НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
г) Свештенство, просвета, хришћански живот
 
1. Епископи, архимандрити и игумани већих манастира били су често из властеоских породица. Световни свештеници били су већином из меропског реда. Но било је свештеника и из властеоских породица, а многи су због заслуга дизани у ред властеле. Чиновници по нашим државама средњег века излазили су обично из писмених свештеничких породица (Поповићи).
2. Епископи су се издржавали од имања својих манастира. Уз то су њихови егзарси убирали од народа и свештенства црквени порез – димницу и врховину. Парохијски свештеници су живели од свог имања. Већином су се бавили ратарством, сточарством и пчеларењем. Који није имао свога имања добијао је, по закону, три њиве од села, града или свога властелина. И свештеницима је народ давао сталан принос који се звао бир, а састојао се од пољских и сточарских производа.
Просвета и писменост. 1. Када је св. Климент почео своју мисију мећу нашим старима, основао је он и школу за образовање свештеника и других црквених служитеља. Наше прво свештенство је, дакле, било и писмено и спремно за свој позив. Друкчије и није могло бити кад се хришћанско верско учење налази у књигама, из књига се обавља богослужење, а и црквени закони су у књигама.
У време Немањића није било нарочитих богословских училишта, али је свештенство и тада морало бити и писмено и спремно за свој позив. Свети Сава је захтевао од свештеника и епископа да добро проучавају црквене законе и уредбе и да народ упућују и усмено и писмено.
2. У првим вековима српске Цркве неговали су писменост више световни свештеници него калуђери. Тако је било све до XIV. в. Но већ у томе веку, а нарочито у XV. баве се књигом више калуђери него световно свештенство. Боље образовани свештеници примали су у своје домове по кога властеоског сина, по кога младића који се спрема за свештеника, па су их заједно са својим синовима учили књизи. Народна песма памти да је Краљевић Марко учио код призренског протопопа Недељка. Ту су учили и црквено појање, а знали су га не само будући свештеници него и властеоски и владарски синови. Обављање обреда и других пастирских дужности учили су свештенички кандидати обављајући ниже црквене дужности уз епископа, по манастирима или код кога свештеника.
3. Уз читање и обично писање учило се код свештеника и лепо писање које је било потребно за преписивање књига. Са том писарском вештином ишло је и сликање минијатура и шарање почетних слова, као и прављење мастила и боја, топљење злата, препарирање коже, резање пера, прошивање и коричење књига и сл. Све се то до XIV. в. учило код световних свештеника, а доцније по манастирима.
Хришћански живот. Из Душанова Законика видимо да је Црква још и у то време имала да се бори са старом навадом невенчаних бракова код властеле и код народа. Постојала је још и отмица девојака. Било је и празноверја. Веровало се у вукодлаке, прекопавали су гробове да их нађу и да спаљују лешине. Закон је за таку радњу строго кажњавао. Мађионичари, врачари и отровници кажњавани су по црквеним законима. Лепа је одредба Законика да се сиротица опрашта од дажбина, а сиромах да има пред судом свога бранитеља. То је, свакако, утицај хришћанског морала на државне законе. Иначе је у то време и код Срба било мазија или Божјих судова којима су осумњичени доказивали своју невиност. (Ношење угријаног железа од црквених врата до олтара и сл.).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *