ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) св. Кнез Лазар
 
Са Косовском битком почиње вековно страдање српскога народа и његове Цркве. Но у том великом догађају, како га је схватио наш побожни народ, лежала је велика утеха и уздање у потоњим црним временима. Косовски догађај ушао је у народну религију.
1. Своје докосовске недаће осећао је наш народ као заслужену коб која га је снашла због греха његових и његове господе. Косовску битку са поразом побожног и најчеститијег свог владара, кнеза Лазара, наш народ није могао да схвати само као заслужену Божју казну. Јер, Лазар је био “честито колено”, није се отимао ни о краљевство ни о царство, одржао је верност своме нејаком цару и није неправедно освајао туђе. Стога је народна вера у великом сукобу једног нехришћанског народа са хришћанским видела борбу божанског поретка са нечим нижим, борбу небеског царства са царством земаљским. Лазар се могао са Турцима нагодити и признати власт нехришћана над хришћанима. О томе, по народној легенди, преговарају са њиме пре битке небеске силе. Оне му мећу на савест питање: да или ћеш царству земаљскоме, да или ћеш царству небескоме? Но Лазару је живот и земаљско владање била мала цена да призна власт и поредак нехришћана над хришћанима. Он иде у борбу као претставник божанског поретка на земљи, коме је дошао ред да страда. Зато његова последња вечера личи на вечеру коју држи Христос Спаситељ пред своје страдање. Тако изгледа косовски догађај у народној вери.
То је веровање монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше, увезла у покров честитоме кнезу овим дирљивим речима: “Јуначким срцем и жудњом благочастивости изишао си на змију и супостата божанских цркава, расудивши да ти срце не може поднети да гледаш како над хришћанима твога отачаства господују Измаилићани, па ако то не постигнеш, а ти да оставиш трулу висину земаљског господства, да се обагриш својом крвљу и да се сјединиш с војницима небескога цара.”
Турци се у нашим старим књигама и записима називају Измаилићанима и Агарјанима по робињи праоца Аврама Агари и њиховом сину Исмаилу, за чије су потомке иначе сматрана нека арапска племена.
Верујући за себе и свога кнеза да су на Косову пострадали у име небескога царства, народ је пет стотина година чекао да то царство победи, а са њиме и он који је за њега пострадао.
2. После погибије било је Лазарево тело сахрањено у Приштини, а две године доцније пренето је у његову задужбину Раваницу у Ресави. Пренос је обављен свечано како приличи владару и мученику. У сеоби Арсенија III пренето му је тело у сремски манастир Врдник.
3. Св. кнез Лазар је дигао две задужбине. Прва је манастир Раваница на путу између Ћуприје и Сењскога рудника. Ту му је била гробница све до сеобе под патријархом Арсенијем III. Други је манастир Горњак или Ждрело који лежи у дивљем и лепом крају на горњем току речице Млаве. Неимарски је значајна његова црква Лазарица у Крушевцу. У потоњим временима служила је она као узор при градњи наших манастира. Лазар је и иначе помагао Цркву, па није заборавио ни Хиландар, а чинио је и другим светогорским манастирима.

Comments are closed.