НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
г) Савин повратак у отаџбину
 
1. Сава је после очеве смрти остао још осам година у Светој Гори. За то време је рукоположен у Хиландару за јерођакона и јеромонаха, а потом је у Солуну произведен за архимандрита. У отаџбини су, међутим, настали озбиљни догађаји, те је Сава морао оставити Атос и вратити се кући да помогне спасавати државу.
Ствар је била у овоме: када је Немања 1195. г. сишао са власти поремећен је у Србији ред наследства. У место прворођеног Вукана дошао је на престо Немањин млађи син Стеван. Тако су донеле државне потребе. Алексије, отац Стеванове жене Јевдокије, постао је 1195. г. византијски цар и за Немањину државу било је боље да пређе у руке царском зету. Вукан је, оцу за љубав, некако па то пристао. Он је утврђен као наследни кнез у Зети. Но нешто кашње почеле су прилике да се мењају. Мађари су освајали према Зети и заузели су Хум. Запостављени Вукан видео се у стисци и потражио је ослонца код папе Инокентија III., а са Мађарима се нагодио. Таки корак му није падао тешко, јер је његова Зета и онако била претежно римокатоличка. Папа је Вукану помогао, дао му је наслов краља и потврдио је самосталност барске архиепископије. Тако је настао у Немањиној држави раздор и довео је дотле да је Вукан уз мађарску помоћ свргао са престола свога брата Стевана (1209).
2. Када је Вукан збацио Стевана са власти признао је он папску власт над Црквом у Србији и постао је вазал мађарског краља. Тако је за кратко време ојачала у Србији папска власт. За кратко време, јер је Стеван набрзо (1203) заузео свој престо у Рашкој. У то време пада Савин повратак у Србију. Осим државних неприлика и црквених послова гониле су га са Атоса и тамошње тешке прилике. Крсташи су били заузели и Свету Гору и тамо наместили свога епископа. Полазећи у отаџбину понео је Сава и мошти светога Симеона Мироточца и положио их са великим свечаностима у спремљену гробницу у Студеници (1208). – Већ од тога времена почиње у нашем народу велико поштовање посвећеног Немање и вера да он и даље води бригу о држави коју је основао.
3. Сава је остао у отаџбини као игуман манастира Студенице радећи на добру вере и државе. Коначно је измирио Вукана са Стеваном, па је у земљи настао мир. Умео је да од земље отклони ратну опасност (Срез) и био је сталан саветник Стевану. У Србији је још и у то доба било трагова богумилства, било је и староверских обичаја и помешаног учење обих Цркава. Сава је обилазећи земљу све то искорењивао својом поуком и строгошћу. Градио је цркве где од камена, где од дрвета и уводио је у њих богослужбени ред. На распућима је дизао крстове. У то време је са братом Стеваном саградио и манастир Жичу. Међу монасима је заводио дисциплину, сирову властелу је учио да врши власт са човекољубљем, помагао је сиротињу.
4. Србија се брзо средила и преболела недавне не-мире. Но суседи су је баш зато гледали преким оком. Србија је тада била скоро једина балканска држава у којој није признавана папска власт. Но у томе је лежала велика опасност за њу. На папину жељу могли су је свакога часа напасти Латини из Византије, Бугарски цар који је из Рима примио круну, Мађари који су хтели да узму неке српске земље и Млечићи који су желели да се утврде на српском Приморју. Сви су они могли да покрију своје освајачке намере верским разлозима. У тим тешким приликама узео је Стеван за жену унуку млетачкога дужда, пошто се већ раније развео са својом првом женом, па је затим повео са папом преговоре да Цркву у Србији потчини Риму и да од њега прими краљевску круну. Увређен таким радом свога брата остави Сава Србију и врати се у Свету Гору. Стеван је 1217. г. примио краљевску круну из Рима.
Отпор у Србији. Када је Стеван са својом политиком окренуо према Западу архиепископија барска је јамачно проширила своју власт и мисију дубље у српску државу, у Рашку. Тешко да је имала успеха јер Стевановој политици није се опро само његов брат Сава, него и свеколико православно свештенство са својим народом. Немањини манастири су дотле век учинили своје, а ни десет година Савина рада нису остале без трага. Православна вера је међу Србима била већ јака. Уз то су све балканске народе, па и Србе, одбијали од римске Цркве крсташи. Они су тада насилно владали у Цариграду, где су сновали даље политичке планове и одакле су кретали на пљачкашке походе. Све су то чинили, тобоже, уиме вере и Цркве. Нарочито су били омражени у Светој Гори, жаришту православља. Сава се по одласку из Србије тамо склонио и оданде је подржавао политичко незадовољство у Србији. У таким приликама није Стеван могао остати дуго на путу којим је пошао. После две године увидео је да су најправилније оне основе које је држави дао његов отац и на којима је радио његов брат Сава.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *