НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Прилог 7.2:
ПОГРОМ СРБА на КОСОВУ И МЕТОХИЈИ од стране Шиптара током 17-19. марта 2004.године
 
Извештаји:
 
Извештај из Липљана
 
У среду 17. марта 2004. године предвече шиптарски терористи у Липљану су напали Србе, у оном крају српског насеља који је десно (јужно) од главног пута из Приштине за Призрен, који пролази кроз Липљан. Бацали су бомбе и пуцали на Србе тешко ранивши једног човека који је од рана преминуо (Ненад Васић, рођен 1950. године), а друге су повредили и протерали. Онда су се упутили у три групе од по 700 лица, укупно око 2000 њих, у правцу српских цркава у северном делу Липљана, где има 800-1000 Срба, који највећим делом живе око две цркве, старе средњевековне цркве Свете Богородице и нове Светих Великомученика Флора и Лавра.
Резултат тог терористичког погрома, који се наставио и у четвртак 28. марта, јесте двадесетосам спаљених српских кућа, тј. домаћинстава са још већим бројем спаљених помоћних зграда у авлијама. Међу тим кућама је била и кућа једног сликара, на чијим зидовима су још увек остаци спаљених слика. Осим Ненада Васића, који је подлегао тешким ранама, још десетак других људи је повређено, међу којима и липљански свештеник Ранђел Денић. Српски живаљ је прогнан не само из ових двадесетосам домова, него и из јужног и делом северног дела Липљана.
По казивању свештеника и Срба мештана, очевидаца који су и сами паћеници, напад Шиптара терориста је почео тако што су најпре кренули шиптарски полицајци из KPS-a да изгоне Србе из кућа, да би их наводно заштитили од навале надируће масе. Уствари, они су тако омогућавали шиптарским терористима да лакше попале и униште српске куће и српске стамбене четврти у Липљану. Наоружане масе терориста су у три групе нападале пуцајући са три стране, а сем аутоматског оружја били су опремљени и запаљивим минама, тромблонима, ручним бомбама, молотовљевим коктелима и специјалним ракетама, које се испаљују из пушке и одмах изазивају велики пожар. Из неких кућа Срби су покушали да дају отпор, али их је полиција опкољавала, хватала, везивала и одводила у полицијску станицу. Надирући ка црквама маса Шиптара је урлала, бацала камење и бомбе на српске куће у улици према црквама. Кад је ручна бомба пала у близини ј едног стариј ег човека, Србина, KPS полицај ци су дотрчали, ухватили га и свезали, јер је наводно он бацио ту бомбу! Затим су то исто урадили са свештеником Ранђелом, испред кога је у црквеној порти бачена ручна бомба. Чувши да долази маса Шиптара, отац Ранђел је са једним човеком затворио врата на порти цркве и врата на старој цркви и кренуо да се повлачи према своме парохијском дому, који је северно од цркава. Тада је на тричетири метра испред њега са каменицама које су летеле у прозоре обеју цркава долетела ручна бомба и ударивши од земљу експлодирала. Отац Ранђел је рањен са седамосам гелера, од којих су два пробушила кожу и месо на грудима, један кожу на челу и остали су га ранили по рукама и ногама. На срећу повреде нису биле теже, па је он остао на ногама, иако се био затетурао и готово изгубио свест. Терористи су потом провалили црквену капију, ушли у порту и наставили са гађањем цркве каменицама. Нису успели да продру у цркву и да је запале, јер је био пристигао фински и чешки KFOR.
Док KFOR још није био стигао, свештеник Ранђел, крвав по лицу и рукама од гелера, ушао је у парохијски дом да опере лице и чело од крви. Утом је испред терориста истрчало неколико Шиптара полицајаца KPSa и опкољавајући парохијски дом спреда и испред врата, полегали су по земљи са пиштољима упереним у кућу и повикали на српском: Еј, ти тамо из куће, излази! Када се свештеник појавио на вратима, полицајци су тражили да одмах легне. Он је упитао: Зашто, а они су му одговорили: Зато што бацаш бомбе. – Како сам ја бацио бомбу кад сам овако крвав од гелера, упитао их је отац Ранђел и није хтео да легне. Полицајци су га натерали да дигне руке да би га претресли и видели да ли има оружја код себе, а у потрази за оружјем су претресли и парохијску кућу. Свештеника су потом лисицама везали и везаног одвели нешто пре 18 часова у полицијску станицу. Тамо су га натерали везаног да лежи на земљи потрбушке, иако је крварио и имао болове од гелера у пределу груди. Све до 22:40 су га тако држали, док није дошао амерички полицајац и ослободио га. Ране од гелера су видне и данас, у суботу 20. марта, када смо посетили оца Ранђела између 16 и 17 часова. Други Срби из Липљана са ранама од гелера налазе се у болници „Симонида“ у Грачаници и у болници у Лапљем Селу.
Бројни Срби из Липљана избегли су према Лапљем селу и Грачаници, а у Сувом долу, преко пута магистралног пута, сместило се 130 Срба, од тога 15 деце и 18 стараца. Други Срби су пребегли у северни део Липљана, у који се сада враћају и неки од поменутих избеглих из Лапљег Села и Грачанице. Они немају где да се сместе, немају кревета и постељине, нити имају хране. Када смо их посетили у суботу поподне, делили су последње остатке хлеба и намирница, а први пут су у току дана јели у 16 часова. Апелују за помоћ у креветима и постељини, јер намеравају у недељу после службе Божије да се преселе у дом културе и ту примају остале избегле повратнике. Не зна се да ли ће успети у томе, јер су тај дом културе већ одавно заузели Шиптари. Нешто северније од тога дома, крај магистралног пута, налази се средња школа коју су потпуно заузели Шиптари, а из које, нажалост, креће свако зло на липљанске Србе. Сваки пут су одатле кретали напади и познати методи терорисања преосталог српског становништва, које је било до јуна 1999. године већинско у варошици Липљану. Срба је у Липљану било 6000, држали су три четвртине Липљана, а Шиптара је било само у крајњем јужном делу, њих око 15001800.
У суботу смо посетили Липљан између 16 и 17 часова и разговарали са свештеником Ранђелом и Србима мештанима, а затим смо посетили и спаљени део српског Липљана, одакле се још понегде диже дим од тињајуће ватре. Снимили смо више од десет спаљених српских кућа и других зграда, иако је због опасности од шиптарских снајпериста још увек ризично кретање кроз Липљан, чак и кроз његов спаљени део. Фински KFOR чува са две стране прилаз црквама, а ту је и чешки KFOR. Срби за обе ове јединице KFOR-a кажу да су, иако са извесним кашњењем, пружили драгоцену помоћ. На путу код спаљених кућа смо видели и једног америчког полицајца, са којим смо на кратко разговарали, а био је пристигао џипом и један фински војник, који нам је пришао и коректно се понашао. Други фински војник кога смо срели се прекрстио на православан начин када је видео нас, свештена лица, да пролазимо. Срби мештани су нам показивали чија је која кућа и рекоше нам да су се двојица Шиптара била попела у једну још недовршену двоспратну кућу са сеном у приземљу и становима на спрату, с намером да је опљачкају и запале. Други Шиптари који то нису знали запалили су кућу са сеном и са њом и ту двојицу Шиптара.
Понављамо јасну чињеницу: шиптарска полиција KPS можда је организатор, али у сваком случају је претходник терористима. Она њима припрема пут за спровођење погрома над Србима и свему што је српско. Срби очевици причају да су видели како се KPS полицајци смеју у близини док терористи пале куће. Додајемо, такође, да су терористи врло добро наоружани и опремљени свиме што је потребно за брзе акције, тако да за трен запале кућу. Пале их и на растојању где се не може ручно добацити бомба или молотовљев коктел, него испаљују из пушака неке тромблонске ракете које изазивају брзе пожаре.
Овај извештај састависмо на брзину одмах по повратку из Липљана, колико смо запамтили. Много више детаља смо чули на лицу места и зато смо замолили оца Ранђела Дендића да и он напише свој детаљан извештај.
Док смо писали извештај, стигла нам је вест да је запаљена још једна српска кућа у Липљану, преко пруге, и да још увек гори.
Уз извештај прилажемо и фотографије спаљених кућа.
 
У Манастиру Грачаници,
субота 20. март 2004.Г., 19 ч.
+Епископ б. ЗХиП Атанасије,
игуман Сопоћански Михаило,
јереј Радивоје Панић и протосинђел Нектарије.
 
Извештај из Манастира Д Е В И Ч А
(недеља 20. марта 2004)
 
Свети многострадални Манастир ДЕВИЧ опљачкан је и спаљен од Шиптарских терориста у току ових дана општег терора над Србима и њиховим Светињама на Косову и Метохији, почев од среде 17. марта поподне па до недеље 21. марта 2004.Г., када смо посетили Манастир (у предвечерје, између 1730 и 1815 часова). Гласови о стању Манастира Девича били су противуречни, и такви су били све до наше посете, јер је француски KFOR намерно скривао право стање, и зато никако нису хтели да нам омогуће посету, као ни Игуманији Девичкој мати Анастасији.
Игуманија Девичка и сестра Ефимија биле су изашле, уз француску пратњу, неким манастирским послом из Манастира у Косовску Митровицу још у недељу 14. марта, а осталих 6 сестара су биле у Манастиру. У среду поподне, 17. марта 2004., почели су Шиптарски терористички напади на Србе и Српске Светиње широм Косова и Метохије. Игуманија Анастасија је одмах затражила од Француза да је врате у Манастир, али су они то одбили и поред свих њених молби и протеста, изговарајући се да је велика опасност на путу и слично.
У четвртак око подне, 18. марта, француски војници, који су иначе чували Манастир (неколико њих је бивало стално у самом Манастиру, смештених у помоћној згради изнад гараже, а око 30 војника имало је логор на манастирској економији, километар испод Манастира), улетели су нагло у двориште Манастира и почели да буквално грабе Сестре за руке и вуку их у два велика камиона (од којих је један дуже времена био у Манастирској порти, а други је довежен ту пре десетину дана) и да их убацују у камионе, не дајући им ни да узму своје мантије, апостолнике, или било какве најосновније ствари. Сестра Анђа, која је била болешљива, остала је у својој соби и њу нису ни узели (сестре су им викале за Анђу, али их због језика нису разумели. Сестру Анђу су, изгледа, извукли албански полицајци KPS и предали је UNMIK-y, она је смештена у Митровачку блницу, а сама није могла јасно да каже Игуманији ко ју је накнадно извео из Манастира). Војници су са овим сестрама у камионима брзо изашли из Манастира и кренули пут села Лауше и
Косовске Митровице. На путу према економији и селу Лауши сестре су приметиле масу Шиптара, који су шенлучили и пуцали, очигледно идући ка Манастиру да га униште. Чуле су и неко пуцање од стране француских војника. Била је то терористичка група која је кренула да пљачка и пали Манастир, што је убрзо и уследило.
Утисак нас који смо посетили Манастир у недељу поподне, међутим, јесте да је пљачка и паљење Манастира трајало неколико дана, јер смо ми затекли две још горуће ватре у Манастиру (једна у самом параклису Светог Јоаникија, крај његовог гроба, који је иначе пробијен и све плоче поломљене, а друга у главном, Гостинском конаку на спрату испод куполе Манастирске капеле). Дим се дизао и из још неких жаришта у појединим зградама, нарочито у штали и гаражи.
Ово продужено пљачкање и паљење Манастира Девича вероватно је и био разлог што Французи нису хтели дати дозволу ни пратњу нама и Игуманији да Манастир посетимо.
(Напротив, француски војни свештеник Кристоф Ковалчик /пореклом Пољак/, нас је, можда с добром намером да већма не узнемири монахиње, обмањивао уверавањем да је Манастир Девиче у реду и да није уништен. Треба, међутим, признати да, када је, у петак 19. марта 2004. око 15 сати, он послан из команде фрацуског KFOR-a у Манастир Соколицу изнад Митровице да одмах иселе и Соколичке сестре /јер се те вечери очекивао нови талас Шиптарског терора/, и кад су те Сестре хтеле-не хтеле биле исељене у француски логор у Севереној Митровици, он нам је ипак, на нашу молбу и тражење, помогао тиме што ће француски генерал наредити да се сестре из логора у Митровици одмах врате у Соколицу, а са њима и сестре из Девича те да тамо буду чуване и штићене од KFOR-a можда и зато што је било мучно гледати нас десетину свештених лица и десетину сестара у њиховој војничкој кантини, где су сестре биле смештене, а где су војници свраћали да се одморе и освеже, или ће бити вероватније да су и овај француски војни свештеник и њихови официри приметили, и за озбиљно узели Владике Артемија и наше оштро негодовање због исељавања сестара и из Манастира Соколице, јер се тиме Шиптарима само даје већа могућност да и овај Манастир нападну и спале, као што је био случај са Манастиром Св. Архангела код Призрена и са Девичом, Манастире које ни немачки ни француски KFOR нису ни покушали да бране, а са евакуацијом монаштва из тих Манастира Шиптарима су просто отворили и указали пут за њихово рушење и паљење).
При нашем доласку у спаљени Девич, како рекосмо, у недељу поподне, са једним ципом америчке UNMIK полиције /кога је пратио још један наоружани џип/, сусрели смо испред Манастира, доле код скретања за економију, два шиптарска трактора са приколицама пуним дрва насечених у шуми око Манастира, а потом смо изнад и испод Манастира у шуми видели и друге тракторе који секу и вуку црквену шуму. На путу испред Манастира сустигли смо и један цип, са тамним стаклима, који се испред нас кретао ка Манастиру. После се испоставило да су то неки Шиптарски званичници који су, на наредбу полиције која нас је пратила, да се склоне устрану, одговорили да су они <од Председника Косова>али су ипак по наредби полиције морали да се склоне с пута, и они су ципом отишли изнад Манастира и одозго посматрали све време нашег боравка у Манастиру, око пола сата, а онда су опет дошли пред манастирски улаз када смо ми излазили, но полиција их је склонила устрану док ми не одемо.
(Ово наведосмо зато што постоји намера Шиптара, тј. њихове власти из Приштине, да прво њихово <Министарство културе> обиђе наше цркве и манастире и изврше увид /као што су то радили Хрвати у Крајини/ и, наравно, сачини лажни извештај, што је Владика Артемије енергично одбио и чак забранио, рекавши да ће то сматрати новим атаком на Српску Цркву, поготову што нико од тих власти, ни косовских ни међународних, ни Холкери, ни KFOR, ни UNMIK, неће да Владици или нама око њега обезбеде пратњу да посетимо Призрен, где је највећа катастрофа наших Светиња. Лукава је то игра и лажна прича: да је <стање на Косову боље>,а овамо да не могу дати пратњу <јер није безбедно>).
Пред Манастирском капијом, која је разваљена, затекли смо двоја шиптарска путничка кола /снимили смо им таблице/, од којих су једна убрзо отишла, а друга су била ту и при нашем повратку. Изнад и испод Манастира и у самој порти било је неколико Шиптара, очигледно пљачкаша, који су иначе и претходних дана ту бивали и пљачкали.
(Ово су нам претходног дана, у суботу, јавили двојица новинара, који су покушали да посете Девич, али нису смели да приђу Манастиру због бројности Шиптара испред Манастира. Новинари су тада, у суботу видели, да се диже дим из запаљених зграда манастирске економије, где су донедавно боравили војници француског KFOR-a. Ми нисмо свраћали у економију, али се издалека назирало да су зграде поново оштећене, као што су то биле и 1999.г., па су затим обнављане).
Ове Шиптаре снимили смо у пролазу, док их је полиција терала да се удаље. Не знамо заиста шта су имали више да пљачкају, кад је у Девичу већ све опљачкано и потпуно попаљено!? Видели смо затим да је Шиптара било и иза Манастира, који су сигурно нешто пљачкали, јер су дренички Шиптари иначе познати вековима као пљачкаши и разбојници. Мученичка Светиња, Српски Девич, вековим је страдао од њих: под Турцима, Немцима, балистима, комунистима, и сада Евроамериканцима!
Ушавши кроз разваљену капију у манастирско прво двориште, одмах смо видели да је у Манастиру Девичу све спаљено. Личило је на пустош као да се и Србима на Косову и Метохији догодио њујоршки 11. Септембар! Такав је тероризам, вандализам, погром и паликућство учињено над овом многострадалном Великомученичком Православном Српском Светињом из 14. века, где је живео и подвизавао се и Богу угодио и посветио се подвигом и доброчинством Свети Јоаникије, Красник Девички. Његов је Манастир и раније више пута страдао током турске окупације и током ратова за ослобођење Срба и Српског Косова. Највише је ипак страдао 1941.г. када је спаљен и све потпуно порушено осим Параклиса Св. Јанићија (у Манастиру је била потресна слика тога рушења), и када је и убијен девички игуман јеромонах Дамаскин Бошковић, за кога је наш народ знао ко га је од Шиптара и где убио.
Да укратко побројимо спаљене конаке, пре но што опишемо спаљену Цркву Успенија Богородице и Параклис Светог Јоаникија. Спаљени су сви манастирски конаци и помоћне зграде, и то:
l) Велики гостински конак, двоспратни, на јужној страни (у правцу истокзапад) у дворишту Манастира, у којем је манастирска зимска Капела, Владичанска одаја и гостинске собе, а испод њега је манастирска кухиња и сестринска трпезарија. Кров и таванице су му потпуно срушене, штрче само црни зидови, а остало је још усправно мало кубенце изнад Капеле, сво чађаво и чини се мало нахерено: испод њега, рекосмо, још гори ватра од паликућа Шиптара, очигледно накнадно потстицана, као и у Параклису Св. Јанићија.
2)Спаљен је потпуно и двоспратни Сестрински конак, који дели двориште од црквене порте храма (он се налази западно од Цркве, у правцу север-југ), а који је повезан са Гостинским конаком и Капелом, јер се испод његовог десног крила пролази из дворишта ка Цркви.
3)Спаљен је и приземни конак, звани Народна сала, на северном платоу изнад нивоа доњег дворишта.
4)Помоћни конак изнад гараже, који се надовезује и на блок зграда магацина и штале, које су такође спаљене, мада изгледа да је штала мање спаљена, вероватно зато што су из ње требали да изведу стоку и из магацина покупе храну, намирнице, опрему и остало што је Игуманија и Сесетринство у међувремено било набавило, с обзиром да су 1416 јуна 1999.г. Шиптарски терористи два дана пљачкали Манастир, када су однели и отерила све што су у њему нашли, а јеромонаха о. Серафима и Сестре малтретирали и Цркву и Гроб Свечев демолирали.
5)Потпуно је до темеља спаљен и уништен стари Амбар из 1863.г. у самој порти, југоисточно од Цркве (испод манастирског гробља, које је такође сасвим уништено), и уз њега пекара и пушница.
6)Испред саме Цркве однет је стари сантрач са бунара, тако да је бунар потпуно отворен (не знамо да ли је у њега нешто бацано).
7)Манастирска ЦРКВА Успенија Пресвете Богородице и уз њу Параклис Светог Јоаникија спаљени су изнутра, и то ватром која је накнадно подржавана, јер смо два пламена још затекли крај Гроба Св. Јанићија, што значи да је на ватру додавано неко гориво, пошто материјала у Цркви није било толико да би ватра горела и до у недељу поподне.
Изгорео је сав Иконостас (са новијим иконама, рад Ћелијских сестара, остала је само на поду икона Св.Стефана Првомученика, на којој су видне неколике рупе од испаљених у њу метака), изгорео је и Владичански трон, Певница, Целивајућа икона и иконе по зиду. Брутално је сломљен дебели камени округли стуб испод Светог Престола, тако да је Плоча Ce. Престола преврнута ка апсиди Олтара (ни ј е сломљена, вероватно што је доста дебела, или је од армираног бетона). Нађено је само неколико парчади од светих сасуда и св. прекривача. Испред Олтара и Владичанске столице, на солеји, копано је неким крампом у бетонском поду, али рупе нису велике /вероватно су Шиптари тражили <злато>, како су чинили и Муслимани по нашим уништеним црквама у Херцеговини/. У Цркви је такође све остало попаљено: столови и столице, сталажа са свећама и све што се ту нашло. Нисмо услед мрака могли све добро да запазимо, а полиција нам све време говори да се чувамо подметнутог експлозива!
8)У Параклису Светог Јанићија одмах се види да је запаљен и да је Гробница разваљена одозго, плоча над њом је поломљена у више делова, па су парчад упала и у сами Гроб (зидан зуглом, вероватно 1947.Г., мада 1941.г. Шиптар који је хтео да крампом разбије Гроб био је од Свеца одмах паралисан, па му је о. Дамаскин читао молитве док се Светац није смиловао и ослободио га паралисаности). Отац Михаило је у Гробу померао парчад плоче и видели смо да дно гроба није копано. Покрај Гробнице је горела ватра на 2 места у размаку од пола метра, иако није било неког материјала за гориво, вероватно су терористи додавали више пута нешто да би се пламен одржавао, јер је био један кичмени пршљен од Св. Моштију које су биле над плочом Свечевог Гроба, и он је био још нагорео и још врућ. Зидови у Параклису су потпуно црни, тако да у мраки није било могуће видети да ли су фреске додатно уништаване.
Неколико нагорелих књига (Служебник, Требник) узели смо и понели, као и парчади од Св. дарака и покроваца. Полиција нас је све време пожуривала.
9)Рекосмо већ да су cвu гробови на гробљу источно од Олтара потпуно уништени, споменици у парампарчад поломљени, али нису гробови прекопавани. (Накнадо су нам француски војни свештеници донели у 1 картонској кутији неколико делова лобања и костију, нађених изгледа у некој од гробница у самој Цркви, али ми не знамо где су ти гробови били, нити смо у мраку видели да је у Цркви копано још негде осим на солеји. Ове кости су чисте, жуто-беле, нису гореле, нису упрљане земљом, прашином или нечим другим).
Свуда по чађавим зидовима Цркве и конака исписани су шиптарски натписи и симболи, а највиднији су на зиду Гостинског конака: UCK, ТМК (=Косовски заштитни корпус) AKS (=Шиптарска војска Kocoea), PDK (=Тачијева партија), „Taci“ итд. Овим су се терористи одали, али је могуће да су то подметали и сами Шиптари једна другима, јер је познато да Харадинајеви муслимански фундаменталисти раде против Ругове, па и Тачија, и да су Харадинајеве присталице, који су иначе повезани са Ал-Каидом, највеће злочине чинили.
Да на крају кажемо да је наш утисак: да француски KFOR уопште није ни покушао да заштити или брани Манастир Девич, као што је исти утисак и за Св. Архангеле код Призрена и за друге наше цркве и манастире, и српска села која су на брзину и присилно евакуисана, да би затим Шиптари несметано наступали и палили их и уништавали.
Такође да споменемо и манипулацију читав низ дана око тога: да Девич није спаљен ни уништен (шиптарски масмедији су то више пута понављивали, а београдски су томе веровали). Очевидци:
 
Недеља вече, 20. марта 2004.
+Еп. б. Херцеговачки Атанасије и
игуман Михаило Сопоћански
Косовска Митровица
 
Извештај из ПЕЋИ, Белог Поља, Дечана, ЂАКОВИЦЕ, ПРИЗРЕНА, Св. АРХАНЂЕЛА и ШТРПЦА (21. март 2004)
 
У понедељак, 21. марта 2004.г., уз помоћ америчке UNMIK полиције, посетили смо, од подне до увече, наше Светиње од Пећи и Дечана до Призрена и Штрпца.
У Пећској Патријаршији, где је, Богу хвала и генералу италијанског KFOR-a, појачано обезбеђење, све је мирно. У Патријаршији је све ове дане Владика Јоаникије Будимљанско-Полимски, и то је охрабрење за иначе храбре сестре Пећске.
У граду Пећи је Црква и митрополија срушена, али нисмо могли да свратимо и снимимо.
 
У Белом Пољу код Пећи Црква је остала као што је била, али је спаљен парохијски дом и све обновљене куће Срба повратника.
У Ђаковици је срушена стара парохијска Црква и оба црквена дома, а материјал од старог дома је и разнет, зид око цркве је порушен и Шиптари већ у делу црквене авлије до пута паркирају кола. Пролазећи покрај нове срушене Саборне Цркве Свете Тројице у Ђаковици видесмо да је сав материјал уклоњен и направљен парк, а остало је само још мало ситнијег материјала негде на средини. Такође смо у пролазу видели да су сасвим порушене цркве у Пискотама и Бистражину на брду.
У Призрену смо прво посетили Богородицу Љевишку и, Богу хвала, успели смо да уђемо у њу и снимимо. Свети Престо је срушен, а Црква је паљена, али изгледа да је могуће још доста тога спасити, само треба под хитно поставити јако обезбеђење око цркве (јер је Шиптари већ користе за вршење нужде, видели смо једнога где излази из ње и закопчава шлиц, а мокраћа је била видна и у цркви!). На улазу у Цркву гвоздене решетке су поломљене, као што су порушене и све зграде на северној стране Цркве, и на почетку са улице и дубље у дворишту где је био парохијски дом. Најстарија фреска Богородице са Христом и котарицом са хлебовима, у доњој трећини је стругана, те се види голи зид! У даљем кретању кроз Призрен одмах пада у очи спаљена сва Каљаја, а види се и почађавела кроз прозоре и врата Црква Христа Спаса (али није рушена). Види се и кубе Цркве Св.Пантелејмона изнад Богословије, али и то да је црква паљена. Саборна Црква је спаљена и срушен јој је кров, стоје само високо зидови. Из ње Шиптари износе оно што је преостало. Срушен је и Владичански двор, кров му је пао, а улазна врата са улице су закрчена шутом. Чули смо да су спаљене и остале Цркве по Призрену, али нисмо могли да их посетимо. Гледајући с тугом Богословију Св. Кирила и Методија уверили смо се у страшне последице паљевине, штрче само зидине, негде мање негде више нарушене. У згради Богословије изгорео је Србин Драган Недељковић, стар 55 година, у среду 17. марта 2004, а у подруму Богословије пронађен је угљенисани леш жене (Српкиње?), чији идентитет још није утврђен.
У Свете Архангеле смо свратили и видели страховите резултате подметнуте паљевине и разарања. Са западне стране, према манастирском комплексу, све је дрвено изгорело (стари зид са стране Бистрице стоји цео), кров је већином у рушевинама, али кубе Параклиса Светог Николаја Жичког и Охридског стоји. Унутра у Параклису све је поломљено, порушено и изгорело, нашли смо само делове месинганог полијелеја и узели неколико комадића са собом. Спаљена је и манастирска радионица, лево од источног улаза у порти. Немци су сада утростручили број војника и војних кола код Св. Арханђела, али шта то сада вреди?
У Средској смо свратили да видимо монахе из Св. Арханђела и затекли смо тамо и игумана о. Германа, као и о. Мирона. Оци су добро, али нам рекоше да су срушене две наше цркве у Средачкој жупи… (може се проверити које су то).
У Штрпце смо стигли већ са мраком и код Цркве Св. Николе срели се са свештеницима и људима из кризног штаба. На жалост, причали су нам, у селу Драјковце Шиптари су убили сина Борка и оца му Доброг Столиће, и то у њиховој кући где су становали (добегли раније из Урошевца), убијени су у среду 17. марта 2004.г. увече. Срби на својој територији свуда држе страже.
Оно што, и поред изјава да ће KFOR обезбедити све путне правце, нарочито забрињава јест то да негде на путевима крећу се наоружани са дугим цевима припадници UCKa и KZK. Проблем је и то што на многим путевима патролирају само припадници Косовске Полиције, који, као што се зна, регрутовани су из бивше OVK. Уопште речено, безбедност Срба у кретању путевима, као и у Српским енклевама, није побољшана, и поред свих прича и обећања тзв. Међународне заједнице. Карактеристично је да и UNMIK полиција, чим дође у Српске енклаве, осетно одахне, што се и по њиховим лицима види, и што нам и они сами признају.
 
Понедељак, 21, март 2004.Г.
Звечан
 
+Епископ б. ЗХиП Атанасије
и игуман Сопоћански Михаило
 
УБИ ЈЕНИ СРБИ на КОСОВУ и МЕТОХИ ЈИ у недавном шиптарском погрому 17-19. марта 2004.
 
1. Трајковић Златибор (1951) из Косова Поља, изгорео пред Руском болницом у Косову Пољу, када су Шиптари, у општем погрому на Србе на Космету, 17. и 18. марта 2004.г., напали и на Косово Поље и запалили обе Цркве, Основну школу, болницу и десетину српских кућа.
2. Весић Ненад (1950), из Липљана, при општем погрому на Србе Широм Космета, 17-18. марта 2004, нападнут ручном бомбом од Шиптара у Липљану, и израњављеног од бомбе још га малтретирала Шиптарска полиција KPS, тако да је подлегао тима ранама и мукама. Ручна бомба је бачена и на свештеника Ранђела Денића код цркве у Липљану, и он је рањен гелерима, а Шиптарски терористи су спалили 28 српских домова са помоћним зградама; око 150 Срба избегло је у северни део и у суседна српска села.
3. Перић Бобан, из Гњилана, убијен од Шиптара приликом општег погрома над Србима на Космету, 17-18. марта 2004. Тада су сви Срби из Гњилана избачени и протерани, а неки су и сами избегли пред тероризмом у српско село Шилово и друга села.
4.Спасојевић Боривоје (1941), из Косовске Митровице, приликом општег погрома Шиптара над Србима на Космету 17. марта 2004. поподне, покошен је рафалом код моста на Ибру у Северној Митровици, из правца 3 солитера у којима живе Шиптари, одакле су Шиптари пуцали и бацали ручне бомбе, тако да је тада поврђено десетина Срба.
5.Јана Тачев (1968), родом из Македоније удата за Србина у Косовској Митровици, по вери римокатоликиња, убијена 17. марта 2004.г. снајпером од Шиптара на балкону вишеспратнице у Северној Митровици близу моста на Ибру; сахранио је француски војни свештеник.
6.Недељковић Драган (55 година) из Призрена, изгорео у згради Богословије у Призрену, када су 17. марта 2004.Г. Шиптари чинили општи погром над Србима по Космету, посебно у Призрену, кад је запаљена сва Богословија, Саборна црква, Владичански двор, Богородица Љевишка, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по
Призрену, и сва српска Каљаја, као и манастир Св. Арханђела на Бистрици изнад Призрена.
7.Н. Н. жена Српкиња (?), нађен њен угљенисан леш у подруму Богословије у Призрену, спаљене 17. марта 2004. приликом општег Шиптарског погрома над Србима на Космету. (Срби кажу да је у Богословији била једна Српкиња ментално заостала).
8.Столић Добри (1954), и син му Столић Борко, из села Драјковце код Штрпца, у дане општег погрома над Србима Космета, убијен од Шиптара терориста пред својом кућом у среду 17. марта 2004.Г., увече око 18. сати, кад је изишао на нечији позив пред кућу, покошен је метцима, а са њим и његово син Столић Борко, који је изишао из куће чувши пуцње. Они су иначе 1999.г. избегли из Урошевца и живели су ту у једној српској кући.
9.Столић Борко (1982), син Добре Столића, убијен од Шиптара заједно са оцем му Столић Добрим, 17. марта 2004. у селу Драјковце код Штрпца.
10.Петковић Душанка (71 год.), старица Српкиња извучена 17-18. марта 2004.г.из своје куће у Урошевцу од грчког KFOR-a, приликом општег погрома Шиптара над Србима по Космет; Шиптари јој одмах потом спалили кућу, кад је то чула 19. марта 2004.г.у бази Грчког KFOR-a у Урошевцу умрла је од бола за кућом.
11. Тањић Слободан (45 год.), из Свињаре код Косовске Митровице, нестао је приликом присилног евакуисања Срба од стране KFOR-a-, када су Шиптари вршили погром над Србима на Космету, 17-18. марта 2004. Није пронађен.
12. Н. Н., Србин из Косова Поља, нестао у општем погрому на Србе 17-18. марта 2004., чуло се да је погинуо, али га не налазе ни живог ни мртвог.
Списак највероватније није коначан
 
