НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
ПРВИ ДЕО
 
I. Крштавање Срба
 
1. Хришћанство је дошло на Балкан још у апостолско доба. Ту је дуго и брижљиво неговано из три жаришта, из Солуна, Салоне и Сирмиума. Сеоба народа учинила је на Балкану пустош, али хришћанску културу ипак није уништила без трага. Када су се наши пређи населили на Балкан, било је ту још цркава, манастира и епископија. Остало је и нешто старог хришћанског становништва. Доста га је било у Приморју где се већ крајем седмога века дигла чувена архиепископија сплитска на месту разорене салонитанске (602. г.). Наши стари су, дакле, имали прилике да се одмах по сеоби упознају са хришћанством, па и да га примају. Уз тако случајно упознавање са хришћанством, свакако им је оно одмах по сеоби и проповедано. Византија је увек помагала ширење своје вере међу дошљацима који су ушли у њене границе.
2. Србима насељеним на Балкан проповедали су за први мах хришћанску веру мисионари које им је слао Рим. Јамачно су били упућивани из западних приморских градова или из Солуна, где је седео викар римскога епископа. Мисли се даје то било у VII. веку за време византијског цара Ираклија.
Ма да су наши стари били насељени у византијским областима те су од Византије политички зависили, упућивала им је проповеднике црквена власт из Рима. Разлог је у томе што је у доба нашег насељавања граница римске црквене власти ишла на Балкану од Солуна преко данашњег Ђустендила и Софије према Видину на Дунаву. Ми смо се, дакле, настанили, у главном, на римском црквеном подручју. За саму веру је било споредно одакле нам долазе проповедници јер хришћанска Црква тада још није била подељена.
Успех те проповеди био је слаб. После тако великог догађаја као што је била сеоба народ се није дуго стишао и сталожио, те није било погодаба за мењање вере. Можда се наш народ и зато одлучно држао вере својих старих, што је нову веру помагала државна власт из Византије. Наши стари су слутили да би примајући веру од Византије још више потпали под њену власт. Они су у проповедницима хришћанства гледали претставнике те власти, те су их протерали одмах чим су почетком IX. в. дигли под Властимиром устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра.
3. По други пут су дошли Србима проповедници из Византије. То је било око 880. г, када се Властимиров наследник Мутимир покорио византијском цару Василију I. Македонцу, а са њиме и српски крајеви у Приморју. Тада је маса нашега народа примила хришћанство, па и Неретљани који су му се највише опирали. Крштени Срби су дошли већ од 732. г. под византијску црквену власт.
Свим Србима, па и приморскима, донето је хришћанство у овај мах са истока стога, што су се границе између источне и западне Цркве у току времена помериле. Када је византијски цар Лав Исавријанац у VIII. в. повео борбу против поштовања икона сукобио се он и са римским папом. Да би папу због упорности казнио излучио је цар 732. г. испод његове власти оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне Цркве и подложио их је цариградском патријарху. Папи је оставио Истру и Далмацију са сплитском архиепископијом. Тада је цела западна пола балканског полуострва, тзв. Источни Илирик, потпала под цариградску Цркву. То су били крајеви где су се Срби настанили. Тиме је огромна већина наших предака за сва потоња времена дошла под утицај источне Цркве и у вери и у култури уопће. Мањи њихов део, настањен на земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем западне Цркве и Запада уопће.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *