НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) Књиге и школе
 
1. Кад се наш народ после велике сеобе у царским земљама већ смирио, биле су Цркви пре свега потребне књиге. Што се књига ту нашло било је већ дотрајало, а држава је нашој Цркви подметала унијатске књиге. Због тога су за нас доношене црквене књиге из Русије и продаване су на великим вашарима, но држава је томе стала на пут. Нешто наших књига је штампано у Римнику у Влашкој. Неке су резане на бакарним и дрвеним плочама и тако су умножаване.
У царским земљама су први наши радници на књизи били калуђери подринског манастира Раче, који су се и у своме манастиру бавили преписивањем књига, а прешли су у великој сеоби у Угарску. Једни од њих су обновили манастир Беочин. Међу Рачанима главни је био Кипријан Рачанин. Он је у Сентандреји водио праву школу у којој су преписиване књиге за наше оскудне цркве. Најврснији ученик Кипријанов био је Гаврило Стефановић-Венцловић. Неко време је био војни свештеник у Коморану. Оставио је у рукопису шест књига проповеди и светитељских житија. Та дела није писао тадањим књижевним језиком, него онако како их је говорио, народним језиком. Код нас се, дакле, још пре Доситија и Вука писало народним језиком. Писао је и против уније.
2. Школе. Чим је Арсеније III. прешао у Угарску осетио је колико је Србима од штете што међу њима нема школованих људи. Јер са бечким двором и државним властима могао се дописивати само латински и немачки, а борба са римском пропагандом била је мучна уз неуко свештенство. За прве преговоре са Бечом испомагао је свој народ врло учени „деспот“ и гроф Ђорђе Бранковић, ердељски Србин, који је за време сеобе био заточен у Бечу. Кашње су за народне послове наимани и скупо плаћани тзв. агенти, увек туђини, а често људи неискрени, па је од њих било више штете него користи. Стога је патријарх набрзо после сеобе тражио да може у месту Сечују у Барањи подићи манастир, а уз њега штампарију и средњу школу по примеру римокатоличких школа. Дозволу није добио, а Сечуј му је одузет. Срби су и даље тражили начина да дођу до својих нижих школа. Заиста су их кроз цео XVIII. в. на све стране и отварали и таворили са неуким учитељима. Ради вишег образовања слали су децу нарочито у протестантске школе.
Све је то било мало и просвета нам је у половини XVIII. в. јадно стајала. Нарочито је било опасно што су нам свештеници били неуки. Неписмен калуђер и полуписмен свештеник били су у то доба обична појава. Било их је таких чије је „читање“ личило више на вређање Бога него на молитву.
3. Смишљен рад око школе почиње са митрополитом Мојсијем Петровићем. Као београдски митрополит после пожаревачког мира видео је сву опасност од безобзирне римске пропаганде која се служила и школом. У Србији су биле цркве порушене, није било ни књига ни одежда, свештеници су били потпуно неуки, а у исто време су језуити у Београду отворили гимназију. Зато се он у два маха обраћао руском цару Петру Великом и дирљиво га молио да помогне српској Цркви и да пошаље два учитеља који би отворили латинску и словенску школу. На те молбе, које су ишле кришом од аустријских власти, послат је из Русије, на рачун руске Цркве, Максим Суворов Теренчевић. Донео је собом у Карловце 400 словенских буквара, 70 граматика и друге књиге. Тако је у Карловцима 1727. г. отворена као нека нижа гимназија у коју се скупило до 124 ученика. Ту се учило руско-словенској књизи и граматици и помало латински. За ученичку сиромаш је митрополит отворио семинар.
Крај све бриге митрополитове ова је школа слабо радила. Обично се мисли да је томе било криво свештенство које је школу и просвету омаловажавало и чувало српску словенштину. Но неуспеху је био, у главном, разлог то што учитељ није свој посао радио са онолико преданости колико је признања и награде тражио и добијао.
Са школом Суворова појачан је руски књижевни утицај на наш духовни живот. Знак тога утицаја је потискивање српско-словенског језика из наше књиге и богослужења и одомаћивање руско-словенског језика као црквеног и књижевног језика. Неки ученици те школе отишли су у разна места и радили у истом смеру. – Иначе је школа Суворова наша прва средња школа.
4. Бригу митрополита Мојсија Петровића за школу прихватио је његов наследник Вићентије Јовановић. Незадовољан понашањем Суворова замолио је из Русије нове учитеље. Из Кијева су му послали пет врло образованих људи на челу са Емануилом Козачинским (1733). Они су радили у Карловцима до 1737. г. и створили су гимназију тадањег облика. Ова је школа имала много више успеха него прва. Њоме је потпуно утврђен руски утицај на нашу Цркву и књигу. У Београду је за то време радила грчка и појачка школа. Та је школа потиснула остатке српског начина појања које је сматрано простачким и уводила је код нас грчки начин појања. У исто време је постојала и у Карловцима и у Новом Саду школа за недоучене свештенике, а неки наши млади људи су одлазили и у Русију на науке.
5. Вићентије Јовановић је прописао за наше цркве московске и кијевске књиге, а наше старе србуље су изишле из употребе.
Када је митрополит Вићентије оболео, страдала је и карловачка школа. По доласку патријарха Арсенија IV. разишли су се руски учитељи. Због несретног рата с Турцима и поновне сеобе била нам је Црква у врло тешком стању и није било кога да се брине за школу.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *