ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
II. Православна Црква у Далмацији
 
1. Крај који данас зовемо Далмацијом био је до 1805. дељен на две области. Доњу је област сачињавала, отприлике, Бока Которска, а горња област била је остали део данашње Далмације. Бока је од XII. до XV. в. била у саставу српске државе и у њој је било православног народа из тих времена. Права пак Далмација била је потпуно римокатоличка. И ту се јављају српска насеља већ у XIV. в. али их је више после пада Србије, па затим Босне и Херцеговине, у турске руке. Када су Турци заузели унутрашњи део Далмације (1540) они су на место ишчезлих староседелаца населили своје српске поданике из других крајева. Док је Далмација била под млетачком и дубровачком републиком, које нису трпеле друге вере осим римокатоличке, пећки је патријарх залуду покушавао да своју власт протегне и на тамошњи православни народ. Како су Млеци због политичких и трговачких разлога били попустљивији добили су далматински Срби у XVI. в. ипак свог старешину. У Млецима је постојала јака грчка колонија, а било је Грка местимице расутих и по Далмацији и острвима. Тим Грцима је цариградски патријарх дао епископа, који је носио наслов филаделфијског митрополита, и тај је преко својих викара, Срба, управљао верским животом Срба Далматинаца. Викари су били обично архимандрити далматинских српских манастира којих ту има већ од XIV. в. Латински притисак на православне био је у Далмацији врло јак, па су неки од тих викара морали да бегају чак у Русију. Како православни нису имали никакве заштите у законима, римокатоличке власти су дизале у православним храмовима латинске олтаре. Тако није било ништа необично да се у православним храмовима у исто време или наизменце служе литургије оба обреда. Као и по другим нашим крајевима Русија је и далматинске Србе снабдевала црквеним књигама и утварама. Искрено уздање тамошњег народа у Русији било је врло силно. Ушло је и у књижевност. (С. Матавуљ).
2. Када је млетачка република у наполеонским војнама пропала доспела је Далмација под Аустрију (1797) и карловачки митрополит Стратимировић је почео да у Бечу ради на томе, да далматински Срби добију своју епископију. Но добили су је тек кад су потпали под Французе (1805). Године 1808. наредио је Наполеон да се за Далмацију оснује православна епископија, да се уреди духовна власт (конзисторија) и да се отвори богословска школа, све на државни трошак.
3. Први далматински епископ са седиштем у Шибенику постао је Венедикт Краљевић (1810). У Боци која је том приликом излучена испод цетињске митрополије намештен је за викара архимандрит Герасим Зелић. Већ 1814. г. сменила је француску власт у Далмацији поново аустријска власт и ставила је шибеничку епископију под карловачког митрополита.
Венедикт Краљевић је био по оцу Грк, а по матери Бугарин. Имао је необично немирну прошлост. За време француске владавине јако се замерио Аустрији, те сада заплива унијатским водама да би спасао свој положај. У Бечу су његову намеру радо прихватили и послали су му за богословију учитеље унијате из Галиције. Православни народ се на то јака узнемирио, те је убио управитеља школе и једног учитеља, док је Венедикт умакао. Многи су Срби тада допали тешке тамнице. Епископов протосинћел Кирил Цветковић је осуђен на двадесет година робије. Краљевић се склонио у Млетке где је и умро.
4. Знаменит је епископ тога времена Јосиф Рајачић, потоњи патријарх српски. Он се снажно опирао латинским насртајима на православље. Отворио је 1833. г. богословију у Шибенику. – Унија је у Далмацији радила врло ружним средствима. Така рећи куповала је душе гладног народа, служила се неваљалим свештеницима које је Рајачић свргао, а државна власт је ради уније чинила нашем свету груба насиља. Рајачић је успехе уније свео на најнижу меру. И у то доба су због уније падале главе и ишло се у тамнице. Рајачићу је помагао и митрополит Стратимировић. Тако је ишло до половине XIX. в.
5. Године 1841. пренето је седиште епископије далматинске у Задар. Тада је пренета и богословија која је због борбе са римским свештенством много пазила на васпитавање својих ученика све до светскога рата. У Задру се неговала и богословска књижевност.
Године 1870. добила је Бока са Дубровником свог засебног епископа.
6. Када је 1867. г. Хабзбуршка монархија преуређена у двојну монархију Аустро-Угарску остала је Далмација у аустријској поли државе. Тада је далматинска Црква излучена из карловачке и постала је саставни део буковинско-черновичке митрополије (1874), која је основана за све православне народе у аустријској поли државе.
Један од последњих и најзнаменитијих епископа задарских био је Никодим Милаш (1915). По својим радовима из области црквеног права познат је у европском научном свету.
7. У Далмацији и Боци има једанаест православних манастира. Неки су из времена старе српске државе, неки из турскога доба, а за неке каже предање да потичу из римског доба. Скоро у свима има старина из врло давних времена. По положају и градњи ваљда је најлепши манастир Савина у Боци Которској. Предање га доводи у везу са св. Савом. У северној Далмацији су важни манастири Крупа, Крка и Драговић. Ти су манастири васпитали наше Далматинце у љубави према Цркви и верској упорности каква се ретко где срета.
Наше далматинске цркве су грађене у свом нарочитом стилу.
После светскога рата заузела је Задар Италија. Тамошња богословија је угасла, а епископско седиште је прешло опет у Шибеник.

Comments are closed.