ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ДОДАТАК III: МЕМОРАНДУМ
ПРЕСТАВКА СВЕТОГ СИНОДА – НЕМАЧКИМ ОКУПАЦИОНИМ ВЛАСТИМА (почетком лета 1941)[1]
 
Његовој екселенцији главном војном заповеднику у Србији
Генералу противавионске артиљерије Господину Фон Шредеру
БЕОГРАД
 
Пријатељски пријем, којим сте почастили 8. ов. м. (јула 1941) Архијерејски Синод, као и Ваша љубазна изјава, да ћете примити нашу том приликом изјављену жалбу о садашњем тешком стању Српске цркве и Српског народа, дају нам слободу да Вам у име Врховне извршне власти Српске православне цркве поднесемо следећу: преставку.
Сматрамо неопходном дужношћу обратити љубазну Вашу пажњу бар на један део злочина, прво зато, што се Срби никад нису налазили у већој невољи; друго, стога што је врховна Управа Српске православне цркве једина власт, која духовно представља целокупни Српски народ не само из предратне Југославије него и из осталих земаља…
Остављамо по страни сваку политику и износимо само неколико примера простога безакоња и страшног терора над Србима и Српском православном црквом. Иако се то односи на крајеве изван територије Вама поверене, тј. изван Србије, сматрамо даће изнесене чињенице ипак у великој мери интересовати Вашу Екселенцију пошто реперкусије из тих непосредно суседних области могу угрозити мир и ред и у самој Србији, а Србија је, ево још једном постала зборно место очајних избеглица, браће од исте крви, вере и народности…
Жалосно је бити сведок терора од стране Мађара, Бугара, Албанаца и надасве Хрвата, који су без капи крви добили власт над великим деловима Српског народа, народа од кога су тако рећи јуче и Мађари и Бугари тражили и добили пакт о вечном пријатељству, а Хрвати ослобођени Српском крвљу били добили унутар Југославије аутономну Хрватску.
Мађарска редовна војска прво је започела са убијањем Српског живља у масама, и то одмах од првог дана окупације и без икакве пресуде. Само у Новом Саду сматра се да је убијена око 3.500 душа, у Сиригу преко 500, слично је било у Сентомашу, Сенти, Сомбору, Чуругу, Суботици, тако да се говори о укупно 15-20.000 Срба побијених у области Бачке. Сви Српски колонисти потпуно су опљачкани па онда депортирани. Између осталих побијени су тамо свештеници: Васо Стојадиновић са ћерком у Чуругу, прота Димитрије Бокшан у Сомбору, у цркви, и прота Петровић у Белом Манастиру у Барањи.
Бугари су се ограничили углавном на присилну евакуацију Срба, како из градова тако и из села, након што је свима Србима одузета државна служба. Присиљен је да се исели Скопски митрополит Јосиф. Српски језик и Српска презимена уклоњена су из свих натписа јавног живота.
У областима Призрена, Ђаковице и Пећи албанске банде попалиле су тамо Србима села и цркве, извршили масакре и масовна прогонства и пљачке, а то исто учинили су у нешто мањој мери и у области Косова. Услед тога пребегло је из јужних области у Србију преко 30.000 избеглица, а живот и рад Српске православне цркве тамо је потпуно паралисан.
Али тај терор од стране Мађара, Бугара и Албанаца ми овде спомињемо само узгред, да се више задржимо на терору од стране Хрвата; једно зато што је овај последњи куд и камо највећи, друго стога што он још увек траје и бива сваким даном све страшнији.
На територији данашње Независне Државе Хрватске живело је по аустријској статистици од 1910. године 1.575.478 православних Срба према 2.577.395 католичких Хрвата. Према статистици од 1931. год. коју је такође употребио др Лорковић, садашњи министар спољних послова Независне Државе Хрватске у својој књизи „Земља и народ Хрвата“, штампаној у Загребу 1939.г., размер између православних Срба и римокатоличких Хрвата био је овај: 1.853.490 православних Срба према 3.012.334 римокатоличких Хрвата. Према тој статистици изгледа да је у Хрватској и Славонији Хрвата римокатолика два пута више него православних Срба, а у Босни и Херцеговини има два пута више Срба него Хрвата. Овај размер је стварно повољнији за православне Србе тиме што је већи део Далмације остао изван Независне Државе Хрватске.
Хрватска власт хоће да све Србе уклони драстичним мерама, тенденциозно истичући да тамо православни Срби нису аутохтони него дошљаци. У ствари, у Босни и Херцеговини у свему је увек било православног становништва два пута више него католичкога. У Далмацији, Хрватској и Славонији прастаре православне мањине увећале су се бројним досељавањем православних Срба чак у XV, XVI и XVII веку. Срби су долазили у крајеве напуштене од Хрвата, услед Турских најезда, чинили су затим столећима Војничку Крајину, живи бедем Хабзбуршке монархије и Хришћанства против Турака. Звати их данас дошљацима, после толико столећа, у истој мери неправедно је, као што би било данас неправедно звати дошљацима Немце у целој Немачкој источно од Лабе.
Важно је истаћи, да се сва злостављања Срба у Хрватској врше без икаквог суда, путем просте силе, од стране организоване руље, која је пуна криминалних типова.
Али све се то чини по инструкцијама Хрватске владе. Непобитан доказ дају за то данас највиши Хрватски функционери у својим јавним изјавама. Ми у прилогу можемо за сада дати неколико изјава др Мила Будака, др Милована Жанића, др Мирка Пука, министра данашње Хрватске владе и стожерника др Виктора Густића, из Бања Луке, као и писање инспирисане Хрватске штампе (види у Прилогу под бр. 37).
У разговору са једним Србином, вишим функционером, пре неколико дана изјавио је др Виктор Гутић између осталог: „стотинак хиљада (Срба) побијених, стотинак хиљада исељених, преостатак оставши без вођа, покатоличиће се и за цигло десет година имаћемо чисто Хрватски народ у Хрватској. Нарочито ће погранична зона према Србији, у дубини од 50 километара, бити потпуно очишћена од Срба. У неколико срезова то је већ извршено. А све то на шта се ви Срби највише жалите, само је увод за ваше право истребљење. Србија је привремено зборно место за вас, одакле ћете бити пребачени у Сибир“.
Према тим и сличним изјавама јасно је, да сав појединачни као и масовни терор против Срба у Независној Држави Хрватској има за циљ истребљење и исељавање Срба, Неколико примера масовног истребљења и исељавања наводимо под бр. 32. На првом месту иде се сада за уклањањем свих Србоправославних свештеника (види бр. 33).
Поглавито се удара на Српску цркву, пошто је она била изразито национална и чувала Српство кроз векове робовања под Турцима и другима. Уједно се руше и православне цркве (види бр.35).
Немајући, вероватно, одобрење да могу легалним путем иселити све Србе, Хрватске власти прибегавају ужасном терору, да би их натерали да сами беже. Примере пљачкања и уцена наводимо под бр. 19, 32,34 и 36. Десетине хиљада одведени су у локалне тамнице, одатле у велике концентрационе логоре. Многи су одведени „у непознатом правцу“ и ту им се губи сваки траг, другим речима, ту се губи граница између утамничења и убиства. За велики број таквих доцније се дознаје да су поубијани. Као најстрашније средство терора служе, разуме се, телесна мучења (види бр. 29), убиства и убиства спојена са мучењем.
Ко су жртве? – Само у нашем кратком прилогу, то су, поред привредног света, интелектуалци и вође, као: владике, свештеници, сенатори, народни посланици, директори гимназија, банака и предузећа, инжењери, лекари, адвокати, професори, учитељи, претставници општина и жандармерије. А ко су судије? – Наоружана руља у име које изриче грозну пресуду (у примеру под бр. 29) један кожарски радник, а под бр. 17,14,34 то су римокатолички свештеници.
Нарочито нас боли што морамо констатовати, да се више од свих сталежа убија и прогони православно свештенство. Има ли грознијег примера од оног под бр. 1, где су Бањалучки владика Платон и протојереј Душан Суботић ноћу изведени из затвора, изударани, унакажени, убијени и бачени у воду. Листа од 40 побијених свештеника, наведена под истим бројем, ни издалека није потпуна, а још мање је потпуна листа световних лица (види бр. 8 и сл.).
Начин убијања показује најстрашнију разноврсност; једне вешају, друге убијају из пушке, треће кољу ножем као стоку, четвртима се разбија лобања мотком. Убијање жртава пред члановима породица или клање на кућном прагу нарочито ј е средство садизма (види бр. 3,6,13,18,24). По неким местима поубијане жртве бацили су у јаму (бр. 40,12). Друге бацају у реку појединачно или повезано по двоје или више њих у низу. Све са дивљаштвом и подлом жељом, да се жртвама изгуби траг. Негде су на лешеве које носи вода ставили натписе: „слободан пролаз за Београд и мајку Србију“. Негде се прети смрћу сваком ко леш укопа или каже за њ (бр.39). Понегде побеснела руља побије све што стигне у дотичном месту (бр. 26 и 27).
Најстрашније примере крволоштва налазимо онде где убијању претходи мучење и масакрирање. Одсецање носа и ушију, копање очију, чупање браде (бр. 7,16,24 и 31), бодење ножем и клинцима, кастрирање, отсецање полних органа (бр. 22,24), прибадање трновог венца на главу, стављање соли у засечене ране (бр. 29,30), везање за камион који јури (бр. 21), закопавање жива човека у земљу делимично (бр. 15), посипање још живих људи кречом (бр. 23), рашчеречивање још живе жртве (бр. 29), или формално разапињање прибијањем на врата (бр.9), – је ли се чуло за ужасније документе злочина XX века, документе оног народа који се толико хвали својом тобоже хиљадугодишњом културом!
Најужасније мучење свештеника Ђорђа Богића у Нашицама описано је овде по исказу очевидца (бр. 5). Очевидац прича за случај наведен под бр. 29. Сами Немци били су сведоци хрватских зверстава у више случајева (бр. 11, 19,20). Више пута немачки официри и војници интервенисали су и спасавали жртве од пљачки, затвора и чега горег. У последње време и они и Италијани држе се, нажалост, већма пасивно. По бр.39 наводимо један случај где је човек обешен само зато што се пожалио немачкој команди и затражио помоћ.
Екселенцијо, нама се намеће страшно питање: да ли је могуће да немачке војне власти не знају за горње и сличне случајеве и зверства; и чиме је то Српски народ заслужио такав поступак? Нису само највиши претставници немачког духа у старије време, као Гете, Грим, Ранке дали о карактеру Српског народа најласкавија сведочанства, него су то чинили немачки писци и публицисти из најновијих деценија…
Напротив, Хрвати у Немачком народу остали су у рђавом сећању због недела, која су чинили по Немачкој за време 30-годишњег рата, и о којима је писао нико мањи од великог немачког песника Шилера; тај рђав глас потврдио се и у XVIII веку за време Седмогодишњег рата, па по трећи пут 1848 године…
Како да не доведемо у везу ове историјске чињенице са данашњим држањем?…
Многобројна обећања да ће поједини Срби спасти своје службе и своја имања ако пређу у римокатоличку веру или унију, затим дотична изјава др. Гутића у погледу вере (бр. 37), онда чињеница да орган римокатоличке надбискупије у Сарајеву отворено потстиче на драстичне методе против Срба (бр. 34,37), и најзад чињеница да многи римокатолички свештеници Хрвати суделују активно у прогањању Срба, – силом нам доводе у памет извесне аналогије из верске историје наше земље.
Од средњег века римокатоличка црква налази се у непрекидној офанзиви против Православља у нашим крајевима; у Босни је заметала праве крсташке ратове, у Јужној Мађарској и Хрватској тражила унијаћење, које је и делимично успело у Хрватској. Наведене чињенице сведоче да она и данас жели да лови у мутном.
Константован је велики број присилног колективног прелажења православних у римокатолицизам или унију, а како ствари иду може да то изазове оне Србе, који су јачи у вери, на очајнички и крвави отпор. Колико је супротан прозелитизам римокатоличке цркве пуној толерантности цркве православне види се и по овом примеру: Сви Немци настањени у православним областима: Бачкој, Банату и Срему, остали су и до данас свесни Немци, а Немци настањени у Хрватској похрватили су се, што се види по небројеним именима немачкохрватске интелигенциј е…
Екселенцијо, материјал о страдању Српске цркве и Српског народа, приложен овде, дошао нам је до руке и одвећ је оскудан под данашњим сасвим нередовним приликама, где није могуће проверити истинитост сваког податка. Свесни тога, ми ипак подвлачимо, да је стварно стање у целини далеко горе од онога што смо изнели, јер се, према уверавању избеглица, број убијених Срба пење на десетине хиљада, а број депортираних и избеглих на стотине хиљада.
Свети Синод Српске православне цркве слободан је замолити Вашу Екселенцију за дејство, да се меродавни фактори обавесте о том ужасном стању, коме треба учинити крај… Око 70% преосталог православног становништва налази се до данас по збеговима, по планинама, не усуђујући се вратити се кућама, а у опасности је да страда од глади.
Екселенцијо, Српска православна црква желела би да дејствује у Српском народу у смислу прогласа који је недавно објавио Свети Синод. Али како да то она чини, кад њене области осим Србије и Црне Горе, а нарочито области у Независној Држави Хрватској, остају без српског свештенства, и кад су све Епископске столице у Хрватској и Јужној Србији остале празне. Данас има крајева ван Србије и Црне Горе, где Српском православном становништву нема ко да врши ни најпотребније црквене обреде, као крштења, опела, венчања и тако даље.
Ви ћете, Екселенцијо, веома задужити Српску православну цркву и Српски народ, ако учините што је у Вашој моћи, да се:
1) Интервенцијом моћног Немачког Рајха обустави национални и верски терор над Српским народом нарочито у Независној Држави Хрватској, јер у данашњим судбоносним временима овај терор може изазвати тешке поремећаје односа на Балкану;
2) Да се сви Архијереји избегли и интернирани и свештенство Српске православне цркве ослободи и поврати на своја места, како би под сигурном заштитом у данашњем опасном и пуном искушења времену могли водити свој народ, те да би Српска православна црква могла у пуној мери вршити своју Богом одређену улогу и проповедати код своје пастве мир, ред и добру вољу међу људима и народима.
Изволите, Ваша Екселенцијо, и овом приликом примити израз нашег особитог поштовања.
 
За Председника Св. Арх. Синода
Епископ зворничко-тузлански Нектарије[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Доносимо, нешто скраћиван, овај значајан, до сада необјављиван докуменат: I Меморандум о убијању, злостављању и гоњењу Срба у Хрвашској. – Његово датовање: 24. јул 1941. ј.А.Ј.
  2. На једном другом, на матрици умноженом примерку, стоји потпис: Др Иринеј Ћирић.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .