ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
САБОРНОСТ ЦРКВЕ И КОСОВО
Питању Саборностиу пракси наше Православне Српске Цркве посвећено је (на овогодишњем теолошком Симпосиону нашег Богословског факултета) доста пажње. Бурна се дискусија водила за округлим столом првога дана увече. Констатовано је да и ми сами, православни Срби, поједине наше Епархије, парохије, па чак и манастири немамо довољно развијено осећање саборности, сапомоћи, састрадавања. У дискусији је истицано да и непријатељи православних Срба разбијају јединство овог напаћеног народа, и то већ одавно (такав став је садржан и у србофобији многих, који се боје српског окупљања, макар то било и у Јасеновцу, на Врачару, у Студеници).
Нарочито је све нас на Симпосиону заболело, из живог осећања православне хришћанске саборности, као удова и чланова једнога истога живога Тела Христовог, страдање наше православне браће на Косову и Метохији. Помињане су речи Апостолове: „Понизите се под моћну руку Божију, да вас Он узвиси пред људима када дође време… Знајте да се таква иста страдања догађају и вашем Братству по свету“(тј. целој Цркви Православној и Хришћанској – 1 Петр.5,69). Помињано је страдање православних у Албанији, на Кипру, у Либану, у Палестини, Цариграду, Сибиру. Али страдање Православних Срба на Косову највише је потресло све учеснике Симпосиона, поготову после последњих бруталних напада на нашу браћу из Батуса, Косова Поља, Клине и других села, и после настале јоштеже опште ситуације. Крик ојађених: „Србијо, спаси нас“,или звоњава звона у рану зору на Батуској цркви, па опраштање са покојницима на гробљу, па напад ножем на свештеника у Мушутишту, па долазак Владике Павла, или плач сестара из Манастира Свете Тројице и Девича и Пећке Патријаршије – све то нас позива на саборно састрадавање,о којем говори и песма Матије Бећковића, чији смо одломак чули на Симпосиону.
Сви знамо за реч Апостола Павла: „Будите добро са свима, и чините добро свима, али особито са својима по вери“ (Гал.6,9-10), и зато не мрзимо никога и не желимо зло никоме, ни појединцу ни народу. Али нам је додијало систематско подвргавање наше православне браће на Косову и Метохији и шире (Босна) буквалном психолошком и физичком терору на својим вековним огњиштима. А истинска Саборност значи: „Ако страда један уд тела, онда страда и цело тело“. Или, како то каже наш српски песник: „Мене све ране мог народа боле“.
(„Православље“,од 15. јула 1986)