+ Еп Атанасије, 24. марта 2004.
Звечан
 
Мартовски погром на Космету 2004.
(Јером. Сава Јањић, Дечани, 31. мај 2004.)
 
Скоро пет година након доласка Мисије UN и KFOR-a на Косово и Метохију и континуираног процеса етничке дискриминације и напада на српско православно становништво и његове светиње, албански екстремисти организовали су и извршили од 17-18. марта ове 2004. године до сада највећи напад на српске енклаве и светиње Српске Православне Цркве. Као непосредан повод за организовање тобоже спонтаних албанских демонстрација послужио је несрећан догађај у селу Чабра код Косовске Митровице, где се 16. марта утопило троје албанске деце. Албанци су за овај несрећан догађај без икакве истраге и провере оптужили Србе, док су медији на албанском језику још током вечери 16. марта интензивно позивали на масовне демонстрације које ће већ у току 17. марта прерасти у општи линч над српским становништвом. Накнадна истрага је показала да Срби уопште нису одговорни за несрећу у Чабри и да су албанске екстремистичке групе само искористиле овај догађај као повод за већ унапред припремљен план протеривања и етничког чишћења преосталих Срба.
Резултати дводневног дивљања су више него поразни. Убијено је укупно 19 лица, међу њима 9 Срба док су остали пострадали Албанци који су убијени од стране међународних полицајаца и војника који су бранили себе и нападнуте српске енклаве. Близу 900 лица је повређено, међу њима и 65 међународних припадника KFOR-a и UNMIK полиције. Из својих домова је протерано 4.100 лица, од тога највише Срба, опљачкано је и запаљено око 800 српских и ромских кућа и станова, док је 30 српских православних храмова или потпуно уништено или тешко оштећено. Два месеца након мартовског погрома не само да нису пронађени и ухапшени главни организатори погрома, већ ниједан албански и међународни званичник није смењен нити је јавно позван на одговорност, иако су у току ова два кобна дана и ноћи све косовске институције, Мисија UN и команда KFOR-a доживеле потпуни колапс.
Срби су тих дана практично били остављени незаштићени пред налетом преко 60.000 Албанаца, међу којима је био велики број наоружаних лица. Већ првих дана након погрома водећи међународни званичници, као што су генерални секретар NATOсавеза Јап де Хуп Шефер и адмирал Грегори Џонсон, дали су оцену да је реч о добро оркестрираном насиљу и етничком чишћењу. Уколико је та оцена тачна, а целокупна досадашња истрага и бројне анализе показују да јесте, сасвим је поразно да два месеца након избијања насиља нису похапшена лица која су непосредно организовала погром. Под истрагом је тренутно око 270 углавном непосредних изгредника који су снимљени како уништавају српску имовину, међутим велико је питање колико ће од њих напослетку бити и осуђено с обзиром да нико од Албанаца није спреман да сведочи због страха од одмазде.
Нереди су најпре почели 17. марта 2004. ујутро у Косовској Митровици покушајем 800 албанских демонстраната да провали у северни, српски део града. Иако у почетку није било организованог отпора од стране UNMIK полиције, врло брзо UNMIK полиција је уз помоћ оклопних возила и сузавца потиснула ту руљу у јужни део града и блокирала мост на реци Ибру. Француски и дански KFOR се појавио тек на крају и уопште није учествовао у спречавању продора Албанаца. Након неуспелог пробоја у Северну Митровицу, група од око 200 већином млађих Албанаца, међу којима је примећено и неколико млађих људи са карактеристичним вахаби брадама, кренули су на цркву Св. Саве у јужном делу Митровице, коју су обезбеђивали припадници мароканске јединице KFOR-a. Без икаквог отпора војника KFOR-a нападачи су провалили у порту храма и у саму цркву, уништавајући све пред собом и подметнули су пожар који је демолирао читаву унутрашњост ове цркве. У међувремену припадници KFOR-a су евакуисали српског свештеника и његову породицу да би нападачи опет без икаквог отпора KFOR-a запалили Парохијски дом. Марокански војници су, према постојећим снимцима и фотографијама, мирно посматрали дивљање Албанаца, не показујући никакве знаке спремности да их зауставе у њиховом рушилачком походу. Сукоби на простору Митровице су настављени у току дана и ноћи новим покушајима Албанаца да се пробију у северни део града. Албанци су у нападима користили снајпере и ватрено оружје. У овим нередима, према подацима UNMIK-a, убијено је 4 Срба, а 50 повређено. Повређено је и 35 припадника полиције и око 160 Албанаца. Уништено је десетак возила UNMIK-a. Тада је нападнуто српско село Свињаре, између Митровице и Вучитрна, из кога је евакуисано целокупно српско становништво, а затим су Шиптари запалили скоро све српске куће у том селу.
Већ од поднева 17.марта насиље се проширило на подручје Приштине. Неколико хиљада Албанаца кренуло је из правца Приштине преко Ветерника према Чаглавици, где су Срби блокирали пут још од 15. марта, када је рањен српски младић Јован од стране непознатих лица из једног албанског возила које је побегло са лица места. У међувремену су студенти Приштинског универзитета из руралних и пасивних делова Косова, који су познати по својим радикалним ставовима и понашању, започели дивљање у самом граду Приштини. Студенти су на напад позвани дељењем већ унапред припремљених летака који су их позивали на демонстрације. Независна унија студената, која је организовала ову мобилизацију, играла је кључну улогу у нападима на српску имовину на ширем подручју Приштине у току 17. и 18. марта. Сукоб на домаку српског села Чаглавице л ичио ј е на праву средњевековну битку, како је то описао један војник KFOR-a. Први налет Албанаца спречиле су јаке снаге полиције и шведског KFOR-a уз употребу водених топова, сузавца, шок-бомби, али и борбом прса у прса. Међународне снаге су блокирале пут у два кордона. Локални Срби су се такође организовали на отпор. Међутим, и поред доста јаких међународних снага, Албанци су успели да запале неколико српских кућа на ободу села. Након 6 часова поподне, око 5.000 студената пристигли су из Приштине и заједно са осталом масом Албанаца потисли су међународне снаге у правцу Грачанице. Непосредан сукоб између више хиљада Албанаца и Срба који су били спремни да бране прилаз Грачаници био је неминован. Тек у вечерњим часовима ескалација насиља заустављена је доласком америчких маринаца, који су растерали албанску масу употребом сузавца, који је бацан из хеликоптера. У међувремену, неколико стотина Албанаца напало је зграду YU програма у Приштини, где је живело око 200тињак преосталих Срба са 20торо деце. Након каменовања зграде и бацања молотовљевих коктела, Албанци су, и поред присутне косовске полиције, провалили у зграду. Срби су у последњем тренутку евакуисани од стране ирског контингента KFOR-a, док су Албанци систематски опљачкали и уништили српске станове. Неколико Срба ј е било претучено. Албанци су чак бацали камење, молотовљеве коктеле и пуцали из снајпера и на међународне полицајце који су покушавали да евакуишу Србе.
Ширењем насиља на подручју Митровице и Приштине нереди су се у току тог дана, 17. марта, пренели у скоро све урбане центре Косова и Метохије.
Већ у поподневним часовима 17. марта велике групе Албанца организовано су пристигле на подручје Косова Поља, где је започео напад на српске куће и имовину. У нападима је запаљена српска болница у Бресју, школа Св.Саве, једина пошта у којој су Срби могли да примају пошту, и на десетине српских кућа. Срби су буквално у пламену били евакуисани од стране међународних полицајаца, који су били немоћни да спрече уништавање њихових домова. Стиче се утисак да је циљ албанске руље био да протера Србе, јер су испред масе Албанаца, међу којима је било много лица наоружаних калашњиковима и гранатама, ишли припадници Косовске полиције KPS истерујући Србе из кућа. Слично је било и у Липљану, где је запаљено на 28 српских кућа са још помоћним зградама домаћинстава. Само захваљујући KFOR-y у последњем тренутку је заустављено потпуно уништавање српске имовине у овом некад већинском српском граду. Свештеник Ранђел Денић је повређен од бомбе, бачене од Албанаца, који су нападали на две српске Цркве у Липљану; он је чак и ухапшен од стране албанских полицајаца, као да је тобоже хтео да запали сопствену цркву, а он се уствари био повукао у своју парохијску кућу да избрише крв са лица од рана задобијених од гелера бачене на њега бомбе. Више Срба у Липљану и Косову Пољу је повређено, двојица су убијена, а стотине других је евакуисано из својих запаљених кућа у Косову Пољу и Липљану. (О овоме видети посебан Извештај у прилогу).
 
У Урошевцу су демонстрације почеле већ у поподневним часовима 17. марта. У почетку су биле мирне, да би маса убрзо напала гранатама и молотовљевим коктелима грчке војнике који су чували српску цркву Св. Цара Уроша. Петнаестак грчких војника је повређено док су бранили цркву, која је на сву срећу претрпела само штету на фасади. У последњем тренутку су пристигли амерички војници који су спречили масу да продре у цркву, евакуисали повређене Грке и десетак Срба под кишом камења и молотовљевих коктела. Насиље се наставило и у Гњилану, Витини и Каменици. У Гњилану су запаљене скоро све преостале српске куће, али је црква у последњем тренутку заштићена. У Витини и Каменици српске цркве су биле нападнуте, али нису претрпеле већа оштећења. Сви Срби из Гњилана су евакуисани ван града, а у Витини су се задржали само у околини цркве, која је стављена под америчку заштиту. У Каменици је оштећено више српских кућа и неколико људи претучено.
Највећа разарања српске имовине и светиња догодила су се у Призрену, који је до тада важио као једно од најмирнијих урбаних центара на подручју Покрајине, пошто тамо скоро да и није било више Срба. У Призрену су организатори нереда већ око 3. сата поподне 17. марта наредили затварање свих продавница. У међувремену, скупила се огромна маса Албанаца, од којих је добар део пристигао организовано аутобусима из приградских насеља и околних села. Након напада на зграду УНМИКа и неуспелог покушаја аргентинских полицајаца да зауставе масу, руља је кренула у систематско уништавање српских православних светиња и кућа на подручју Поткаљаје (старог дела града Призрена, где су раније живели углавном Срби, а сада их је било преостало врло мали број). Најпре је запаљена зграда Богословије Св. Кирила и Методија, у којој је изгорео један Србин избеглица, а у подруму је потом нађена и једна угљенисана жена. Потом је руља насрнула каменицама и молотовљевим коктелима на Владичански двор, одакле су немачки војници евакуисали оца Мирона Косића. Након што је запаљен Двор, руља је провалила и у Саборни храм Св.Ђорђа и малу цркву Св. Ђорђа (Руњевчева црква) у порти главног храма и запалила их. Друге групе су подметнуле пожар у црквама Богородице Љевишке, Св.Спасу и цркви Св.Недеље у Поткаљаји. Немачке снаге KFOR-a не само да нису реаговале већ су се потпуно повукле са позиција у граду. Из главне базе KFOR-a припадницима међународне полиције, који су покушавали да зауставе масу, није притекао нико у помоћ. Око 21.00 сати руља је већ дошла пред Манастир Св. Архангела, 5 километара јужно од Призрена, одакле су у последњем тренутку немачки војници евакуисали монахе. Потом су Албанци упали у порту Манастира и запалили га, тако да је изгорео до темеља, без обзира на присуство немачких војника, који су мирно посматрали дивљање терориста. Очигледно циљ Албанаца није био да дођу у сукоб са KFORом, већ само да протерају Србе и униште њихову имовину и светиње. У току ноћи и наредног дана, 18. марта 2004, Албанци су систематски пљачкали и палили српске куће у Поткаљаји, где су изгореле и мање цркве Св.Врача и Св.Пантелејмона. Читав стари српски део Призрена постао је згариште. Према сведочењу тридесетак Срба, које су међународне снаге евакуисале пред побеснелом руљом у немачки војни логор, где се и данас налазе, испред руље ишли су припадници KPS (Косовске полиције) који су Србе силом изводили из кућа не дозвољавајући им да понесу и основне ствари. Неке од старијих Срба су припадници KPS брутално претукли, па им је затим указана хитна помоћ у Призренској болници. (И о овоме видети посебан Извештај у прилогу).
У Ђаковици је окупљање неколико стотина Албанаца почело још поподне17. марта. Око 5 сати поподне напали су припаднике UNMIK полиције, палећи и уништавајући полицијска возила. Увече је Шиптарска маса насрнула на Српску православну цркву Пресвете Богородице, где је у Парохијском дому живело 5 српских старица, које су чували италијански војници. Војници су отворили ватру на нападаче и ранили 9 Албанца. Међутим, пошто појачање није стигло, војници су у последњем тренутку, под кишом камења и молотовљевих коктела, евакуисали српске старице у оближњу италијанску војну базу, а потом у манастир Високи Дечани, где се оне и до данас налазе. У порту цркве у Ђаковици су, по одласку војника и старица, први ушли припадници KPS, који су отворили врата руљи, да би у току ноћи Црква и Парохијски дом не само били запаљени, већ и потпуно порушени до темеља. У току вечери и наредног дана, 18. марта, неколико хиљада Албанаца је систематски разносило камење ове порушене цркве, као и од цркве Св.Тројице, која је минирана још 1999. године. У међувремену, албански екстремисти су минирали цркву Св. Кнеза Лазара у Пискотама, надомак Ђаковице, и цркву Св.Илије на брду код села Бистражин, јужно од Ђаковице. У Пискотама је, поред цркве од које није остало никаквог трага, уништено и православно гробље. (Такође видети поменути Извештај у прилогу),
У варошици Дечанима је 17. марта поподне почело окупљање масе Албанаца, која је запалила неколико возила UNMIK-a. Пре тога, око 10 сати, у непосредну близину Манастира Високи Дечани пало је 6 минобацачких граната. У оближњој вароши Пећи, након дивљања руље пред зградом UNMIKa, неколико хиљада Албанаца је насрнуло и на суседно повратничко српско село Бело Поље, и запалило тамо све српске обнављане куће, као и зграду обновљеног Парохијског дома, где су живели Срби повратници. Двадесетак Срба је у последњем тренутку евакуисао италијански KFOR, који је пристигао исувише касно да би спречио уништење тек обнављаног села. Неколико Срба је задобило повреде док су претрчавали из запаљеног Парохијског дома до италијанских транспортера. Црква, која је и раније демолирана и паљена, сада је такође изнутра демолирана и запаљена, али је кровна конструкција остала читава.
Другог дана, 18. марта 2004, насиље албанских терориста се наставило, мада нешто мањом жестином. Највише штете је почињено на подручју Централног Косова. У Приштини је у вечерњим часовима 18. марта нападнута стара црква Св. Николе, која је спаљена до темеља, заједно са Парохијским домом и помоћном зградомкрстионицом. Преосталих десетак приштевских Срба, са свештеником Мирославом Попадићем је евакуисано из пламена запаљене свештеничке куће у последњем тренутку, док је руља ликовала над црквом у пламену. Такође у Обилићу је већ у току дана 18. марта почела организована кампања уништавања српских кућа и станова. Српске куће су палила већином деца, која су организовано извођена из школа и која су „наоружавана“ молотовљевим коктелима. До краја дана, 90 српских кућа, 40 станова и 30так других објеката били су запаљени. У још незавршеној српској православној цркви у центру Обилића Албанци су подметнули пожар запаливши у цркви донете аутомобилске гуме.
Паљење српских кућа је настављено 18. марта и на простору Косова Поља, где је за два дана уништено преко 100 српских домова. Такође је било и нових напада у Липљану, али без трагичних последица. У Подујеву је маса од око 500 Албанаца у току поподнева напала српску цркву Св. Андреја Првозваног изнад града, коју су чували чешки војници KFOR-a. Пошто су војници добили наређење да се повуку, руља је напала цркву, запалила је и експлозивом разнела олтарски простор. Потом је маса Албанаца започела крвави пир на оближњем српском гробљу, где су, по сведочењу чешких војника, са инферналном мржњом и демонским бесом вадили ковчеге из српских гробница и разбацивали кости, ломећи крстове и надгробне споменике. Поред цркве је у ваздух дигнут и звоник, одакле је украдено звоно тешко 1200 килограма, које је својевремено Краљ Александар Карађорђевић поклонио овој цркви. У наредним данима чешки војници су пронашли ово звоно у једној албанској кући и открили да су Албанци намеравали да звоно продају за 32.000 евра. Другог дана, 18. марта, такође је систематски оскрнављено и уништено српско гробље у Урошевцу. Такође су уништене још три православне цркве на овом простору. На подручју Ораховца, Албанци су запалили цркву Св. Недеље у Брњачи код Беле Цркве. Такође је том приликом запаљен и Парохијски дом, како се потврђује у извештају KFOR-a.
У варошици Дечанима је у поподневним часовима 18. марта група од неколико стотина Албанаца кренула у правцу Манастира Дечана, са намером да га нападне. Масу је у последњем тренутку зауставио председник општине Дечани, заједно са припадницима међународне полиције и одвратио их од напада на Манастир. У исто време, као што смо већ споменули, маса Албанаца је кренула и у правцу српског села Свињаре које се налази између Митровице и Вучитрна, на 600 метара од француске војне базе. Иако су у почетку KFOR и међународна полиција покушали да спрече продор Албанаца у то село, уследила је наредба да се евакуишу сви Срби из села. Албанска маса је сасвим несметано потом ушла у село, темељито га опљачкала и запалила 150 српских кућа. У рушевинама запаљених кућа касније су пронађена тела двојице Срба. Албанци су у гневу убијали и домаће животиње, посебно свиње.
У самом граду Вучитрну албанска руља је напала цркву Св.Илије и запалила цркву и парохијски дом, да би свој рушилачки пир завршила скрнављењем православног гробља. Црква, и раније већ демолирана, није била уопште заштићена нити од припадника KFOR-a нити од стране полиције. Истовремено, друга група Албанаца је провалила у насеље Рома – Ашкалија и почела да пали и уништава њихове куће. Више од 200 Ашкалија је евакуисано.
Поподне, 18. марта, више хиљада Албанаца кренуло је у правцу манастира Девич код Србице, с намером да га уништи. Француски војници су у паници наредили сестрама евакуацију, тј. зграбили су их и заједно са њима побегли хеликоптерима у правцу Митровице. Манастир, као и опрема француског KFOR-a, који је пет година обезбеђивао ову Светињу, остављени су без икакве заштите. Албанци су најпре потпуно опљачкали Манастир, односећи све што се дало однети, па чак и делове кровне конструкције са цркве, а потом цркву и све манастирске зграде запалили. Нападачи су пијуцима разбили мермерни покривач гроба Св. Јоаникија Девичког и раскопали његов гроб, око кога и у коме су подметнули ватру. Девичка црква је потпуно уништена пожаром, са целокупним својим инвентаром, док је часна Трпеза разбијена у више комада. На зидовима су остале пароле UCK KZK, ANA и других албанских терористичких организација и група. Пљачка Манастира се наставила и наредних дана одношењем свега онога што је преживело први напад. У међувремену, Владика Артемије је у последњем тренутку интервенцијом код француског команданта KFOR-a успео да спречи међународне војнике да напусте Манастир Соколицу из које су већ присилно евакуисане сестре монахиње. Након што ј е Владика Артемиј е, и са њим Вл адика
Атанасије, упорно молио и KFOR обећао да ће штитити овај манастир, у њега су враћене Соколичке сестре и такође смештене евакуисане монахиње из Манастира Девича. Нажалост, француски KFOR и његови свештеници, давали су лажна уверавања да манастир Девич није запаљен. Тек је у недељу увече, 20. марта, уз помоћ Међународне полиције, наши црквени људи су успели да дођу до спаљеног манастира Девича и сагледају и сниме страховити Шиптарски погром над овом Светињом. (0 овоме видети посебни Извештај у прилогу).
Наредног дана, 19. марта, минирана је и српска црква у селу Живињане код Призрена.
Насиље које је извршено над српским становништвом, његовим светињама и домовима 17-19. марта 2004.Г. представља, дакле, организовани, унапред припремљени део опште Шиптарске стратегије потпуног етничког чишћења Косова и Метохије. Албански екстремисти и њихови политички ментори показали су на делу да се иза идеје независног Косова крије монструозни план стварања етнички чисте територије, на којој неће бити поштеђена ниједна православна светиња, ниједан траг вишевековне српске културе и духовности. KFOR и UNMIK који већ пет година немо посматрају етничко чишћење и који су до сада допустили уништење 112 православних цркава, доживели су у току ова два дана потпуни колапс и крах. Сви закони, институције, војна и цивилна организација престала је да постоји. Косовом и Метохијом владале су наоружане банде, које су жариле и палиле, нападајући незаштићено српско становништво. Међународна мисија нашла се у улози не само немог посматрача, већ и саучесника етничког чишћења, пошто је у више случајева показала да њен циљ није заштита српског становништва, имовине и светиња.
Два месеца након мартовског погрома ове 2004.г., на Косову и Метохији се мало шта променило на боље. Срби који су протерани још се нису вратили својим домовима, нити је почела обнова њихових кућа. Цркве и манастири и даље леже у рушевинама, иако су се упорни монаси из Манастира Светих Архангела и монахиње из Манастира Девича већ након месец дана од уништења својих светиња вратили на згаришта како би наставили живот у контејнерима и шаторима. Главни организатори и подстрекачи овог терористичког и шовинистичког погрома нису пронађени и ухапшени. Полиција је, до времена писања овог текста, успела да приведе око 260 изгредника који су непосредно учествовали у вандалским нападима. Међутим, ниједан албански лидер, општински руководилац, министар или представник косовске владе, није до сада поднео оставку. Нико није позван на одговорност, иако је добро познато да су лидери косовских Албанаца, водећи медији и већина председника општина својим ратнохушкачким и националистичким изјавама не само доприносили атмосфери општег линча, него су у више случајева и директно учествовали у организацији напада.
Српска заједница је овим мартовским погромом доживела још један тежак и болан ударац, од кога ће се тешко опоравити. У Српском народу преовлађује потпуно неповерење у спремност KFOR-a и UNMIKa да заштите преостале Србе. Многи Срби који су претрпели прогон директно су оптужили Косовску полицију за учешће у злочинима, али до данас ниједан званичник ове организације није позван на одговорност. Након 17. марта 2004. постепено исељавање Срба се наставило. Веома је тешко очекивати да се Срби врате у своје порушене домове у Обилићу, Призрену, Свињарима, Липљану, уколико се не промени политика Међународне заједнице на Косову и Метохији. Имајући у виду да је до данас реакција Међународне заједнице остала само на нивоу реторике, и да број војника KFOR-a није битно повећан, постоји озбиљна сумња у искреност да се спречи даље етничко чишћење и уништавање Српског народа и српске културне баштине. Реакција Београда углавном је остала на вербалном осуђивању, и на слању хуманитарне помоћи, која такође отежано стиже на Космет.
Српска влада је коначно објавила и план о локалној српској аутономији на Косову и Метохији, који представља значајан покушај да се унапреди положај и право српског становништва, али у постојећим безбедносним условима такав план је веома тешко могуће спровести, с обзиром да KFOR не контролише ефективно целу територију Покрајине и да је албански тероризам толико снажно развијен да два месеца након мартовског погрома UN
MIK практично не постоји. У међувремену је настављено са нападима на српску имовину, запаљено је још неколико кућа у Липљану, док се стално врше крађе српске имовине и стоке.
Општа оцена јесте да је нова ескалација насиља против Срба не само могућа, већ и извесна, и да ће без корените промене политике Међународне заједнице према Косову и Метохији опстанак Срба на овим просторима бити доведен у питање. Биће сасвим апсурдно да ће територија, у коју је Међународна заједница уложила огромне суме новца и на којој су распоређене јаке NATO снаге у циљу заштите мултиетничности и демократије, постати етнички најчистији и најбезаконији део Европског континента. Политика попуштања албанском екстремизму и тероризму напослетку ће се вратити као бумеранг самој Међународној заједници, а посебно Европским државама, јер је погрешном политиком створена основа за изградњу једне терористичке државе, која ће постати база за дестабилизацију целог Балкана и Европе.
 
Списак цркава и манастира уништених или оштећених у мартовском погрому 2004.
 
Призрен
(Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени између 17. и 18. марта. 2004. Наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања).
1.Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 1214. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна Трпеза поломљена, делови архитектуре, нарочито украси око прозора и отвора, јако оштећени.
2.Храм Христа Спаса (14, век) запаљен, фреске оштећене.
3.Саборни храм Св. Великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.
4.Црква Св. Николаја (Тутићева црква,14. век) запаљена изнутра, оскрнављена.
5.Црква Св. Георгија (Руновићева црква, 16. век) запаљена изнутра, фреске из 14. века тешко оштећене.
6.Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, у Поткаљаји.
7.Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
8.Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.
9.Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај KFOR/UNMIKa: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).
10.Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немачких војника који га нису штитили.
-Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај KFOR/ UNMIK-a 17. март – Православна Богословија у центру града и три православне цркве запаљене).
-Владичански двор у Призрену (Извештај KFOR/UNMIK-a 17. март: Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак.
-Шта је са црквама у Средачкој жупи, чули смо да су неке страдале?
 
Ораховац
 
11.Црква Свете Недеље (1852), Брњача, Ораховац 1852 (Извештај KFOR/UNMIKa: 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњача). Након најновијег обиласка делегације Савета Европе установљено је да црква није спаљена већ да је само проваљена. Парохијски дом је до темеља спаљен.
 
Ђаковица
 
12. Црква Успења Пресвете Богородице (1619 век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом.
Саборна Црква Свете Тројице (два звоника која су преживела минирање цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњена са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај KFOR/ UNMIKa 18. март – Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца учествује у томе).
13.Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ђаковице, оштећена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такође је руиниран и парохијски дом.
14.Црква Св. Илије код Бистражина, оштећена 1999. године, и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива.
 
Србица
 
15.Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у и око гробнице наложили ватру. (Извештај KFOR/UNMIKa 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено преко 10 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.).
 
Пећ
 
16.Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је читава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.
17.Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, заједно са Парохијским домом запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљен Парохијски дом и црква очишћена, а сада опет спаљен Парохијски дом заједно са 20так повратничких домова. Црква је сада је поново оштећена подметањем пожара иако спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени.
 
Урошевац
 
18. Саборни храм Св. цара Уроша, Урошевац, (Извештај KFOR/UNMIK-a: 17. март – 3 ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника KFOR-a и UNMIK полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. Извештај KFOR/UNMIK-a 18. март 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце 17:49 часова, 5 Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма Св. Уроша је сачувана иако улазни део са вратима цркве оштећен ватром. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је KFOR-a.
19.Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници KFOR-a (локални међународни извори).
20.Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горе извештај).
21.Црква Пресвете Богородице у селу Совтовић, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори).
(Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грчки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грчких војника који су повређени у окршајима са наоружаним Албанцима).
 
Косовска Каменица
 
22.Црква у Доњој Шишашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Црква је минимално оштећена. – Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских кућа је демолирано.
 
Штимље
 
23.Црква Св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920 (на брду изнад градића) запаљена (Извештај KFOR/ UNMIK-a: 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве ј е остал а сачувана иако ј е унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године.
 
Приштина
 
24.Црква Св. Николе (из ИЗ.века, обновљена поч. 19. века), у Приштини (Извештај KFOR/UNMIKa: 18. март – нападачи насрнули на стару православну цркву у насељу Теслице отворена ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник Мирослав Попадић евакуисани од стране KFOR-а из старе цркве, повређен међународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и 3 UNMIK возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадић). У близини цркве су оскрнављене и разбијене две старе гробнице у којима се виде људске кости.
 
Косово Поље
 
25.Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиче из 1940, грађевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведочанствима унутрашњост храма је прилично оштећена.
26.Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљачкана.
 
Вучитрн
 
27.Црква Св. Илије, 19. век, црква је опљачкана и делимично уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај KFOR/UNMIK-a: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама).
 
Обилић
 
28.Црква Св.Михаила у Обилићу, новосаграђени храм, Албанци су наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај KFOR/UNMIK-a: 18. март – Обилић, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.
 
Косовска Митровица
 
29.Црква Св.Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај KFOR/UNMIKa – 18. март: Молотовљев коктел бачен у двориште православне цркве у јужној Митровици коју је чувао KFOR. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти.
 
Подујево
 
30. Црква Св. Андреја Првозваног у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврђују да су чешки војници морали да напусте храм који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за Прашке новости да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај KFOR/UNMIK-a – 18. март: Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран (слике), а звоник потпуно уништен експлозивним средствима као и зид који је окруживао цркву.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *