NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
PESME:
 
NA KORDUNU GROB DO GROBA
MAJKA PRAVOSLAVNA
ZA SPOMENIK U PRKOSU
NOVI MUČENICI PRAVOSLAVLJA
OPELO ZA SEDAM STOTINA IZ CRKVE U GLINI
 


 
NA KORDUNU GROB DO GROBA
(Narodna pesma)
 
Na Kordunu grob do groba,
traži majka sina svoga.
Našla ga je, na grob klekla
i ovako sinu rekla:
„O, moj sine, radost moja,
gdje počiva mladost tvoja?“
Otac plače, majka cvili:
„otvori se, grobe mili“.
Grobak se je otvorio,
sin je majci govorio:
„Ne plač’ mila majko moja,
teška mi je suza tvoja.
Teža mi je suza tvoja,
nego crna zemlja moja.
Idi, majko, javi rodu,
da sam pao za slobodu.
Kaži, majko, kaži rodu,
da se bori za slobodu.
Hajde, majko, domu svome,
ne dolazi grobu mome“.
 
MAJKA PRAVOSLAVNA
 
Jesi li se nasjedila na garištu kuće svoje,
– Oh, ta kuća bijedna!
Tražeć okom i rukama kolivčicu malog Jove,
Ikonicu Svetog Đurđa
i đerđefić tvoje Ruže?
Sve je sada dim i pepel,
sve proguta čađa tavana,
Ti, slomljena krepka grana,
najbednija međ ženama,
Majko pravoslavna!
 
Jesi li se nahodala nogama što jedva nose,
-Oh, te noge bolne!
Jesi li se umorila tražeć Rulgu, kravu svoju,
Kravu svoju, hraniteljku stare bake i dječice?
Da l je vuci rastrgoše, il je sakri šuma travna?
Ne muči se! Za koga bi sada bili sir i mlieko,
Majko pravoslavna.
 
Jesi li se zaplakala nad sudbinom druga svoga,
– O druže ljubljeni!
Izdajom ga uloviše, kao psa izmlatiše,
Mučili ga, vezali ga, bacali ga u tamnice.
I on, koga srce vuklo djela vršit teška slavna,
Kao hrom se bogalj vrati, da ti umre na rukama,
Ženo pravoslavna.
 
Jesi li se nakukala iznad one strašne jame,
– O jamo prokleta!
Gdje s grkljanom prerezanim
djeca tvoja sada leže
Pokraj bake, i gdje majku svoju zovu, za njom plaču;
I boje se, jer je rupa puna ljudi, vlažna, tamna.
Šutiš. Pečat šutnje jad je na usta ti udario,
Majko pravoslavna.
 
Bliediš, tanjiš i kočiš se, no bol nemoj gušit svoju,
-Bol ti preduboku!
Pusti neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje,
I nek traje vjekovima.
Neka čuju u što sada
Promjetnu se sjeta tvoja, tvoja tuga stara, davna.
Šutiš. Bliediš. I oreol mučeništva već te kruni,
Majko pravoslavna.
 
U popaljenom srpskom selu
kod Vrginmosta, januara 1943.
 
Vladimir Nazor
 
ZA SPOMENIK U PRKOSU
 
Ne digosmo ni kamen usred rata
A svi smo pali od ruku dželata.
Bili smo nekad ljudi, deca, žene,
A sada nismo ni prah, niti sene.
I niko od nas nikom neće doći
U nepovratnoj mi ležimo noći.
Pojavimo se katkad u Prkosu
Pretvoreni u travu ili rosu.
 
Stevan Raičković
 
Napomena pesnika U selu Prkosu, kraj Karlovca, ustaše su 21. decembra 1941. godine izvršile pokolj srpskog stanovništva. Tog dana je od 608 žitelja ovog sela oterano u smrt 480.
(Naša napomena: Ova pesma je bila sastavljena za spomenik u selu Prkosu, ali je u poslednjem trenutku izostavljena i zamenjena stihovima drugog pesnika).
 
NOVI MUČENICI PRAVOSLAVLJA
(Iz Like)
 
Krvava je staza, vrletna i strma
Po kojoj su išli oni srca čista,
I ništa ih nije moglo da uzdrma
Da ne idu hrabro sledujući Hrista.
Za pravu su veru postajali žrtve,
Svesni za šta svoje polažu živote,
Znajući da najzad Bog podiže mrtve
I da vaskrsenja nema bez Golgote.
 
Hadži-Nedeljko Kangrga
 
OPELO ZA SEDAM STOTINA IZ CRKVE U GLINI
 
Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se.
Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica.
Ne mogu da ih oteram
iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.
 
2
 
Među zidovima, iza zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom,
Ispražnjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčenim od slućenog užasa…
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krv iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena.
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom.
I crvena usta
Svežih hrana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.
 
3
 
Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se.
A oni iz crkve, što su mrtvi,
Nisu zaspali.
Oni bdiju, nezvani bdiju
U bivšem dečaku.
Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gore raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, nezvani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.
 
Ivan V. Lalić
 
„U prošlosti se nešto dogodilo, nešto strašno i veliko, a mi sadašnji imamo više ili manje jasan osjećaj o tome što se desilo i kako se desilo. Taj naš osjećaj goni nas da govorimo, da pamćenju dadnemo formu, da vidimo svoju sopstvenu patnju u zjenici oka i da budemo svjedoci koji moraju da govore“.
 
Stanko Korać
Traumatično opijelo
(iz knjige eseja „Patnja i nada“,
Zagreb 1982, str. 152)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *