НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
в) Патријарх у даљој борби организује Цркву
 
1. Патријарх је морао журити да среди црквено стање, јер је пропаганда почела у Срему да ради живље. Сремски епископ Петроније Љубибратић беше 1694. г. примио унију и намештен је у манастиру Хопову. Арсеније га је одатле прогнао и наместио је тамо поуздана епископа Стевана Метохијца. Затим је уз старе епископе који су се затекли у новој земљи рукоположио и неколико нових и одредио им места у крајевима који су били угрожени од уније. Ово су епископије како их је Арсеније заокружио: а) Темишверско-јенопољска са крушедолском архимандријом. б) Горњо-карловачка-зриноиољска. в) Сегединско-јегарска. г) Стонобеоградска и Будимска. д) Мохачко-сигетска. ђ) Вршачка. е) Великоварадинска-јегарска. У свему шест. Њихов списак је поднео патријарх цару на потврду.
Цар је и против воље својих саветника потврдио 1695. г. патријархове епископе, са неким изменама. Патријарху је одредио за архидијецезу Срем са Славонијом, а оставио му је на вољу да живи у славонском манастиру Ораховици или у сремском Врднику. Међутим патријарх ни даље није имао сталнога седишта, него је према потреби живео у Сечују код Мохача, у Сентандреји више Будима, у Сирачу у Славонији и другде.
2. Привилегија од 1695. г. којом је цар потврдио епископије и епископе, како их је патријарх предложио, била је најважнија од свих привилегија. Њоме је призната и потврђена организација наше Цркве у царским земљама. Така је организација у тим крајевима остала у главном до данас.
3. Када је 1699. г. у Карловцима склопљен мир са Турцима била је решена и судбина Арсенија III. и оних хиљада српских породица што су се с њиме 1690. г. склониле у царске земље. Срби нису имали куда из Аустрије. Са њима се сада почело поступати сасма отворено.
Пошто је Петроније Љубибратић истиснут из Срема основана је за њега унијатска епископија у Пакрацу. Патријарх је на то разаслао по Славонији своја писма. Набрзо се народ тамо побунио против Љубибратића. Због тога је цар патријарха склонио из Славоније (1701) и заточио га у Сентандреју, одузео му је патријарашки наслов и ограничио му права и берива. Скоро све православне Србе је подвргао под католички епископат. Тада се око 1000 наших породица вратило натраг под Турке. У тим тешким временима писали су сремски калуђери за помоћ руском цару Петру Великом, а и сам патријарх је неколико пута тражио од њега помоћи. Српске војне старешине су молиле руског цара да их прими у своју војску, па да му служе и без плате, само за љубав православља.
4. Већ 1703. г. букнуо је у Угарској устанак кнеза Фрање Ракоција II. против Хабзбурговаца. Ракоци је позвао и увређеног патријарха да са народом пристане уз њега, али је патријарх држао своју реч чвршће него цар. Срби су ушли у крв са Мађарима на царевој страни. Патријарх је искористио ту прилику те је вратио натраг у православље пакрачког унијатског владику и основао је у Пакрацу православну епископију.
5. Нови цар Јосиф I. био је на невољи те је свечано потврдио српске привилегије. Патријарху је дао на издржавање село и имање Даљ код Осека на место одузетог Сечуја и Сирача. То имање до данас припада српској патријаршији. Исте године 1706. октобра 26. – преминуо је Арсеније III. у Бечу. Тело му је пренето у манастир Крушедол где и данас почива.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *