РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЖДРАЛИ У МАГЛИ
 
Магла паде, Вран се диже, ждрали жалобно цикаху у магли, а над маглом високо сунца шетаху по јасном врту васионском.
– Јадни ждрали! проговори неко, ходећи паралелно са Враном, но скривен маглом од очију Вранових.
Одговори Вран скривеном паралелном:
– Ваистину, лакше је сажаљевати ждрале него људе. Но и залутали ждрали ће пре наћи свој пут него залутали људи.
А скривени паралелни поче казивати (“доказивати”, како се он изрази), да је човек на правом путу, да је све морало бити што је било, и да се све збива што мора да се збуде.
– С таквом философијом, фатософијом, рече Вран, ја не бих нашао довољно разлога, да се изјутра дигнем из постеље.
И тако продужише дискутовати два скривена паралелна по росном путу ка граду завађених. Магла се љубопитно упијаше у све ствари, ждрали све жалосније цикаху у магли, а у јасном врту васионском, изнад магле и замагљених, шетаху светли анђели.
Међутим шегрт Вранов оста у лончарници, да слаже лонце. Љубопитан беше Вранов шегрт, као ждрали и магла. И у своме љубопитству отвори тајну одају свога мајстора, где овај обичаваше да седи по ноћи и исписује лонце. Па поче шегрт мирно окретати лонце, један за другим, и читати записе на њима:
“Праунук прави лонце из костију своје прабабе, и у њима кува ручак својим праунуцима. А ти кад куваш ручак у лонцу, знај, да га куваш у лобањи или цезара или њихових хртова – што је свеједно – и не збуњуј се од помисли, да је и твоја намењена истој – ако не срамнијој – употреби оних, који још нерођени спавају у туђим телима.”
“Лонац што ври пред тобом, биће једног дана уткан у тело, које ће се надносити над лонац, извајан из тебе.”
“Не очајавај, него са свечовечанском мирноћом посматрај лонце као и људе, и људе као и лонце, што их мајка Адамева заогрће једним истим атмосферним огртачем и бежи с њима кроз неописиву степу васионску.”
“Разум и енергија су комунистичка добра свих ствари, исто као и материја. Велики капиталисти разума, или енергије, или материје, постају злочинци, када забораве, да су они поседници општег добра, и слуге опште хармоније. Не заборави, да си и велики дужник, ако си велики капиталист. Сразмера!”
“Људство је један комад хлеба истрошен у мрвице. Кад једна мрвица другу једе, то се зове херојство. Кад се једна мрвица да извести од друге, то се зове светитељство. А велика Васиона је заузета важнијим стварима.”
“Кад прођеш поред гробља сажали се и реци: ово је једна станица, кроз коју је прошао караван живота пре него је стигао до мене. Ми смо крвни сродници, – ја и ово гробље.”
“Кад видиш под јесен ждралове, збуњене маглом сажали се и реци: ждрали су збуњени маглом а човек мишљу. Ми смо крвни сродници, – ја и ждрал.”
“Кад видиш роду, издуљену гладну жалост, сажали се и реци: рода има знања у крви колико и у мозгу, док човек има више знања у мозгу него у крви. Зато је рода вазда ходила на ногама, док се човек вазда пропињао да ходи на глави. Па и ако је рода песма, а човек шкрипа, ипак реци: ми смо крвни сродници, – ја и рода.”
“Кад видиш осамљен бор на врху крша, како безгрешно и јуначки оживљује свој век, сажали се и реци: разум је разливен подједнако кроз цео бор, док је разум у човека излучен из тела и згњечен сав у самостан мозга. Отуда: што бор хоће, сав бор хоће, и што бор зна, сав бор зна, док је друкчије са човеком. Јер кад мозак управља машину на једну страну, неразум вуче на другу, те човек изазива чуђење и сажаљење бора. Зато се поклони бору и реци: ми смо крвни сродници, – ја и бор.”
“Кад чујеш хуку ветра, не љути се; јер гле, сва музика је област ветра. Не повија се ветар лудошћу ни фатумом, но душом земљином. Отуда је више хармоније у покрету наивнога ветра но у покрету човека. Само се сажали и реци: ми смо крвни сродници, – ја и ветар.”
“Кад чујеш буку океана, сажали се и реци: подједнако мудрости имају океан и човек, само је друкчије распоређена. Није океан мудар зато што је спрао милијарде људских љуштура него зато што је земља мудра, властитељка океана и човека. Сажали се и реци: ми смо крвни сродници, – ја и океан.”
“Буди слободан као и кап воде, која се у пари слободно пење у незнане висине, и у леду поново пада у незнане дубине. Њен је дом, као и дом атмосфере, све докле земљин магнетизам допире. “Зашто си ти сузио дом свога живота? И згњечио га између два плота, једног рођења и једне смрти? И једне тарабе комшијске и друге, тако да змија змију може довикнути и жаба жаби на конак отићи?”
“Дом кћери је што и дом мајке. А шта је дом Земље, ако не аркадна палата Васељене? Ако ти је рођење наденуло име црв, смрт ће ти наденути име звезда!”
А кад Вран Гавран стиже у град завађених, са скривеним паралелним, један дервиш позва их у своју избу. И објасни им дервиш, како он живи од давања записа множини народа, што увек чекаше пред његовим вратима. И објасни, како он даје записе на основу једне полуречи, исписане на једној плочи, која датира своје време из дана Пророкових.
– Каква је то полуреч? упита Вран Гавран.
А дервиш му поверљиво показа плочу камену, на којој се могаше читати у Пророковом језику:
“Спасење је твоје у једној јединоj речи, а та је реч Све…” Остатак речи беше нечитак.
И објасни дервиш, како он допуњује мистериозну реч различним свршецима према различним људима. Те тако даје записе са речима: Све-моћ, Све-знање, Све-умење, Све-ткање, Све-жањ, Све-здравље, и тако даље.
А Вран се загледа пажљиво у нечитку реч, уздахну и жалобно цикну, као ждрал у магли:
– Ти си узрок завађеном граду. Твоја самообмана била је обмана многих, твоје незнање вратолом многих.
И прочита му Вран спасоносну реч:
– Свемилост.