НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) Државне уредбе за српску Цркву
 
1. Од половине XVII. в. развијале су се европске државе у централистичком правцу. За време владавине царице Марије Терезије и њеног сина Јосифа II. (1740-80-90) уређивана је централистички и Аустрија. Државним покрајинама су одузимане дотадање самоуправе, а установама повластице. Сва власт над свим животом држављања имала се стећи у један центар – у Беч. Под то државно начело дошла је и римокатоличка Црква у Аустрији, јер су међу свим установама њена права и повластице биле највеће, а у њеним рукама су биле све школе. Њене су уредбе сад подвргнуте државним потребама и над њену управу се ставила државна власт. Таки поступак са Црквом зове се секуларизовање власти. У Русији га је већ раније извео Петар Велики.
Под така начела имала је да падне и српска Црква у аустријским земљама, јер и она је била самоуправна установа са својим посебним правима.
2. Када је царица Марија Терезија у својој држави уводила централизам поступала је она по државничком духу тадањега времена. Но за ограничење, па и укидање, самоуправе српске Цркве имала је царица и својих посебних разлога. Она је хтела да управљајући српском Црквом и надзирући живот те Цркве једном за увек прекине ослањање аустријских Срба на Русију, и то са два разлога. Први је био државно-политички: од Арсенија III. па даље ослањали су се карловачки архиепископи на руске владаре, а народ наш се у њих уздао. Имена руских владара спомињана су у нашим црквама при богослужењу, кад су прилике биле тешке слали су и архиепископи и манастири молбе и жалбе у Русију, а руски владари и дипломатија посредовали су код бечког двора да олакшају положај Срба у Аустрији. То мешање једне стране велике силе у унутрашње послове њезине државе сматрала је царица неприличним, па и опасним, бојала га се, па је хтела да га прекине строгим надзором над радом српске Цркве.
Други разлог за таки поступак био је верско-политички: царица се надала да ће код Срба попустити верска упорност када их одвоји од православне Русије, те да ће их тако лакше превести барем у унију, ако већ не у чисто католичанство. Царица је, при свем секуларизовању, била својој вери врло одана, а друге вере није трпела. А била је добро уочила шта за Србе у вери значи помоћ из Русије. Наши свештеници су одлазили у Русију, руски трговачки каравани су редовно обилазили наша насеља од Ердеља до Јадрана и снабдевали су наше цркве и домове књигама, утварима и иконама. Оданде су нам долазили учитељи и школске књиге. Тамо су нам се склањали они којима у Аустрији није било останка. То ослањање на Русију сметало је дакле јако пословима уније.
Због свега тога је царица сва самоуправна права наше Цркве у својој земљи скоро потпуно скршила, а власт над њом је узела великим делом у своје руке. Постигла је то да нам је везе са Русијом у многоме прекинула и да нас је знатно излучила испод руског културног утицаја. Но своју крајњу намеру, да српску Цркву разбије и поунијати, ипак није ни изблиза остварила.
3. Државне власти и уредбе за српску Цркву. Марија Терезија није хтела да потврђује закључке наших сабора који су сами желели да среде прилике у својој Цркви, него је при своме двору основала посебно министарство које ће уређивати нашу Цркву у њено име. То је била Илирска дворска комисија, кашње депутација. У тој депутацији није било ни једног нашег човека. Њојзи је царица поверила да сачини за нашу Цркву сталне законе и уредбе и да састави план по коме би се православни Срби већ једном поунијатили.
Наш народ је у Аустрији називан прво рацким, па онда илирским народом. Реч Рац долази од речи Rascianus а значи Рашан. Вера нам је називана грчко-несједињеном, па и шизматичком.
а) Српска штампарија у Бечу. Српски сабори и митрополити су тражили дозволу да оснују своју штампарију за црквене и школске књиге. Дозволу нису добили него су упућивани да узимају књиге из унијатске штампарије у Трнави. Наши стари то нису чинили него су узимали руске књиге. Да би се тој трговини стало на пут уредила је Илирска дворска депутација 1770. г. у Бечу штампарију за наше потребе. Књиге које су у тој штампарији штампане биле су врло помно прегледане. Брисано је из њих све што је потсећало на Русију, у тексту је подметано неправославно учење итд. Народ се тих књига бојао и одбијао их је.
б) Реформа календара. Бечке царске власти су при реформисању целог државног живота хтеле да дигну и народну привреду. Како је и католичко и православно становништво светковало врло много празника, укинуле су државне власти многе римокатоличке празнике, прогласивши их обичним радним данима, па су прешле и на реформу српског православног календара. Дотле би се ствар могла и разумети и правдати.
Но власти при укидању наших празника није било стало само до тога да наш народ добије што више радних дана, него и до тога да затре наше националне и црквене традиције. Илирска дворска депутација је укинула празновање свих Срба светитеља, до једног св. Саве. Ружно је било у тој ствари то, што су из Беча приморали наше епископе да за укидање празника узму на себе одговорност пред народом. Уз Србе свеце брисани су из календара и руски свеци. Од преосталих празника укинуо је цар Јосиф још петнаест. Наш календар како је тада преудешен прешао је у све крајеве нашег народа и остао је у употреби до данас. – У то време нам је и почетак године пренет на први јануар (1776), јер је за нас по византијском стилу година почињала првога септембра. У Русији је то учињено још раније.
в) Жумберак и Марча. На западу од Загреба протежу се између Хрватске и Словеније Ускочке или Жумберачке горе. Хрватска падина тих гора зове се Жумберак. Ту се од половине XVI. в. налази наша најзападнија насеобина. У време Марије Терезије било је ту нешто око 4.000 православних душа. Тај се народ са својим домаћим свештенством дуго и упорно опирао навалама уније. Најзад су у Жумберку послове уније узели у своје руке аустријски генерали и обавили су их на начин како никада и нигде није вера ширена. Велика напрезања митрополита Павла Ненадовића и владике Данила Јакшића да тај део наше Цркве спасу остала су без успеха. Њима и свем нашем свештенству је забрањено да се мешају у послове уније. Жумберак је за нашу Цркву и народ изгубљен око 1761. г. Данас износи број унијата у Жумберку преко 7.000 душа.
Марија Терезија је докрајчила и наш вековни спор са унијатима око манастира Марче. Она је 1753. г. Марчу одузела од православних и предала га једном католичком монашком реду.
г) У терезнјанска насиља према нашој вери и Цркви спада и покушај да нам се подметне катихизис са неправославним учењем вере. Тај су покушај уз јаку борбу осујетили наши епископи помоћу ковиљског архимандрита ученог Јована Рајића.
д) Крај Илирске дворске депутације. Када је нашем народу већ дозлогрдило насиље над вером, избиле су побуне против свега што је дотле учинила Ил. двор. депутација. Народне побуне су избиле у Новом Саду и у Вршцу. Народ се дигао против својих епископа мислећи да они вољно примају бечке наредбе и да тиме издају своју веру. На то је царица укинула то српско министарство 1777 г.
4. Јован Рајић је рођен у Карловцима 1726 г. Учио је код Козачинског па се онда отиснуо у свет на науке. Био је по мађарским школама а затим је отишао пешице у Кијево, где је учио три године. Ишао је у Хиландар да скупља грађу за српску историју. Био је учитељ у Карловцима и Новом Саду. Закалуђерио се у манастиру Ковиљу и ту је и умро као архимандрит. У неуморном раду је написао и превео око двадесет богословских дела. За Цркву је најважнији његов Катихизис који се употребљавао у школи сто година. Рајић носи почасни назив оца српске историје, јер је написао прву нашу историју од најстаријих времена. Значајно је да је то уједно историја Бугара и Хрвата. Писао је и песме.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *