ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
в) Вере и Цркве у Немањићкој држави
 
1. У Немањићкој држави било је православље државна вера и једино је оно било потпуно под државном заштитом. Јерес је била прогоњена већ и због тога да се заштити државно јединство. Западно, латинско, хришћанство, строго узевши, није сматрано за јерес него више за непотпуно хришћанство, полуверство. У Немањићкој држави је положај римокатолика бивао и врло повољан јер су неке српске владарке биле са Запада, а поједини српски владари су имали са папом политичких и верских веза. У Србији је било доста повлаштених римокатолика. То су били становници приморских градова, па дубровачки трговци који су се стално бавили у унутрашњости државе и многи Саси рудари, који су имали нарочите повластице. Стога је латинско хришћанство до Душана добило у Србији толиког маха, да Душан постаје према њему строжији и узима у заштиту православље. Душанов Законик није, истина, латинско хришћанство забранио, али је стао на пут његову ширењу на рачун државне вере. Зато је била забрањена латинска пропаганда и прелаз из источног хришћанства у западно, а тако исто и бракови између припадника двеју Цркава. Да би се сузбило дотадашње ширење латинства биле су по градовима уређене нарочите мисије да враћају у православље оне који су прешли у западну Цркву. Душан је на махове из политичких разлога и оштрије поступао са римокатолицима. Но никада није са њима поступао тако оштро као што се у то време у другим европским државама поступало са онима који нису припадали. држаној вери. У Пољској су нпр. у то доба били закони против православних више строги.
2. Богумилства није потпуно нестало ни до Душанова доба, нарочито га је било на југу у новоосвојеним областима. Надирало је такође из Босне и Хума. Са богумилима и другим јеретицима поступало се врло строго. Богумили су били жигосани; и прогањани из земље, а имања су им одузимана. Кажњавани су и они који су се са њима мешали.
3. Православна Црква са својим манастирима и вишим свештенством била је у нашој средњовековној држави посебан, повлаштен, сталеж. Владарска власт и државни поредак почивао је на сталежу властеле и на Цркви. Бивало је прилика, као и у западним државама, да се владар могао поузданије ослонити на своју духовну властелу него на световну. Патријарх, епископи и игумани већих манастира били су чланови државног сабора.
4. Преставници наше старе јерархије участвовали су у вођењу државе већ тиме, што су били чланови државног сабора. Но способни појединци из јерархије преузимали су, када је била прилика, и неке нарочите унутрашње и спољашње државне послове и слати су као преставници државе на страну. Значајно је за таке наше првосвештенике политичаре, да тај свој рад никада нису схватили као прилику у којој би се црквена власт могла истаћи пред световну у вођењу државног живота. Они су тиме своје способности, на махове, стављали у службу државних потреба и ништа више. Тако је чинио већ св. Сава. Таки јерарх, државник био је и Накодим, девети наследник св. Саве на архиепископској столици († 1325). У времену када су се биле завргле династичке распре и борбе између краљева Драгутина и Милутина радио је он са успехом на томе да се браћа измире. Ишао је, послан од сабора и краљева, у Цариград као дипломата да склопи уговор о миру. У његово време се Стеван дигао на свога оца Милутина. Та борба са својим тешким и жалосним појединостима завршена је ипак помирењем оца и сина. До тога помирења је дошло настојањем Никодимовим.
5. Као нарочито повлаштен сталеж и ступ државе добијала је српска Црква почевши још од Немање, а особито за Душанове владе, многа имања у баштину и уживала је разне повластице. Цркви се баштина по праву није могла одузети. Да би Црква била заштићена од ма чије самовоље било је узакоњено да црквено имање надзире само владар, патријарх и логотет, иначе никоја световна власт. Закони су штитили и свештенички углед, па су увреде учињене свештенику кажњаване строже него иначе.
6. У средњем веку је уз властелинску баштину ишло и право дељења правде – право суда. Тако право је имала и Црква: епископи и игумани су судили људима на манастирском добру за преступе који нису потпадали под државни суд. По градовима су црквени судови решавали и неке грађанске спорове, јер су у средњем веку и код нас свештеници били чувари и тумачи писаних закона. Свештена лица су потпадала само под црквени суд. Једино црквени суд је решавао и брачне спорове и преступе против вере. У тим случајевима је црквени суд судио по црквеним законима, а не по државним, и у то судовање се није могла мешати никоја друга власт.
Патријарашки двор, као и царски, имао је право уточишта.
7. Владарске грамате којима су добиване баштине и повластице звале су се хризовуље – златом печаћене повеље, а чуване су у манастирима. – Када је Душан доводио у ред своју државу, утврдио је у своме Законику и права Цркве. Како је Душан православну Цркву сматрао главном основом државе, он јој је у своме Законику дао већа права него што је имала дотле. (Законик је прихваћен на сабору у Скопљу 1349. г., а проширен је на сабору у Серезу 1354. г.). Душанов Законик се састоји из 201 члана, а прва и највећа група тих чланова (38) говори о православној вери и црквеним пословима. И у даљим својим члановима враћа се Законик на Цркву.

Comments are closed.