НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
VII. Патријаршија
 
а) Проглас српске патријаршије
 
1. Српска Црква је доживела своје највеће дане у доба када је српска држава најјаче развила своју снагу. То је било за време цара Душана.
Душан је био и у одбрани и у ширењу своје државе сретнији од својих претходника. И за државни и за црквени живот највише су значила његова освајања на југу. На тој страни је Душан узео Арбанију и Епир, а од разривене Византије Македонију и Тесалију. Тиме је ушла у састав његове државе цела стара охридска архиепископија са својим Грцима, полугрцима и старим Словенима. За државни и црквени живот било је још важније што је у Македонији протегао своју власт до самог Солуна, а према истоку до Филипија, првог места у Европи где је проповедано хришћанство. У освојеним областима била је и Света Гора и много чисто грчких митрополија и епископија које су дотле биле под влашћу цариградског патријарха.
2. Када је Душан 1345. г. освојио град Серез имао је намеру да у своје време освоји и сам Цариград и да преузме власт византијских царева. Како је у то доба био већ господар доброга дела византијских земаља прогласи се он те године у Серезу за цара своје велике српско-византијске државе. С тим дизањем владарског достојанства на највиши степен у вези је и дизање српске архиепископије на степен патријаршије.
У средњем веку било је, и на Западу и на Истоку, сваком владару потребно да га призна и освешта црквена власт. Круна и владарско помазање добијало се из црквених руку. Тек тиме је владарска власт била потпуно узакоњена и опће призната у самој држави и код других држава. За дотадашње краљевско достојанство у Србији било је довољно да га освештава архиепископ. Но царско достојанство, које је Душан узео, ваљало је да освешта већи црквени достојанственик од архиепископа, а то је патријарх. Душан није могао ни мислити на то да признање свога царства тражи од византијског патријарха. Он се стога решио да српску архиепископију дигне на степен патријаршије, па да из руку српског патријарха прими царску круну.
3. Целу зиму 1345/6. године провео је Душан у својим новим крајевима, већином у Серезу. Ту се трудио око грчких епископа и митрополита, који су доспели под његову државну власт, да и они пристану на проглашење српске патријаршије. Пристанак грчке јерархије, која је дотле била под цариградском патријаршијом, вредео је за Душана врло много. Тражио је затим и пристанак светогорских калуђера, јер се до њихове речи много држало у целом источном хришћанском свету, а особито у Византији. Душан је у томе успео. Успео је и код охридске архиепископије, чије су све области такође биле у његовој проширеној држави. Осим тих важних чинилаца у православној Цркви дао је свој пристанак на проглас српске патријаршије и бугарски патријарх.
4. Свечано проглашење српске патријаршије обављено је о Цветима (9. априла) 1346. г. на државном сабору у Скопљу. На томе су сабору учествовали српски епископи, игумани главнијих манастира и властела, па онда бугарски патријарх Симеон и охридски архиепископ Никола са својом пратњом, затим изасланство атонских манастира и претставници грчких митрополија из освојених грчких области. – За патријарха је проглашен Јоаникије II. дотадањи архиепископ српске Цркве и бивши Душанов логотет.
5. Одмах о Ускрсу (16. априла) исте године крунисали су два патријарха и један архиепископ Душана за цара Срба и Грка а сина његова, десетогодишњег Уроша, за краља. – Тиме је српска држава и Црква ушла у нов отсек свога живота: држава за врло кратко време, а Црква и за потоња времена.
6. У Душановој држави која је била држава Срба и Грка биле су две самосталне православне Цркве: стара грчка охридска архиепископија и српска пећка патријаршија. Охридској архиепископији је Душан признао њену област и права још приликом својих освајања. Једино је морала српској патријаршији признати првенство у достојанству. Уз те две самосталне православне Цркве живеле су, у извесној зависности од пећког патријарха, грчке митрополије у освојеним грчким областима на истоку и југу Душанове државе.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *