ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
Историјски удео српске православне Цркве у културном,
политичком и националном животу нашега народа
 
Прва и главна задаћа сваке Цркве јесте да у своме подручју сеје и утврђује веру коју је Христос донео свима народима и да је негује с колена на колено. С вером у вези има Црква да прицепи и уобичаји Христов морал и да морални живот у повереном народу диже на све виши степен. Радећи то брине се Црква за вечни живот свога народа, а за то је и основана.
Српска Црква је ту задаћу у нашем народу часно извршила у тој мери да је он увек био вољан приволевати се небесном царству и за крст часни крвцу пролевати, и да је учио потомство рађе губити главу него своју огрешити душу.
И код других народа и код нас је Црква вршила још једну задаћу у природној вези са својом главном задаћом.
Како је усвајање Христове вере и живот по његовом моралу већ сам по себи смишљено неговање људске природе, отпочео је код свих младих европских народа са крштењем и развој унутрашње, хришћанске културе. Тако је било и код наших старих који набрзо после крштења имају светитеља, т. ј. вером и моралом култивираних људи.
Но Црква је носећи у младе народе хришћанство носила и оне делове велике грчко-римске и оријенталске културе које је и сама прихватила и очувала од пропасти. Тако смо и ми православни Срби посредовањем наше Цркве (којој је мати Црква византијска) примили у наш живот културне елементе грчке, делом латинске, па и даље оријенталске.
Наша Црква није нама културу само донела него ју је кроз цео наш средњи век и неговала. Писани, сликани и грађени споменици, или остаци споменика, наше културе верски су и црквени тако рећи до краја ХVШ. в. И велику културну тековину – штампу пренела је у наш народ Црква. Када се сетимо колико је векова наш народ живео под некултурном управом, а без своје државе, ми не знамо шта би било са нашом културом да нисмо имали своју Цркву. Ако Црква у неким временима и није могла културу развијати, доста је што је задржавала наглу пропаст њених остатака. И то је био културни рад.
Српска Црква је извршила још једну посебну историјску задаћу, какву Цркве на другим странама нису имале, барем не у толикој мери. Када смо остали без своје државе наша је Црква, чим се снашла у новим приликама, преузела воћство свога народи, не само верско него и политичко. – Она је одржавала наш народ на окупу где га је год било, а тај је простор био шири од некадање наше државе. Тако је остала жива свест о народном јединству. Материјалне и усмене традиције које је Црква чувала одржале су у народу успомену на велику државну прошлост, на велике владаре и на бољу будућност. Камо год је наша Црква селила са својим народом носила је собом те традиције.
Научивши народ на безусловну оданост својој вери и верским обичајима оделила га је Црква од других народа међу којима се нашао. Тим упорним делењем од других сачуван је наш народ од однарођивања и тамо где смо били оређе насељени. Врло је значајно да у непосредној околици мађарске престонице још и данас живе наша национално свесна насеља. Сва су у главном из времена пре Арсенијеве сеобе. У току времена су смањена, али изумирањем а не однарођивањем. – Ако смо у прошлости где где имали одрођивања, увек му је претходило напуштање старе вере.
На основу таког рада наша је Црква велики чинилац у делу народног ослобођења и уједињења. Она је очувала национални материјал за дан ослобођења свестан и вољан да се уједини.

Comments are closed.