ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
д) Дужности српске Цркве према држави и друштву
За повластице и добра што их је наша Црква у средњем веку уживала обављала је она ове дужности према Богу, народу, владару и држави:
а) Прва и природна дужност Цркве јесте да у народу негује религију и морал. За наше старе владаре била је то и државна дужност. Јер за њих су земаљске сврхе државе привремене, пролазне, а праве сврхе државе су духовне и надземаљске. За те духовне сврхе државе бринула се Црква.
б) И наша држава у средњем веку, као и друге, бранила је земљу од непријатеља и чувала је ред и мир међу поданицима. Просветне и културне задаће није могла узети на себе. Те задаће обављала је Црква. У она немирна времена могао се тај посао обављати само на мирним местима, заштићеним крстом, – у манастиру и у свештеничком дому крај цркве. Са тих се места културни утицај ширио у редове властеле и у народ. Отуда наша народна култура има тако много верских и моралних елемената.
в) Као власница великих имања и проповедница милосрђа узела је Црква на себе и бригу за сиротињу, инвалиде и сирочад. У тадањим ратним временима било их је врло много. Држава јој је то нарочито ставила у дужност и надзирала је да ли више свештенство и манастири ту дужност исправно врше (Д. Зак. 28.).
г) Цркве и манастири били су дужни да се моле Богу за живот својих оснивача владара и осталих ктитора, а после смрти за њихове душе („да се њему поје литурђија, овог света као и онога“). У тим молитвама су наши побожна владари, властела и сав народ имали силан извор и потстрек за свој рад.
д) Црква и православна вера биле су најјачи ослонац држави, поретку у њој и владарској власти. Свештеници, који су у црквеној организацији свикли на велику покорност реду и закону, давали су и властели и народу пример како треба поштовати ред у држави.
Благо издато на задужбине – није, дакле, било похарчено.
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54
Кључне речи: ГРИГОРИЈЕ Микић