НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
д) Београдско-карловачка митрополија
 
Српска православна Црква се стално старала да што више свога народа одржи на окупу. Зато су онако широке границе Макаријеве патријаршије, зато је и Арсеније III. тражио да добије власт над свим Србима у царевини. И начин како је биран први крушедолски митрополит казује исто. Та тежња наше Цркве показала се и после пожаревачког мира којим је завршен рат што га је водила Аустрија са Турском од 1716. до 1718. г.
1. Пожаревачким миром добила је Аустрија од Турске Тамишки Банат, нешто босанске посавине и један део Србије у коме је била београдска митрополија и ваљевско владичанство. Природно би било да је тада православни народ освојеног Баната и Србије дошао под духовну власт карловачке митрополије, но државним властима није ишло у рачун јачање српске Цркве. Београдска митрополија са банатским епископијама, вршачком и темишварском, остала је самостална.
Но ипак су се ујединиле митрополије карловачка и београдска. Када је умро карловачки митрополит састао се 1726. г. народно-црквени сабор у Карловцима и сјединио је обе митрополије под београдским митрополитом Мојсијем Петровићем. Бечке власти су попустиле пред одлучном вољом народа.
2. После смрти митрополита Мојсија Петровића изабрао је карловачки сабор Вићентија Јовановића за митрополита свим Србима под царском влашћу (1731). Уједињена београдско-карловачка митрополија је живела до 1739. г. докле је трајала аустријска власт у Србији – дакле тринаест година.
3. Време у коме су нашом Црквом управљали митрополити Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић било је за нашу Цркву тешко и значајно. Пожаревачки мир још није био ни потписан, а у Србију су већ били послани језуити да раде на унији. Године 1726. установљена је београдско-смедеревска римокатоличка епископија. У Србији је владајућом вером сматрана римокатоличка, а православна је била само трпљена вера. Пропаганда је радила и школом, те је у Београду уа основну школу отворена и језуитска гимназија.
Упоредо са радом мисионара почеле су и државне власти да српској Цркви одузимају и ограничавају она права која су им призната у привилегијама. 1729. г. издата је царска Деклараторија којом су се тобоже објашњавала наша привилегијска права, а у ствари је тај царски акт ишао за тим да их уништи. – Ограничени у својим правима имали су наши стари да од уније много издрже. У Поморишју је било дошло и до устанка.
4. Осим неприлика које су долазиле од тућина било је за време митрополита Мојсија и Вићентија много и домаћега зла. Митрополити су крај свег напрезања, просипања новца и обијања прагова по Бечу, били немоћни да заштите народна права, а народ је у свом узрујању сву кривицу бацао на њих. И најплеменитије њихове намере изгледале су народу сумњиве. Обојица су били прегли да уведу ред у Цркви и међу свештенством, па су се у том послу лаћали и оштрих мера. Које због неуспеха у одбрани привилегија, које због тобожњих новотарија у Цркви, сумњао је народ и на Мојсија и на Вићентија да су прешли потајно у унију и да ће превести и сам народ. Та народна неоправдана сумња пратила је Вићентијево име све до новијег доба, па је ушла и у нашу књижевност (Лаза Костић: Пера Сегединац).
Оба ова митрополита су заслужна што су дизали неуко и запуштено свештенство и што су ударили темеље нашој школској просвети у новим крајевима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *