тим?
– Па сам онда запалио…
– Сад разумем.
– Хтео сам сакрити своје дело, но нађени су сведоци, неки ван мене, неки у мени, који су ме видели те ноћи ту – и – ту.
Вран Гавран стеже му руку и помилова окове.
– Ја те разумем, брате, рече. Ови окови су због злочина виђеног од сведока. Увек има довољно гвожђа за злочине виђене и посведочене. Но не би било довољно гвожђа на земљи ни у земљи за све злочине без сведока. Злочин са сведоцима носи гвожђе на ногама, злочин без сведока носи гвожђе на глави. Мања је казна твога злочина, ћути! Твој злочин и казна сишли су у ноге; то није највећа несрећа, – ћути!
Гле, сви смо ми пуни злочина без сведока. Наше срце и наша савест оковани су тим злочинима. Ниси само ти у оковима, или можда си ти мање него други. Ипак, сваком злочину има један сведок, то је сам учинилац злочинац. Ја сам сведок мога невиђеног и неоткривеног злочина, најдрскији сведок, који ми сваки дан приповеда мој злочин и у исто време наређује моме језику, да ћути. Сведок и судија у исто време!
Злочин од злочина разликује се у степену. Дете, које мајка учи да у опасности спасава само свој живот, злочинац је твога злочина, само на почетном степену. Сав је живот једна опасност, заједничка опасност. Злочин је мислити на своје спасење на рачун туђег хлеба, или туђих суза, или туђих јабука. Вазда исти злочин, разног степена – од 1 до 1000 – а истог имена: егоизам. Ниједна створена ствар на земљи нема више маски него нестворени људски егоизам. Нема хаљине, у коју се он не облачи; нема куће, у којој он не станује, нити храма, који он није обесветио својим присуством, својом молитвом, ни лепоте, коју није наружио, ни језика којим се није послужио, ни средства, којим се није борио – ни разочарења, које није доживео. Он седи на врх куће, и церека се, и лежи у темељу куће, и спава здравим сном. И кад неко прође изјутра, он говори:
– Добро јутро теби, но пре теби мени! И кад га неко погледа у подне, он говори:
– Добар дан мени, а теби какав буде!
И у вече говори:
– Ја сам спремио вечеру и ватру за себе, што ће ми бити двоструко слатко кад знам, да ти немаш ни једно ни друго.
И кад му неко запрети и укори га, он одговара:
– Ја се бојим само једнога, то је – Свечовек. Кад његово рало уђе у њиву, моје мора изаћи из њиве. Његово свануће моје смркнуће.