НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
САБОРНОСТ ЦРКВЕ И КОСОВО
 
Питању Саборности у пракси наше Православне Српске Цркве посвећено је (на овогодишњем теолошком Симпосиону нашег Богословског факултета) доста пажње. Бурна се дискусија водила за округлим столом првога дана увече. Констатовано је да и ми сами, православни Срби, поједине наше Епархије, парохије, па чак и манастири немамо довољно развијено осећање саборности, сапомоћи, састрадавања. У дискусији је истицано да и непријатељи православних Срба разбијају јединство овог напаћеног народа, и то већ одавно (такав став је садржан и у србофобији многих, који се боје српског окупљања, макар то било и у Јасеновцу, на Врачару, у Студеници).
Нарочито је све нас на Симпосиону заболело, из живог осећања православне хришћанске саборности, као удова и чланова једнога истога живога Тела Христовог, страдање наше православне браће на Косову и Метохији. Помињане су речи Апостолове: „Понизите се под моћну руку Божију, да вас Он узвиси пред људима када дође време… Знајте да се таква иста страдања догађају и вашем Братству по свету“ (тј. целој Цркви Православној и Хришћанској – 1 Петр.5,69). Помињано је страдање православних у Албанији, на Кипру, у Либану, у Палестини, Цариграду, Сибиру. Али страдање Православних Срба на Косову највише је потресло све учеснике Симпосиона, поготову после последњих бруталних напада на нашу браћу из Батуса, Косова Поља, Клине и других села, и после настале јоштеже опште ситуације. Крик ојађених: „Србијо, спаси нас“, или звоњава звона у рану зору на Батуској цркви, па опраштање са покојницима на гробљу, па напад ножем на свештеника у Мушутишту, па долазак Владике Павла, или плач сестара из Манастира Свете Тројице и Девича и Пећке Патријаршије – све то нас позива на саборно састрадавање, о којем говори и песма Матије Бећковића, чији смо одломак чули на Симпосиону.
Сви знамо за реч Апостола Павла: „Будите добро са свима, и чините добро свима, али особито са својима по вери“ (Гал.6,9-10), и зато не мрзимо никога и не желимо зло никоме, ни појединцу ни народу. Али нам је додијало систематско подвргавање наше православне браће на Косову и Метохији и шире (Босна) буквалном психолошком и физичком терору на својим вековним огњиштима. А истинска Саборност значи: „Ако страда један уд тела, онда страда и цело тело“. Или, како то каже наш српски песник: „Мене све ране мог народа боле“.
 
(„Православље“, од 15. јула 1986)

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *