NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
b) Bogumilstvo
 
1. Bogumilstvo je ogranak stare gnostičke i manihejske jeresi. Preneo ga je sa istoka na Balkan tadanji živi saobraćaj i mešanje naroda u stalnom ratovanju. Možda su ga donela i jeretička plemena koja su vizantijski carevi preseljavali iz Sirije i Male Azije u južne balkanske krajeve.
Nešto pre polovine X. v. a za vreme cara Petra, javila se ta dualistička jeres u Bugarskoj. Nazvana je, valjda, po imenu popa Bogumila koji ju je sa uspehom sejao među Bugarima. Bugarska je bila zgodno zemljište za bogumilstvo. Bugari su se tek nekoliko desetina godina ranije krstili, i to silom, pa je stara vera kod njih bila još toliko živa da su protiv hrišćanstva digli i ustanak. I oni su bili nepoverljivi prema svemu što dolazi iz Vizantije.
2. Bogomilsko versko učenje razlikovalo se od hrišćanskog već na osnovnim dogmama. 1) Oni su verovali da večno i naporedo postoje dva boga – dobar i zao. Dobroga su zvali bogom, a zloga satanailom ili đavolom. Priznavali su, istina, da je Bog trojičan ali nisu priznavali da su Sin i Duh Sveti ravni Ocu. 2) Po bogumilskoj kosmogoniji nebo i zemlju i sve što se vidi nije stvorio Bog, nego je sve to, pa i čovek, nastalo po volji đavoljoj, a Bog je tvorac duha i nevidljivog sveta. 3) Čovek je dakle po telu stvor zloga duha, a po duši je stvor Božji, no duša je njegova od Boga otpala; tačnije: ljudske duše su duše anđela koji su pali s neba, kamo će se opet vratiti (sravni sa Lučom Mikrokozma). 4) Bogumili su verovali da je sve što se u svetu do Spasitelja događalo u glavnom od zloga duha. Prema tome, Mojsije, proroci i Jovan Krstitelj bili su sluge satanailove. Zbog toga oni nisu primali Stari Zavet. 5) Za Sina Božjeg su verovali da je došao da povede borbu sa satanailom, no telo njegovo smatrali su samo prividnim, jer da je bilo stvarno bilo bi zlo kao i sve što je stvoreno. 6) Novi Zavet, knjigu rada Spasiteljeva i njegovih učenika, držali su za delo Božje i to im je bila jedina verska knjiga. 7) Bogorodicu su smatrali za čistog anđela. 8) Nisu priznavali ni jednu svetu tajnu, nisu poštovali svetitelje, nisu imali simvolike jer su nenavideli krst i ikonu.
3. Bogumilska zajednica, bogosluženje i život. Po bogumilskom mišljenju i Crkva je zla, jer se za vreme cara Konstantina pomešala sa državom i iskvarila se. No bogumili su verovali da je još od apostolskog doba bilo i takvih hrišćana koji se nisu mešali sa onim što je zlo, i da su oni (bogumili) naslednici tih pravih hrišćana, a njihova zajednica da je prava crkva Hristova.
Jerarhije u pravoslavnom smislu nisu imali ali su im opštine ipak imale svoje starešine. Docnije se te starešine kod nas nazivaju: ded, starac, gost, strojnik. Opštine su bile jedna s drugom u tesnoj vezi. Društvo im se delilo na verne i savršene. U zajednicu se primalo polaganjem evanđelja i starešinskih ruku na glavu katihumena koji je dospeo do primanja.
Bogumili nisu imali naročite hramove niti su za kult upotrebljavali kakve predmete. Na molitvu su se sastajali po šumama, ili po domovima gde je jedini nameštaj bio sto sa belim zastiračem i na njemu Novi Zavet. Jedina molitva im je bila Oče naš. U jednostavnom bogosluženju su se služili narodnim jezikom.
Bogumili su bili ozbiljni i radeni; često su nosili dugu odeću kao monasi. Hranili su se biljnom hranom. Sebe su nazivali hrišćanima i dobrim ljudima. Gde ih je bilo malo nisu se delili od pravoslavnih.
4. Bogumilska načela za društveni i državni život bila su prevratna. Oni su govorili da su Bogu mrski oni koji služe caru i njegovim doglavnicima, grdili su bogate, mrzili su sveštenike, rugali se starešinama i vlastima. Taka načela su im u onom vremenu privlačila pristalice, no vladari su ih zbog takih načela morala suzbijati.
Verski sistem bogumilske jeresi i njihov pogled na državni život po malo se menjao (Bosna), menjao im se i kult.
Neke tačke bogumilskog učenja, njihova ustrojstva i kulta potsećaju na pozniji protestantizam.
5. Širenje bogumilstva. Bogumilstvo se širilo iz Bugarske dalje po Balkanu. U XI. v. ima ga već u Carigradu. U prvoj polovini istoga veka prešlo je u Duklju. Poznije jedno žitije kaže da ga je tamo suzbijao Jovan Vladimir. Nemanjina je država bila blizu bogumilskoj Makedoniji, prirodno je da je ta jeres prešla i u nju. U Nemanjino vreme je u Srbiji bilo toliko bogumila da su imali svog posebnog načelnika.
Bogumilska jeres, gonjena iz Bugarske, Vizantije i Srbije, našla je utočišta u Bosni i Humu. Tu je sa njome vojevala papska stolica i rimokatolička Mađarska.
Sa Balkana je bogumilstvo preneto i na Zapad. U polovini XII. v. veliki deo Zapada je zaražen tom krivom verom: Italija, Francuska, Nemačka. U Italiji su se nazivali patarenima, u Francuskoj i Nemačkoj katarima. Zvali su se i albigenzima po gradu Albi u južnoj francuskoj gde su se ponajčvršće držali. Svi su bili u stalnoj vezi sa svojom kolevkom u Bugarskoj. Koje zbog krive vere, koje zbog načela o državi gonjeni su i na Zapadu. Najzad ih je nestalo, ali su ostavili traga na duhovnom razvoju Evrope.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *