НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ПОДАЦИ
о неделима хрватске власти према свештенству и народу Српском на територији Независне Државе Хрватске, према подацима добивеним од 20. јула 1941.
 
УБИСТВА
МУЧЕЊА
ЗАТВАРАЊА И ОДВОЂЕЊА У КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ
НАСИЛНО ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ
РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
ПЉАЧКАЊЕ И УЦЕНЕ
ИЗЈАВЕ ХРВАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА ВЛАСТИ
 


 
УБИСТВА:
 
На територију Хрватске државе убијен је велики број православног свештенства. С обзиром на тешку ситуацију која влада на територију те државе као и на нашу немогућност да лично проверимо све ствари и дознамо све случајеве, јер тамо влада велики терор да није могуће прећи из једног села у друго, а камоли из среза у срез или преко граница државе, подаци које подносимо нису исцрпни, и они ће бити само бледа слика онога што се тамо догађа.
 
а) свештена лица:
 
1) Једна од првих жртава усташког терора био је бањалучки Епископ Платон са протом Душаном Суботићем из Босанске Градишке. Они су убијени ноћу на путу између Бања Луке и Котор Вароши и бачени у реку Врбању (Врбас), која је избацила њихове лешеве. Када је пронађен леш Владике Платона, пошто није био препознат, донет је на обдукцију у просектуру бањалучке болнице, чак је одређена и комисија која је имала да састави обдукциони протокол, међутим кад је у лешу препознат Владика Платон сместа је наређено да се обдукција обустави и свакаи страга сторнира, а леш је закопан негде код војничког гробља.
Истовремено су почела убиства свештенства и Српског народа и по другим срезовима Хрватске државе, па ниже дајемо списак побијених свештеника, до кога смо могли доћи.
2) Прота Милош Бандић из среза Грачачког.
Прота БОГДАН ОПАЧИЋ из Глине. Његово тело избацила је река Сава.
Свештеник НИКОЛА ВУЧКОВИЋ из Дрљаче.
Свештетак ДАНЕ БАБИЋ из Свинца. Убили су га и леш му бацили у бару.
Свештеник ГРОЗДАНИЋ из Радуча.
Свештеник ПЕТАР МАЈСТОРОВИЋ из Дољана. Малтретирали га у затвору у Госпићу толико да се у очајању сам обесио.
3) Прота БРАНКО ДОБРОСАВЉЕВИЋ из ВЕЉУНА, срез Слуњски. Усташе су му наредиле да сам ископа гроб за свога сина студента. Када је то учинио, сина су му довели над раку, мучили га пред њим толико да је од злостављања издахнуо. Затим су наредили оцу да над мртвим сином изврши опело. За време опела над мртвим сином три пута је прота Бранко падао у несвест, али су га кундацима присиљавали да доврши опело. Најзад је и он сам подлегао њиховом злостављању на истом месту.
4) Прота ПАЈО ОБРАДОВИЋ, бивши сенатор из Брувна. ДАМЈАН ШТРБАЦ, свештеник из Босанског Грахова, и
ИЛИ ЈА БУДИМИР, свештеник из Црног Луга, одведени су у непознатом правцу, сигурно убијени.
Свештеник ИЛИЈА БАЊАЦ из Дрвара и
Свештеник РАТКО ЈЕЛИЋ[1] из Дрвара, одведени према Книну и убијени.
4) Свештеник РИСТО КАТИЋ из села Сојковића, срез Ливно, одведен је са још осам грађана у шуму код Ливна, убијен заједно са њима и бачен у јаму.
5) Свештеник ЂОРЂЕ БОГИЋ из Нашица убијен 17. јуна, према причању Проке Пејновића, колонисте из Брезика, који је сакривен за једно дрво посматрао убијање. Пејновић прича о томе ово: „Усташе су свештеника Богића везале за једно дрво, после чега је настало мучење. Одсекли су му уши, нос, језик, браду заједно са кожом. Несрећни свештеник је урликао од бола, али пошто је био млад и јак држао се усправно за све време док су га мучили. Затим су му ископали очи и кад су видели да још увек стоји усправно, распорили су му груди и он се тек тада нагао да падне“. Сакривени Пејновић је тада чуо како један усташа говори: Мајку му влашку, још му куца срце, још је жив. Иза тога су плануле пушке и тиме су прекраћене муке овог човека.
6) ВОЈА БОЈИНОВИЋ, катихета из Осијека, убијен. Зна се да су сви свештеници из Осијека похапшени и злостављани. Река Драва избацила је лешеве тројице српских свештеника, али се није могло познати ко су.
Прота ЖИВКО ДАНИЛОВИЋ, бивши народни посланик из Љубије, срез Приједорски, убијен.
Прота БОГДАН ВРАЊЕШЕВИЋ, заклан 19. јуна У Крупи на Врбасу код Бања Луке.
7) Прота СТЕВАН ЂУРЧИЋ убијен у Огулину. Пре убиства му је ишчупана брада, извађене очи, пребијене ноге и руке.
Свештеник ДУШАН КЛИПА из Плашког, убијен.
Свештеник МИЛАН ТРИШИЋ, из Врлике, Далмација, ухапшен 10. јула и заклан у усташком логору у Книну.
МИХАИЛО МИНИЋ, свештеник из Биљешева, срез Зенички. Заклао га је један католички свештеник.
Свештеник МИЛОШ ПЕТРОВИЋ из Лужана, срез Дервента. Убијен с леђа при бежању.
22. јула убијени су свештеници: ДУШАН БОБАР, МИЛОШ САВИЋ, ЈАНКО САВИЋ, ЉУБО ЈАКШИЋ и ДРАГО МАКСИЈЕВИЋ из Власенице.
БОРИВОЈЕ БОЖИЋ, свештеник из Палаче, срез Вуковарски.
Прота ШПИРО СТАРОВИЋ из Автовца, срез Гацко, убијен је ћускијом у главу.
Прота ВИДАК ВИШЊЕВАЦ из Гацка, однесен је болестан из постеље и убијен заједно са протом Старовићем.
Прота ВЛАДО ГВОЗДЕНОВИЋ из Мостара,
Прота ЈЕФТО ВУЈОВИЋ, из Мостара,
Свештеник ОГЊЕН РАДИЋ, из Мостара,
Свештеник ПЕЈАНОВИЋ, из Мостара,
Ђакон ДУШАН АШКРАБИЋ, из Мостара – сви побијени.
Калуђери ДЕРЕТИЋ и МАНАСТИРИЋ из Љубиња убијени су.
Свештеник БОГУНОВИЋ из Доњег Лапца убијен је са женом и два синчића и сви су бачени у једну јаму између Лапца и Боричевца, у коју су бачени и многи поубијани Срби из Лапца и Кулен Вакуфа.
 
б) световна лица:
Поред свештеника убијени су многи виђенији људи у свим крајевима Независне Државе Хрватске. Негде су убиства вршена у масама. Дајемо преглед по срезовима:
8) БЈЕЛОВАР: побијено око 180 људи пушкама, ножевима и кољем, и то у селу Гудовцу.
БИЛЕЋА (Херцеговина): побијено 13 угледних грађана.
9) БОСАНСКА КОСТАЈНИЦА: Кутаћ Станко, Крнета Стојан, Јајчанин Лазо или Божо, разапети живи закивањем руку и ногу на врата.
10) БИХАЋ: Поубијано више угледних Срба, а многи одведени у непознатом правцу, међу њима: Михаило Мандић, инжењер; Вељко Мандић, трговац; Божо Поповић,директор Земаљске банке; др Матавуљ, лекар; браћа Козомарићи Жарко и Јово; Димитрије Петровић, директор гимназије; др Милан Војводић, председник окружног суда, и други. За све њих се мисли да су побијени.
11) БОРОВО: Ноћу између 26. и 27. јуна убијено је 16 Срба и бачено крај Дунава у воду. У плићаку је остао један жив. Њему је указао помоћ лекар др Јовап Елер, Немац.
ГАЦКО: Убијено око 500 лица, и то људи, жена и деце. Међу њима: Глигор Лучић из Михољача, Лазар Мастиловић из Изгора, Благоје и Радован Шаровић из Степана, Никола Шаровић из Цернице, Божо Дувљак из Краварева, Мићо Поповић из Грачанице, два брата Манојловића из Грачанице, Ристо К. и Ристо Л. Говедарица из Михољача, Тодор Старовић из Гацка, Тодор Милошевић из Рудог Поља, Вељко Вишњевац, бивши народни посланик из Падинића, Грујо Вишњевац из Гацка, Милорад Старовић из Автовца, Трифко и Јован Лојовић из Липника и Спасоје Ненадић из Автовца.
12) Село КОРИТА у срезу Гацко је нарочито пострадало, јер је у њему убијено 160 људи и бачено у јаму „Голубњача“. Људе (Србе) су Муслимани и усташе на веру позивали из њихових кућа у соколски дом, тобоже на договор како да се сложно очува ред и мир. Онда је дом опколила оружана банда, све људе повезала и повела према оближњој јами „Голубњачи“ па их поубијане односно премлаћене побацала у амбис и за њима бацила бомбе. Један човек, оставши случајно жив у јами, извукао се, прешао у Црну Гору и јавио, те су дошли људи ноћу и извукли још шест живих људи. Задах је постао тако јак да је италијанска војска морала просути бензин у јаму и запалити лешеве.
13) ГЛИНА: На најсвирепији начин побијено је око 450 Срба.
ГРАХОВО БОСАНСКО: Одведено, а вероватно и поубијано, 56 људи.
14) ДВОР НА УНИ: Убијено неколико Срба, међу њима Јово Орешчанин, Милан Драгосављевић, Младен Дурман, Васо Мркобрад, Смољеновић, Милан Косијер, Стеван Дунда, Милан Бодловић. Наређење за убиства дао је стожерник Ђурић, који је иначе католички свештеник у том месту.
ДРВАР: 16. или 17. јуна убијено је 32 Србина, међу њима: инж. Богдан Калаба, директор Шипада, и Јово Крецо, бивши председник општине.
15) КАРЛОВАЦ: Убијено неколико Срба, међу њима: Душан Докмановић везаних руку и ногу бачен у реку Купу, др Вујичић, адвокат, и капетан Јањанин. Ову двојицу нашли су чобани закопане до половине у земљи. Јосип Јуран заклан је на прагу своје куће, на очиглед целе породице. Из села Вељуна (на Кордуну) одведено је и поубијано по околним шумама 300 људи.
КОЊИЦ: Поубијано око 370 људи.
16) КОРЕНИЦА: Поубијано више сељака. Усташе су им живим отсецале уши и нос и терали их да пасу траву.
17) КРУПА НА ВРБАСУ: Заклан Душан Бранковић, народни посланик 19. јуна.
ЉУБИЊЕ: Само у две јаме Голубиња и Ластва, бачено је 311 људи. У селу Ђуковцу побијено је све; у целом срезу рачуна се да је побијено око 2.500 Срба.
ЉУБУШКИ: У целом срезу није остао ниједан Србин.
МОСТАР: Између 24. и 28. јуна одведено је у непознатом правцу око 200 људи, многи од њих су поубијани. Познат је списак од 63 побијена Србина.
18) НАШИЦЕ: 16. јуна убијени су у Гавриловцу, срез Нашички, Предраг Мамузић, проф. грађ. школе у Нашицама; Перо Ковачевић, учитељ из Његошеваца; Раде Вукобратић, жанд. наредник у пензији из Брезика. У селу Сушине, срез Нашички, убијени су: Рајко Новаковић, Петар и Лазо Симић, Ђорђе Игњатовић, Влада Жижић.
У Личком Новом селу, срез Нашички, убијени су: Бранко Срдић, Раде Радаковић, Милош Радаковић, Ђуро Гавриловић, Буде Клашња, Јово Жигић, Новак Вукобратовић, Симо Далић, Никола Делић, Спасоје Орлић. Када су смртно погођени падали, усташе су их боли ножевима и кундацима им разбијали главе, тако да им се мозак просипао по земљи.
НЕВЕСИЊЕ: У самој вароши убијен је почетком јуна малолетни син порезника Ниџовића на очи мајке. У селу Удрежњу убијено је 27 лица. Колико се зна свега је у срезу Невесињском убијено од 400 до 500 људи.
19) НОВА ГРАДИШКА: Убијено више Срба, нарочито из Старог Петровог села, одакле је дотерано 30 Срба и поубијано. Међу убијенима налази се Гавро Ковачевић и кафеџија Протић, који је на интервенцију Немаца и вође Културбунда сециран, али су секцију извршили два Хрвата лекара и констатовали да је умро од фрактуре лобање.
ОСИЈЕК: Поубијано више Срба, међу њима браћа Станковићи, који су родом из Пирота. Они су претходно опљачкани па онда убијени. Бачено је у Драву око 170 Срба и међу њима један Рус, раније срески начелник у тим крајевима. На Православни Ускрс убијено је 17 Срба на православном гробљу.
20) Код села Врбаве убијено је 27 Срба доведених из Старог Слатника. Пошто су били бачени у једну раку, Немци су их ископали, извршили обдукцију и појединачно сахранили.
21) У селу Чепински Мартинци 18 Срба везано је за камион и вожено, и уколико нису били мртви кад се камион зауставио, поубијани су код села Ливане.
22) ПАКРАЦ: У овоме срезу било је убијања као и у осталим срезовима, али тачан број убијених није нам познат. 26. априла одведен је из Пакраца у Липик др Миленко Марковић, адвокат. У Липику је злостављан, повређена су му оба бубрега и полни органи. Одведен је према Загребу, после враћен у Пакрац и тамо се бори са смрћу.
23) ПОДРАВСКА СЛАТИНА: 16. јуна убијено је 10 сељака, и то: Миле Буква, отац 6 деце; Ђорђе Турдулија, отац 7 деце; Илија Богуновић, отац 7 деце; Дане Пувача, отац 3 деце; Симо Шормаз, отац 3 деце; Лазар Крнета, отац 2 деце; Илија Милуш, отац 5 деце; Гојако Хојанић, отац 1 детета; Божо Митић, отац 1 детета; Лука Чуча, отац 1 детета. Сви су бачени у заједничку раку и посути негашеним кречом, иако су неки давали знаке живота.
24) У селу Петровцу заклали су пред женом и децом Мишка Стојановића. У селу Сопљу нађен је леш Милића Милића из Мартинаца, срез Доњо Михољачки. Обдукцијом је утврђено да му је разбијена лобања, сломљена лева рука, отсечен нос и уши и да је кастриран.
ПРИЈЕДОР: Убијена су 4 сељака из Љубије. СЛАВОНСКИ БРОД: У селу Дубочцу заклано је на пољани 30 Срба, а затим је везано за њих камење и бачени су у Саву; и у Старом Слатнику убијено је 20 Срба. Понегде из Саве ваде лешеве везане жицом једне за друге.
СЛАВОНСКА ПОЖЕГА: Убијено је у току априла око 200 Срба у селу Александровцу.
25) СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ: У почетку јула убијени су Милан Гостовић и Славко Савић, кројачи.
26) ДОЊИ ЛАПАЦ: села Срб и Суваја уништена су сасвим и у њима је побијено 3.000 Срба. Овај злочин је извршен 1. и 2. јула, дакле после Павелићеве свечане изјаве да неће бити убистава и отимања имовине без суда.
27) СТОЛАЦ: У овоме срезу је после погибије Мије Бабића, усташког сатника, извршан страшан покољ. Утамањена су читава села заједно са женама, децом и старцима, и то: варошица Чапљина, Габела, Берковићи, Тасовчићи и Домановићи, уколико су били Срби православни.
ТРЕВИЊЕ: Крајем маја убијено је у граду 9 лица, и то су, изгледа, прва убиства у Херцеговини, после којих је дошло масовно убијање у Коритама (Гацко). Доцније број поубијаних у Требињу попео се на око 170, од којих је познато 60 имена.
ДЕРВЕНТА: Мирко Радовановић из села Мале Бруснице обешен је о дрво само зато што се жалио немачкој команди и среској испостави у Оџаку на поступак хрватске солдатеске, која је одузела сво имање селу и наредила сељацима, или да се селе, или да пређу у католичку веру.
ВЛАСЕНИЦЕ: Према сведочанству двојице случајно спасених: Ђорђа Вишковића и Лазе Радаковића, убијено је 22. јуна преко 40 људи. Поред напред поменутих свештеника убијени су: Бранко Ждерић, геометар; Јово Мићић, трговац; Глигор Ђурић, земљорадник; Анђелко Дракулић, Коста Дракулић, Новица Дракулић, Душан Дракулић, Данко Јокић, трговац; Ристо Ђуковић, Војин Дрљић, претседник општине у Хан Пијеску; Марко Чамић, Милан Пејић, Милутин Јефтић, Љубо Вукашиновић, председник општине у Папраћу; Радован Чечура, судски гласник; Лука и Васо Деурић, Душан Јовић, Обрад Пејичић и Драго Јакшић.
Међу усташама који су спроводиле именоване на стрељање били су Суљо Сушић, студент, и Аљо Топчић, ђак, који су обадва познати као комунисти.
 
МУЧЕЊА:
 
28) Поред мука на које су стављени сви побијени Срби, јер су ретки случајеви да су убиства вршена без претходног мучења и малтретирања, свакодневне су појаве: премлаћивање, отсецање појединих делова тела, вађење очију, пребијање руку и ногу. Износимо само неколико конкретних случајева:
У Мостару је у једној малој бараци било затворено око 130 људи, где су држани у неподношљивом смраду и ужасној жези. Стари Љемнић је умро, а многи су падали у несвест. Више десетина људи затворено је у једну чатрљу, у којој је било свега 10 см воде, али није било никаква зрака.
29) Има случајева пребијања врећама цигле, мазања изметом, стезања глава обручима, а неком сељаку Поповићу завртали су мошнице. У осечком затвору, по наређењу усташког судије Матијшевића, бившег кожарског радника, затворени Срби мучени су на овај начин: игле су им забадане под нокте, а они ударани дрвеним палицама и конопцима везивани за клупе. Тако везаним развлачили су ноге на обе стране, и то је изазвало неподношљиве болове. Ухапшене су терали да пљују на српску заставу и да је зубима откидају комад по комад и још при томе би добијали ударце у главу. Кад се ово све свршавало, натеривали су да босим ногама газе по бодљикавој жици прикованој на једној дасци. Појединцима су стављали на главу, трнов венац и по њему тукли. Трње се забадало у главу, а крв цурила у млазевима. Храну су им давали врло ретко, а воду још ређе. Кад су појединци због тога обневидели и почели губити свест, почели су им давати по 200 гр хлеба. Храну која им је слата од куће, узимали су усташе за себе. Свештеници су морали да чисте рукама клозете, при чему им је ћубре бацано у лице.
30) Близу Грачаца убијен је др Вељко Торбица, лекар. Њему су усташе ножем секли дубоке бразде на грудима, сипали со у ране, зашивајући питали своју жртву: „Да ли је, докторе, успела операција“?
31) Милош Теслић, индустријалац из Сиска, мучен је на нарочито свиреп начин. Сава му је избацила леш са ископаним очима, унакаженим лицем и страшно ножем избоденим телом.
 
ЗАТВАРАЊА И ОДВОЂЕЊА У КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ:
 
У свим местима где има Српског живља затварања су свакодневна појава. Затварају се људи без суда и саслушања, и то у масама. За многе од њих не зна се где су; многи су одведени у концентрационе логоре. По многим сигурним знацима одведени у непознатим правцима, убијени су.
Поред многих побијених свештеника, одмах по преузимању власти од стране усташа у Сарајеву, одведен је стари сарајевски Митрополит Петар Зимоњић, највећи морални ауторитет Српске цркве. У почетку је био интерниран у Керестинцу, а, како се чује, ових дана је са једним транспортом свештеника и виђенијих грађана спроведен у Лику (то јест на Јадовно – А. j.). Чује се да је свим овим спроведеним живот у опасности.
Такође је протеран из Загреба тешко оболели Митрополит Доситеј, кога су усташе страшно малтретирали и мучили, чупајући му браду и пребијајући га.
Према исказу Михаила Ковачевића, званичника црквеног суда у Плашком, усташе су 17. јула одвели Владику Саву Трлајића у непознатом правцу. (Такође на Јадовно – А.Ј). Новац су му одузели, а ствари опљачкали. У Црквени суд уселио се усташки стан и политичка општина.
32) Приликом хапшења, усташке власти не дозвољавају Србима да са собом понесу ни довољно хране ни одела. Тако је, на пример, у Даљу ухапшено и протерано око 100 српских породица без игде ичега. У току путовања од неколико дана до Брчког нису добили никакве хране. У селу Вељуну, срез Слуњски (на Кордуну), ухапшено је 350 Срба, од којих се само 50, испребијаних и унакажених, вратило кућама.
У последње време приступило се расељавању целих села и градова. Према исказима очевидаца већ су расељени многи градови и села, као: Бања Лука, Бихаћ и сва села око Плитвичких језера.
Приликом овог насилног депортирања догађају се врло тешке сцене, јер усташе врло драстично поступају према депортираним: обично ноћу нареде да се за пола сата спреме за пут, понесу са собом пртљаг, новац и драгоцености; кључ од куће морају предати усташким властима и под претњом потписати да своје имање уступају Хрватској држави. Пошто скупе све депортоване из једног места, приступаЈу детаљном претресу, при чему одузимају новац, накит и драгоцености, остављајући у најбољем случају по 500 динара на породицу. Нарочито трагичан случај се десио са Зорком Козомарић, супрутом Жарка Козомарића, трговца из Бихаћа, који је пре ње одведен незнано куд. Због великог узбуђења и страха она се отровала сирћетном киселином када су јој саопштили да са троје деце мора за пола сата бити спремна за одлазак. Најстарије дете је имало 8 година, а најмлађе 4 године. Ово најмлађе је умрло од запаљења мозга исте ноћи. Има случајева да људи и жене, нарочито старији, подлежу напрасној смрти због великог узбуђења.
Последњих дана усташке власти су предузеле интегрално депортирање свих православних свештеника на територији Хрватске државе, са породицама. Кад се зна да на том територију има осам православних Епархија, са великим бројем свештенства, онда се може схватити сав ужас ових мера, нарочито кад се узме у обзир да се насилно депортирају и свештеничке породице. На тај начин православни Српски народ остаје без духовног пастира, препуштен на милост и немилост усташким католичким властима.
 
НАСИЛНО ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ
 
34) Од самог почетка усташке власти почеле су да терором преводе у католицизам многе православне Србе. Зна се за интимну везу која постоји између Католичке цркве и усташке власти, што сведочи факат да међу стожерницима усташке власти има и приличан број католичких свештеника. Понуда за католичење учињена је најпре државним чиновницима православне вере. Сви су они добили формуларе у којима су требали да одговоре на постављена питања односно проверавања. Скренута им је пажња на то да у државној служби могу остати само они који приме католичку веру. И не само то. Лишавајући Српски народ његовог свештенства, Католичка црква насилним мерама нагони православне на вршење католичких обреда. Према исказу г. Јанка Бјегојевића, пароха крбавичког, Епархије Горњокарловачке, католички свештеници долазе са наоружаним усташама, затварају православне цркве и одузимају црквене матице, пошто претходно опљачкају све црквене драгоцености. Прота Атанасије Богић, секретар црквеног пакрачког суда сведочи да су католички свештеници 12. јула ушли у епископски двор у Пакрацу и заузели канцеларије у њему, а Саборну цркву запечатили.
Да се и ово ради по плану хрватске државне власти види се најбоље из говора др Виктора Гутића, стожерника у Бањој Луци, одржаног 9. јуна у Прњавору пред среским начелством ГУТИЋ је рекао: „У овом срезу постоје три цркве отете хрватском народу, од којих је једна у Прњавору – мислећи при том на три рускоправославне цркве у том срезу – сутра их заузмите и на њима напишите: „хрватски дом“. Они који су примили православну веру треба одмах да пређу у католичку веру, да не би ја о томе доносио посебне одлуке. Овоме српском гнезду у Прњавору поручујем: да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном“. Већ 10. јуна по подне православни свештеник је истеран из свога стана и одузета му црква, а на стану написано „хрватски дом“. Недавно је Миле Будак изјавио да на територију Хрватске државе могу постојати само две вере: католичка и муслиманска, што значи да православна мора бити уништена.
 
РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА:
 
35) Колико до сада знамо порушене су православне цркве у Бањој Луци, Бихаћу, Новој Градишки, а запаљене две цркве у селима Бастаси и Спасовина, општина Дрвар, срез Босанско Грахово, као и у селима Србу и Суваји, срез Доњи Лапац.
Црква у Бањој Луци је оштећена бомбардовањем 12. априла, али су је православни Срби хтели да поправе. Стожерник усташке власти захтевао је да се црква поруши, што је и учињено. Говори се да ће на месту где је била црква бити подигнут споменик неком хрватском великану. Рушење цркве у Бихаћу почело је на Видовдан, на изричит захтев и наређење тамошњег жупника Кватерника. Пошто је црква грађена од јаког материјала, морала је бити минирана. Није искључено да има још порушених цркава, али засад ми не располажемо сигурним подацима о томе. Знамо да се у многим местима православне цркве затварају од стране католичког свештенства.
 
ПЉАЧКАЊЕ И УЦЕНЕ:
 
36) Од самог почетка своје власти усташе су немилице пљачкали и уцењивали поједине грађане за које су веровали да имају новаца. Могло се испочетка претпоставити да су то лични необуздани прохтеви појединаца, али се касније видело да је то један од метода уништавања православног Српског живља. Многобројни су примери у свим већим местима да су уцењивани поједини трговци, са често врло високим сумама, при чему им се претило убиством ако у одређеном времену не положе новац. Иако је недавно изашло наређење хрватске власти да су све те мере незаконите, оне се и даље продужују. На куће свих депортираних свештеника стављене су цедуље: „Извлашћено у корист Хрватске државе“; трговачке радње Срба су заплењене и опљачкане, а у најмању руку су у њих постављени комесари. Породицама које се протерују у Србију, а тих је на хиљаде, одузима се све, па и готов новац преко 500 динара. Некадашњи милионери, голи и боси, без игде ичега, ти се људи пребацују у Србију.
Драстични случај отимачине је са браћом Стаменковић из Осека, који су страшно мучени за то, да их се присили да своју кућу у Осеку промене за кућу једног усташе у Крагујевцу. Њима су претходно одузели 200.000 динара у новцу те знатну количину злата.
Милан Н. Дивић, адвокат из Нове Градишке, пуштен је из затвора само тада када је пристао да сву своју имовину, у вредности од милион и девет стотина хиљада динара, дарује Хрватској држави. По исказу Младена Остојића, пароха жировачког, од 5. јула, неки Бероња, поседник из Двора на Уни, уцењен је са 30.000 динара, а његово село уцењено је са 56.000 динара. По исказу Стевана Јањетовића, пароха из Окучана, уцењен је поседник Бранко Кнежевић из Медара, са 100.000 динара. Косту Гњатића, трговца из Мале Бруснице, срез Дервента, тукли су све дотле, док није предао сав новац. Тошо Ставрић, Боро Васић и Мило Марковић из истог места морали су положити по 100.000 динара.
Илија Билбија из Бихаћа одведен је са сином Драгом у непознатом правцу; по свој прилици су убијени. Целокупна имовина у вредности од око 10 милиона динара отета им је. Његова жена са двоје деце, и то: кћери 13 година и сином од 11 година, протерани су из Бихаћа, а затим су жени наредили да у најкраћем року донесе још три милиона динара. Док она то не донесе остају двоје деце као таоци. Кад је избезумљена мајка питала откуд ће створити толику своту, усташе су јој рекли: „Знамо да ти имаш кућу у Београду. Продај кућу па донеси паре“.
Милану Дрекаловићу из Зенице одузели су сву имовину која представља више милиона динара. Дозволили су му само да пренесе у Србију кућни намештај. Кад је стигао у Алипашин мост истерали су га из вагона и одузели су све ствари, чак и одело, осим онога што се затекло на њему, и сав готов новац, и упутили га са 2.000 динара да иде у Србију. Једном лекару, који је путовао с њим, одузели су све осим 3 динара, тако да су сами опљачкани, избеглице, скупили нешто новаца и дали као милостињу.
 
ИЗЈАВЕ ХРВАТСКИХ ПРЕДСТАВНИКА ВЛАСТИ
 
37) Да се сви ови случајеви насиља и безакоња не догађају случајно од неодговорних елемената и олоша, него да представљају смишљени систем истребљења Срба, диригован од највећих функционера хрватске државе, види се из следећих изјава:
Министар др Милован Жанић изјавио је на збору у Новој Градишци 2. јуна, између осталога, и ово: „Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти требају да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових 20 година показују, да је ту сваки компромис апсолутно искључен. Ово има бити земља Хрвата и никог другог. Ми то не тајимо, то је политика ове државе, и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима. Нека се не заборави да ми имамо ван наших граница у самој Америци око 800.000 Хрвата… Тај свијет треба да дође натраг и да овде настани огњишта, која ћемо очистити“.
Министар др Миле Будак рекао је једном приликом у Госпићу на банкету, између осталога, и ово: “ Један дио Срба побит ћемо, други дио ћемо раселити, а остале ћемо превести на католичку веру и тако претопити у Хрвате“.
На збору у Крижевцима, 6. јула, рекао је исти БУДАК: „Хрватска држава је кршћанска… Она је и држава исламска, гдје је наш народ исламске вере. Ја наглашујем ово, јер је потребно да се знаде, да смо ми држава двију вјера, католичке и исламске… И наши непријатељи комунисти и Срби наваљују највише на вјеру, јер знаду кад би нам то порушили, да би могли радити с нама што хоће“.
Министар др Мирко Пук рекао је на истом избору: „Срби су дошли у наше крајеве с турским четама као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити, да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један је народ који влада, а то је Хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије 200 до 300 година, нека се врате одакле су и дошли“. Доглавник др Миле БУДАК рекао је на једној скупштини, да за њега вреди хрватска реченица: „Или се уклони, или нам се поклони“. А ја вам кажем: „Или се уклоните из наше домовине милом, или ћемо вас истерати силом“.
Споменути министар Жанић рекао је, према „Хрватском листу“ од 5. јуна, и ово: „Ми имамо међу нама неке, који нису никада према нама били лојални. Дошли су у ове крајеве онда, када је за турских ратова изгинуло много наших људи и кад су опустили наши домови. Дошли су овамо, раширили се попут јежа и почели нас угрожавати и скоро угрозили. То су Срби. Из свега овога знадемо што се догодило. Знадемо, да они нама никад неће добро желети, нити о нама добро мислити. Ми усташе знадемо, да док се то питање Срба не реши, да ће наша држава бити узнемиравана. Знадемо, да имадемо право кад тражимо: преко Дрине. Ми се код тога позивамо на наше животне интересе и нашу властиту животну снагу, на наше животне потребе и зато им поручујемо: преко Дрине!
Стожерник усташке власти у Бањој Луци, др Виктор Гутић, нарочито је био издашан у изјавама овакве врсте. Тако је 28. маја по повратку из Загреба, где је био примљен од Павелића, изјавио следеће: „На моје задовољство, а на корист народа, свршио сам у Загребу велике и важне послове. Сада имам да приступим грандиозном делу чишћења Хрватске Босанске Крајине од нежељених елемената, нарочито Бања Луке, јер она постаје главни град Независне Државе Хрватске… Без сумње предузеће се најстрожије и најенергичније мјере, које се уопште могу и даду извести. Оно што сам до сада предузео, тек је ситница, једна таква маленкост, која се може само микроскопом видјети, па онда можемо помислити шта још чека непријатеље Независне Државе Хрватске у нашој питомој Босанској Крајини. У том погледу имам одријешене руке. Хоћу да служим Божијој и народној вољи. Сви непожељни елементи биће у нашој Крајини у најкраћем року уништени, тако да ће се ускоро затрти њима сваки траг, а једино што ће остати биће зло сјећање на њих“.
На усташкој скупштини у Бањој Луци стожерник Гутић је рекао: „Али од сутра ћу притегнути. Пуцаће кичма. Препоручите то нашим непријатељима. Поручите им, пуцаће кичма… Настаће чишћење… Нема милосрђа!… Поглавник и министри хрватски једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Јаћу бити јака гвоздена метла овдје… И ја кажем, нека ми ниједан не долази молити за наше душмане“.
На збору у Санском Мосту 30. маја, Гутић је рекао: „Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас ускоро: друмови ће пожељет Србаља, али Србаља бити више неће! Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби на спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашега Поглавника и мој неће вам узмањкати… Срби нека се не надају ничему, а за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева, из наше домовине“.
Исти поглавник Гутић, као видљиви знак своје пажње, дао је Хасану Шабићу награду од 2.000 динара, зато што је убио највише Срба у селу Кијеву код Бања Луке.
9. јуна Гутић је на збору у Прњавору рекао: „У овом срезу постоје три цркве отете од хрватског народа, сутра их заузмите и на њима напишите: „Хрватски дом“. Они који су примили православну вјеру треба да прећу одмах у римокатоличку вјеру, да не би ја о томе доносио потребне одлуке. Овоме српском гнијезду Прњавору поручујем: да ћу ја доћи и узети себи 24 сата, да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном“.
 
(Један од, на матрици умножаваних,
примерака овог документа налази се у поседу аутора).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свештеник Ратко Јелић се некако спасао и преживео – Прим. А. Ј.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *