ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
VIII. Сукоб српске Цркве са грчком
 
1. Када је Душан 1350. ушао у рат са Босном употребила је Византија ту прилику да врати оно што јој је он узео, те га је напала. Душан је Византинце одбио. Но том приликом је откривена по јужним градовима велика грчка завера против његове државе. Међу завереницима је било више и ниже свештенство у Македонији. Душан је непоуздане грчке митрополите и епископе прогнао из државе, а њихове катедре је предао Србима епископима. У исти мах је митрополије нових крајева излучио испод власти цариградске патријаршије и потпуно их сјединио са српском патријаршијом. Од тога доба почиње патријарх Јоаникије да се пише: патријарх Срба и Грка. Душан је имао права да оствари то присаједињење. Могао га је извести већ 1345. г. јер по црквеним законима црквене области у једној држави не могу потпадати под врховну управу која је ван те државе. Међутим, цариградски патријарх Калист сматрао је да га је Душан тим поступком неправедно оштетио у његовим правима, те 1352. г. баци анатему на цара Душана, на патријарха Јоаникија и на све учаснике скопскога сабора, на коме је проглашена српска патријаршија. Та анатема је имала у првом реду да поруши углед српске царевине и законитост њенога цара који је крунисан за владара Срба и Грка.
Анатема је лежала на српској Цркви двадесет и три године.
2. После свега што се догодило, било их је и међу Србима који се нису слагали са Душановим државничким и црквеним радом. Многи су држали да је за Србе доста оно што је остало од св. Саве: краљевина и архиепископија. Сви ти незадовољници схватили су Калистову анатему врло озбиљно и она је у народу одјекнула болно. Зато је већ Душан покушао да измири своју Цркву са цариградском. У томе га је спречила смрт патријарха Јоаникија 1354. г. а већ 1355. г. умро је и сам. После његове смрти почело је нагло да пропада све што је он за свога живота стекао, па и оно што је наследио.
3. Девет година после Душанове смрти покушао је исти Калист који је српску Цркву проклео да се са њоме измири. Но умро је посред преговора са царицом којој је тим послом био дошао у Серез. Затим је покушао да Цркве измири деспот Угљеша и са његових крајева је анатема заиста и скинута, но под тешким уветима.
4. Потпуно измирење Цркава извео је после Урошеве смрти кнез Лазар. Као најугледнији међу осталим српским православним владарима сазове он 1374. г. сабор да се решава о измирењу Цркава. На сабору је била и царица Јелена као монахиња Јелисавета. На сабору је било предато Србима Светогорцима да изврше измирење. Српско изасланство је у Цариграду било лепо дочекано и преговори су са успехом завршени. Цариградска је патријаршија признала српску патријаршију за закониту. Скинута је клетва са свих живих и мртвих чланова сабора у Скопљу. Свечаност измирења обавили су изасланици цариградске патријаршије почетком 1375. г. у манастиру св. Арханђела, над гробом цара Душана, недалеко од Призрена.

Comments are closed.