НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
ЧЕТВРТИ ДЕО
 
I. Православна Црква у Црној Гори
 
У доба нашег насељавања на Балкану носила је Црна Гора назив Диоклеја и по томе Дукља, а од XI. до XV. века звала се Зета.
1. Када се наш народ настанио у Дукљи доспео је под утицај западног хришћанства, колико га је после сеобе народа ту остало, и под непосредни утицај верске мисије из Рима. Од 732. г. дошао је и под утицај Византије, а кашње се упознао и са хришћанством на националној основи које се развијало у Далмацији. Стога тај крај није био верски и црквено уједначен.
Римска Црква је имала, нема сумње, превагу. На основу таког стања је зетски владар Михаило своју земљу, одмах по деоби Цркава, потчинио папи, а у Бару је обновљена бивша диоклејска архиепископија под називом дукљанско-барске. Тиме је у тој земљи надмоћ хришћанства у латинском облику још порасла. Када је новорођеног Немању требало крстити није се у околици Рибнице (код данашње Подгорице) нашао ни један православни свештеник да то учини. И Вукан се само на основу таке верске сразмере смео одлучити да Зету у црквеном погледу подложи Риму. Ипак су у Зети словенске ознаке хришћанства и у таким приликама биле очуване, а исто тако и обичаји и уредбе источне Цркве (свештенички брак).
2. У својој тежњи да народ верски уједначи обратио је св. Сава Зети нарочиту пажњу. Зетска епископија коју је основао спада међу истакнуте светосавске епископије, које су дигнуте у крајевима где је православље било угрожено. Седиште те епископије било је крај Котора, на Превлаци у манастиру св. арханђела Михаила. За време цара Душана појачан је рад на учвршћивању православља толико да је Зета тада добила потпуно православни карактер. Када је проглашена српска патријаршија дигнута је зетска епископија на степен митрополије.
3. После смрти цара Душана узела су власт у Зети браћа Балшићи у своје руке. Како су били притешњени од Турака, они су се, по примеру босанских владара, обраћали за помоћ папској курији, нудећи прелаз у римску Цркву, ма да је у Зети народ био у већем делу православни.
И после битке на Косову остала је зетска Црква у саставу пећске патријаршије, да кашње заједно с њоме доспе под власт Охрида.
У Зету су спадали и делови Албаније са Скадром, Бока Которска, делови Хума. Тај се обим сужавао и мењао па је зетска митрополија према тим променама граница мењала своје седиште.
4. Зетска митрополија је у XV. в. склонила своје седиште испред Млечића са Превлаке у Будву, а доцније у манастир Свете Пречисте у Крајини, ниже Скадра, но православни народ у Боки остао је под, њом. Митрополија је остала у Крајини и када су Млечићи узели Скадар са тим крајем. Но када је тај крај допао Турцима, пређе митрополија у манастир Врањину, па онда на Обод у Ријеци Црнојевића. У времену митрополита Висариона усталила се најзад митрополија за потоња времена у цетињском манастиру (1485). Цетињски манастир је подигао у част Богородице зетски владар Иво Црнојевић, како се заветовао док се био склонио у Италију испред Турака. И он се настанио на Цетињу и снабдео је манастир свим што му је било потребно за живот. Његов син Ђурађ уредио је у том манастиру прву српску штампарију. Из ње је 1494. г. изишла наша прва штампана књига Осмогласник. Штампане су тамо и друге књиге, као Псалтир и Требник. За даљи верски живот у Зети била је од значаја борба браће Црнојевића о власт. У тој борби се потурчио млађи син Ивана Црнојевића Станиша да би себи осигурао султанову заштиту. Назвао се Скендер-бегом. Уз њега се истурчило још доста Црногораца, а када је пред половину XVI в. Сулејман паша разорио цетињски манастир, турчење се и наставило. Тако се у Зети одомаћио и Ислам. Црква је патила од насилних потурчењака, владикин рад је био отежан, а братства су се крвила. У таким приликама су владике ипак успеле да у Црној Гори остваре једну врсту теократије, по којој су уз своју духовну власт имали над народом и световну власт. Владарска ознака владичанског положаја јесте и то, што се од 1697. г. владичанско достојанство усталило у једној породици – Петровића Његуша. Владику је наслеђивао обично његов синовац.
5. Први је владика из куће Петровића Његуша Данило. Рукоположио га је у Сечују у Угарској патријарх Арсеније III. год. 1700. Данило је увидео да до независности од Турака може доћи само тако ако уништи „зло домаће“ – потурице. Тако се по свој прилици при крају 1707. г. одиграо у Црној Гори догађај опеван кашње у Горском Вијенцу. Десет година иза тога победио је Турке на Цареву Лазу (1712).
6. Знаменит је био владика Василије Петровић (1750-66). Он се још више од претходника ослањао на Русију. Одлазио је тамо и пословима пећке патријаршије, а водио је младе Црногорце у Русију на образовање. При цетињском манастиру је основао школу. Својом духовном и световном влашћу је сузбијао зли обичај крвне освете. Написао је први покушај историје Црне Горе.
7. У велике владике црногорске иде и Петар I. Петровић (1784-1830). Нешто пре њега укинута је пећка патријаршија, но црногорска се Црква није подвргла цариградској, него је наставила живот као самостална Црква, коју је признала руска Црква. Рукоположен је у Карловцима. Први писан закон за Црну Гору његово је дело. Тукао је Турке и проширио је земљу. Мирио је братства. За његово време излучена је Бока из састава црногорске Цркве. По вери и чојству иде Петар I. мећу најбоље Србе. Проглашен је светитељем. Тело му лежи у цркви цетињскога манастира.
8. Велики је у нашој народној историји његов синовац и наследник Петар П. Петровић Његуш. Завладичен је у Русији и за његово време су везе Црне Горе са Русијом присне. Он је наш највећи песник-филозоф. Главна су му два спева Горски Вијенац и Луча Микрокозма. Умро је 1851. г. Сахрањен је у црквицу коју је себи дигао на врх Ловћена,
9. Године 1852. престаје световна власт црногорских владика. Синовац и наследник Петра II. кнез Данило није се завладичио, – црквена власт је одељена од световне. Старешина црногорске Цркве носи од тада наслов митрополита, а владар кнеза, па после краља.
Већ за кнеза Данила преузела је држава сва црквена имања, а с њима и бригу за материјалне потребе Цркве.
10. Последњи митрополит самосталне црногорске Цркве био је заслужни Митрофан Бан (1885.-1920.). За његове управе је преуређена Црква; уређено је питање свештеничког школовања и издржавања и питање верске наставе у школама.
1878. г. проширена је Црна Гора херцеговачким областима за које је основана епархија захумско-рашка у Острогу, а кашње у Никшићу. После балканског рата 1913. г. обновљена је епархија у Пећи за области које су тада припале Црној Гори.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *