НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
XI. Наша стара црквена књижевност
 
1. Најстарији наши црквени споменици писани су старим словенским језиком којим су писала св. браћа Ћирило и Методије и њихови ученици. То је био, јамачно, језик оних Словена на Балкану међу којима су се света браћа родила и међу којима су изабрали своје ученике. Прво словенско писмо била је глагољица, а ускоро затим, још за живота Методијева, појавила се и ћирилица. Код Срба и Бугара писало се глагољицом до XI. в. Истим језиком и истим писменима писао је св. Климент и његови сарадници. Већ у X. и XII. в. дотерују наши писци тај стари језик на свој народни изговор, те настаје српско-словенски књижевни језик. У Бугарској и Русији догодило се слично са старим словенским језиком. Чувено Еванђеље кнеза Мирослава из друге половине XII. в. писано је српско-словенским језиком.
2. Наша књижевност у средњем веку није имала једно средиште. Главни рад је, истина, рађен у Хиландару, све до краја XVII. в. али је много рађено и у самој Србији по манастирима и уз цркве, а писано је и по властеоским и владарским дворовима.
3. Свети Сава писао је словенским језиком већ дотераним према српском. Први његов спис је Типик ораховички или карејски. То су правила живота за монаха који је хтео да борави у испосници што ју је св. Сава дигао за себе у Кареји (Ораховици), где се предавао појачаној аскези и ћутању. Од њега су добили своје Типике и манастири Хиландар и Студеница. Први је рађен по угледу на типик једног цариградског манастира, а други по угледу на први. – Потпуно самостално дело Савино је Житије св. Симеона. Њему је написао и службу.
4. Из XIII. в. су познати још и ови наши писци: а) Стеван Првовенчани који је такође саставио Живот св. Симеона; б) Савин ученик хиландарски калуђер Доментијан, који је написао посебно животе св. Саве и св. Симеона. Лепше и боље Житије од његова саставио је (по њему и другима) в) Теодосије. Његово дело је по нашим манастирима преписивано и читано све до XIX. в. – Обим светитељима је Теодосије саставио и службу.
5. Важно је дело из XIV. в. Животи краљева и архиепископа српских. То дело потиче од архиепископа Данила II. (1324-37). Та је књига позната и под називом Цароставник. Књига Цароставник није остала само на оном што је у њу написао Данило II., него су је наставили и допунили његови ученици и други.
6. У почетку XV. в. радио је код нас Григорије Цамблак који је доспео у Србију око 1407 г. Управљао је Дечанима и описао је живот св. Стевана Дечанскога. Затим је отишао у Русију и постао је митрополит кијевски (1415).
Србљак. Скоро сви наши бројни светитељи добили су своје службе. Главни део тих служби сакупљен је у црквену књигу Србљак.
Ресавска школа. 1. Под утецајем византијске калуђерске књижевности трудио се у XV. в. трновски патријарх Теодосије да код Бугара дигне врло ниско пали морални живот и да створи добар ред у књижевном раду. Јер бугарски преводници нису знали честито ни грчки ни словенски, па је у њиховим књигама било места без смисла, па и са јеретичким смислом. Тај је рад развио његов ученик трновски патријарх Јефтимије који је реформисао бугарски правопис. Његови помагачи и ученици чине Трновску школу.
2. Када је пала бугарска царевина (1393-6) прешао је велики број бугарских калуђера и књижевника у Србију, а са њима и идеје Трновске школе. Њих је прихватио просвећени деспот Стеван и отпочео с њима и другим способним калуђерима, у својој задужбини Ресави, преводнички и преписивачки рад. Тим радом је руководио Константин филозоф, један од најспремнијих бугарских избеглица Јефтимијеве школе. Он је израдио правила новог српског правописа. Тако је настала чувена Ресавска школа.
Преписи и преводи Ресавске школе сматрају се узорнима и по њима се мерило у потоња времена да ли је који рукопис добар (до у XVIII. в.). По ресавским правилима радило се у Љубостињи, Хиландару и другде. Утецај Ресавске школе ишао је дубоко у Македонију, Бугарску и Русију.
Главно књижевно дело Константиново је Житије и жизн приснопомнимаго словоуштаго благочстиваго господина деспота Стефана и т. д. То је најважније дело његове школе, а уједно наша најбоља биографија из средњег века.
Штампарије. Штампарска вештина у Европи почела је у доба пада Смедерева, а ми већ крајем тога века имамо својих штампаних црквених књига. Турска ратовања и пустошења уништила су нам црквене књиге, па се зетски господар Ђурађ Црнојевић одлучио да ту празнину попуни. Поручио је у Млецима прву српску штампарију, којом је управљао калуђер Макарије. Штампарија је била смештена у цетињски манастир. Од године 1493 до 1495 штампане су у њој три важне црквене књиге: Октоих у две свеске, Псалтир и Молитвослов. Те су књиге доспеле у многе наше манастире у околини па и даље, нпр. до Хиландара. Радови те штампарије су лепши од свих познијих. – Друга српска штампарија је основана у Млецима. Власник јој је био Црногорац, војвода Божидар Вуковић од Подгорице. И после њега и његова сина рађено је за наше црквене потребе у Млецима, али су штампарије биле у рукама иновераца.
У својој невољи и сиротињи довијали су се наши калуђери свакојако, па су у Рујанском манастиру на реци Биосци и сами резали од дрвета слова и штампали књиге (1537). У то време је подигнута штампарија и у Грачаници, у Милешеву и у Горажди. У половини XVI в. имали смо штампарију и у Београду. Њу је уредио кнез Радиша Дмитровић. После његове смрти прихватио ју је Дубровчанин Трајан Гундулић. Ту је 1552. г. штампао једно Еванђеље калуђер Мардарије из Мркшине Цркве.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *