НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) Богумилство
 
1. Богумилство је огранак старе гностичке и манихејске јереси. Пренео га је са истока на Балкан тадањи живи саобраћај и мешање народа у сталном ратовању. Можда су га донела и јеретичка племена која су византијски цареви пресељавали из Сирије и Мале Азије у јужне балканске крајеве.
Нешто пре половине X. в. а за време цара Петра, јавила се та дуалистичка јерес у Бугарској. Названа је, ваљда, по имену попа Богумила који ју је са успехом сејао међу Бугарима. Бугарска је била згодно земљиште за богумилство. Бугари су се тек неколико десетина година раније крстили, и то силом, па је стара вера код њих била још толико жива да су против хришћанства дигли и устанак. И они су били неповерљиви према свему што долази из Византије.
2. Богомилско верско учење разликовало се од хришћанског већ на основним догмама. 1) Они су веровали да вечно и напоредо постоје два бога – добар и зао. Доброга су звали богом, а злога сатанаилом или ђаволом. Признавали су, истина, да је Бог тројичан али нису признавали да су Син и Дух Свети равни Оцу. 2) По богумилској космогонији небо и земљу и све што се види није створио Бог, него је све то, па и човек, настало по вољи ђавољој, а Бог је творац духа и невидљивог света. 3) Човек је дакле по телу створ злога духа, а по души је створ Божји, но душа је његова од Бога отпала; тачније: људске душе су душе анђела који су пали с неба, камо ће се опет вратити (сравни са Лучом Микрокозма). 4) Богумили су веровали да је све што се у свету до Спаситеља догађало у главном од злога духа. Према томе, Мојсије, пророци и Јован Крститељ били су слуге сатанаилове. Због тога они нису примали Стари Завет. 5) За Сина Божјег су веровали да је дошао да поведе борбу са сатанаилом, но тело његово сматрали су само привидним, јер да је било стварно било би зло као и све што је створено. 6) Нови Завет, књигу рада Спаситељева и његових ученика, држали су за дело Божје и то им је била једина верска књига. 7) Богородицу су сматрали за чистог анђела. 8) Нису признавали ни једну свету тајну, нису поштовали светитеље, нису имали символике јер су ненавидели крст и икону.
3. Богумилска заједница, богослужење и живот. По богумилском мишљењу и Црква је зла, јер се за време цара Константина помешала са државом и искварила се. Но богумили су веровали да је још од апостолског доба било и таквих хришћана који се нису мешали са оним што је зло, и да су они (богумили) наследници тих правих хришћана, а њихова заједница да је права црква Христова.
Јерархије у православном смислу нису имали али су им општине ипак имале своје старешине. Доцније се те старешине код нас називају: дед, старац, гост, стројник. Општине су биле једна с другом у тесној вези. Друштво им се делило на верне и савршене. У заједницу се примало полагањем еванђеља и старешинских руку на главу катихумена који је доспео до примања.
Богумили нису имали нарочите храмове нити су за култ употребљавали какве предмете. На молитву су се састајали по шумама, или по домовима где је једини намештај био сто са белим застирачем и на њему Нови Завет. Једина молитва им је била Оче наш. У једноставном богослужењу су се служили народним језиком.
Богумили су били озбиљни и радени; често су носили дугу одећу као монаси. Хранили су се биљном храном. Себе су називали хришћанима и добрим људима. Где их је било мало нису се делили од православних.
4. Богумилска начела за друштвени и државни живот била су превратна. Они су говорили да су Богу мрски они који служе цару и његовим доглавницима, грдили су богате, мрзили су свештенике, ругали се старешинама и властима. Така начела су им у оном времену привлачила присталице, но владари су их због таких начела морала сузбијати.
Верски систем богумилске јереси и њихов поглед на државни живот по мало се мењао (Босна), мењао им се и култ.
Неке тачке богумилског учења, њихова устројства и култа потсећају на познији протестантизам.
5. Ширење богумилства. Богумилство се ширило из Бугарске даље по Балкану. У XI. в. има га већ у Цариграду. У првој половини истога века прешло је у Дукљу. Позније једно житије каже да га је тамо сузбијао Јован Владимир. Немањина је држава била близу богумилској Македонији, природно је да је та јерес прешла и у њу. У Немањино време је у Србији било толико богумила да су имали свог посебног начелника.
Богумилска јерес, гоњена из Бугарске, Византије и Србије, нашла је уточишта у Босни и Хуму. Ту је са њоме војевала папска столица и римокатоличка Мађарска.
Са Балкана је богумилство пренето и на Запад. У половини XII. в. велики део Запада је заражен том кривом вером: Италија, Француска, Немачка. У Италији су се називали патаренима, у Француској и Немачкој катарима. Звали су се и албигензима по граду Алби у јужној француској где су се понајчвршће држали. Сви су били у сталној вези са својом колевком у Бугарској. Које због криве вере, које због начела о држави гоњени су и на Западу. Најзад их је нестало, али су оставили трага на духовном развоју Европе.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *