НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
а) Оснивање и уређивање српске Цркве
 
1. Сави је било још јасније него Немањи да у Србији треба једна вера и једна Црква. Но јасно му је било и то да православље може код Срба бити само тако снажно, ако буде имало своју посебну, народну организацију – самосталну Цркву.
Епископи што их је дотле слао Цариград и Охрид међу Србе и друге балканске народе нису имали присне љубави према својој пастви. Паству су сматрали „варварском“ а службу своју, подаље од културних византијских крајева, теретом. Они Су у својим областима, свакако, водили грчку државну политику и гледали у главном да се од пастве што више помогну. Сава је само као владарски син и брат имао угледа пред рашким епископом и могао је да и у таким приликама нешто уради за народну просвету. Но није се могао надати да ће грчки епископи међу Србима водити неку озбиљнију хришћанску просвету кад он једнога дана склопи очи.
2. Зато је Сава у споразуму са братом Стеваном отишао 1219. г. у Никеју да изради српској Цркви самосталност. Време је за таки потхват било врло подесно. Византијска патријаршија је била заједно са царевином на љутој невољи. У Цариграду су владали Латини и утврђивали су папину власт на Истоку. Цар је са патријархом био у Никеји где је прибирао снагу и чекао време да обнови своју државу. Савин долазак у Никеју био им је, дакле, врло добро дошао. Јер његова молба за оснивање и признавање самосталне српске Цркве ишла је у корист и православљу и никејском царству. Зато је Србији и призната црквена самосталност као бедем против силнога латинства које је притеснило Цариград и верски и политички. За првог архиепископа самосталне српске Цркве посвећен је Сава, већ познати и поуздани борац за православље.
При повратку у домовину задржао се Сава у Солуну где је руководио превођење потребних црквених законика са грчког.
3. Уређење српске Цркве. Прва је задаћа самосталне српске Цркве била да у држави потпуно утврди православље и да га рашири и у оне крајеве где је била надмоћна римска Црква или богумили. За ту задаћу требало је Цркву одмах с почетка добро организовати. Сава је то заиста и учинио. У договору са братом Стеваном и властелом поделио је он Рашку и Зету на епископије. Међу монасима који су се васпитали под његовом руком одабрао је најдостојније по спреми, поштењу и савесности и разаслао их на епископска места. Тако је наш народ добио пастире своје крви, који су имали љубави за посао на који су послани. Свака епископија је добила потребне законике за управу и књиге за богослужење. Епископи су се постарали да се те књиге за њихове епархије тачним преписима умноже, а где је дотле било погрешних преписа да се исправе.
4. До Саве је у средишњим српским областима била само једна православна епископија са седиштем у Расу, код данашњег Новог Пазара. Сава је у Рашкој основао пет нових епископија, а по једну у Зети и Захумљу. Већ сам тај број епископија показује да смишљен рад Цркве међу Србима почиње са Савом. Најзначајније су оне Савине епископије којима је било намењено да штите православље и да га у држави даље шире. – Ово су те истакнуте епископије:
1) Захумска, у Стону на полуострву Пељешацу, на домак Дубровнику где није било много православних. 2) Зетска, са седиштем на Превлаци, код римокатоличког Котора. 3) Дабарска, у Бањи крај Прибоја, према босанској граници да пречи надирању богумилства из Босне у Србију и 4) Будимљанска, на граници Рашке и Зете, у Ђурђевим Стубовима код данашњег Берана.
Осим тих епископија основане су тада 5) Хвостанска, у Малој Студеници близу Пећи. 6) Топличка, код данашње Куршумлије и 7) Моравичка, у Ариљу, недалеко од Ужица. 8) Рашка епископија је већ од X. в. била при цркви св. Петра и Павла у Расу. 9) Призренска епископија ушла је у састав самосталне српске Цркве, пошто је у то доба призренска област ушла у састав српске државе. Са те епископије смењен је дотадањи епископ Грк и намештен је Србин.
Тај основни број епископија самосталне српске Цркве мењао се током векова.
За архиепископско седиште изабрао је Сава манастир Жичу. И друге епископије имале су своја седишта у манастирима, а где догле манастира није било, подигнут је сада за епископију, као на Превлаци и у Стону.
Епископије су биле подељене на протопопијате, а ови на парохије.
5. Православље државна вера у Србији. Одмах на почетку, када је тако организована Црква имала да отпочне свој рад, објавио је Сава на којим основама она почива. То је учињено на црквеном и државном сабору у Жичи. Ту је он са свештенством, владарем и властелом исповедио догме источне православне Цркве и признао све њене уредбе и обичаје. Нарочито је нагласио оне верске истине и црквене уредбе које нису признавали богумили и оне по којима се западна Црква разликује од источне. Тиме је православна вера прихваћена за државну веру.
6. Задаци светосавске православне Цркве. Сава је задаћу Цркве, којом она људе просвећује вишим духовним животом, осећао и као свештеник и као син свога народа. Он је у том правцу радио већ онда када је у Хиландару руководио васпитавање младих српских монаха. Радио је на томе и као студенички архимандрит. Као архиепископ је ту задаћу прихватио удвојеном снагом и радио је са већим успехом, јер је стајао на челу многих епископа и свештеника.
Било је и време да међу нашим прецима таки рад отпочне. У оним немирним и ратничким приликама било је све српско друштво, и властела и народ, далеко од уљуђености и без много воље за заједнички живот. – Сава је у своме народу утврђивао моралне обичаје и узакоњивао добре нарави. Путовао је по народу и држао са властелом зборове на којима је учио како ваља по вери живети. Лично је исповедао људе. Његови изасланици, протопопи, пролазили су земљом и уређивали, пре свега, породични живот у народу. Јер је у уређеном породичном животу основа даљег уредног и уљудног живота. А међу Србима је било много невенчаних бракова у којима се живело без сталних обвеза према деци и брачном другу. Протопопи су таке венчавали, те је породични живот постајао светиња.
Сава је нарочито настојао да одомаћи правду. Стога је властели стављао на срце да не чини насиље и неправду незаштићеном и сиромаху. Учио их је да се ни у рату не ослањају на своју силу, него на праведну ствар, за коју се једино сме ратовати. Силнике је корио и претио им да ће одговарати пред Судијом коме су сви људи једнаки. Учио је да сиромаха треба помоћи и да не ваља бити обестан. Укратко, одомаћивао је међу Србима хришћанске врлине – просвећивао их хришћанством. Нема сумње да су исто чинили и епископи, а занос мисионарског рада младе Цркве свакако је захватио и остало свештенство.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *