НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
АУТЕНТИЧНА СВЕДОЧЕЊА ОЧЕВИДАЦА

Искази преживелих сведока усташких злочина над Србима, давани у Комесаријату за избеглице
(избор из Архива СПЦ)
 
Исказ: ВЕЉУН I
Исказ: ВЕЉУН II
Исказ: ГЛИНА
Исказ: ГОСПИЋ:
Исказ: ОТОЧАЦ:
Исказ: КНИН:
Исказ МОСТАР I:
Исказ: МОСТАР II:
Исказ: РОГАТИЦА:
Исказ: ДОБОЈ:
Исказ: БИЈЕЉИНА:
Исказ: БОСАНСКИ НОВИ:
Исказ: БОСАНСКА КРУПА
ДРУГА СВЕДОЧЕЊА УЗ ОВАЈ ИСКАЗ: ПОСЛЕ 40 ГОДИНА
 


 
Исказ: ВЕЉУН I
 
ЗАТЕЗАЛО ПЕТАР, земљорадник из Перјасица, општине исте, среза Војнић (Кордун), стар 30 година, изјавио је следеће (16. маја 1942):
На Светог Ђурђа прошле (1941) године, тј. на 6. маја 1941, дошле су наоружане усташе у Вељун и Полој и купиле Србе под изликом да их шаљу на рад у Немачку. Тада су покупили у Вељуну, среза Слуњ: проту Добросављевић Бранка, бив. народног посланика, његова сина, те још око 500 Срба, његових парохијана, а из Полоја, среза Војнић, покупили су око 80 Срба мушкараца, такође под изликом да их шаљу на рад у Немачку. Међутим, они нису одведени на рад у Немачку, већ су убијени. Како се је недавно сазнало, сви су по усташама убијени у хрватском селу Благају, а њихови лешеви бачени су у дубоке јаме, и то један део у јаме одмах крај Хрватског Благаја, а други део одвежен је по ноћи и бачен у дубоке јаме у шуми званој Кестеновац. Ова шума налази се на путу између Вељуна и Крстиње.
Овај покољ Срба из Вељуна и Полоја организовао је Шајфар Иван, учитељ из Вељуна, уз помоћ усташа из Слуња и Хрватског Благаја. Он је и после тога покоља залазио са усташама у околна српска села, где је купио Србе, одводио их и убијао. Он је једног дана прошле јесени (1941) дошао са шест усташа у српско село Горњи Скрад, среза Војнић, да купи, Србе и одводи их на клање. Тада су око 50 Срба из Горњег Скрада, наоружани секирама и рогуљама, опколили учитеља Шајфера и његове усташе и навалили на њих. Двојицу усташа, који су били родом из Хрватског Благаја, убили су, а учитеља Шајфера и четири усташе ухватили су живе. Шајфер је тада признао овим Србима сељацима да прота Добросављевић Бранко, из Вељуна, његов син и остали Срби из Вељуна и Полоја, који су на Ђурђев дан прошле године по усташама покупљени и одведени, – нису одведени у Немачку, већ да су сви после мучења убијени и бачени у дубоке јаме. Признао је и то да је само један део ових Срба после мучења био убијен, а други Срби да су живи бачени у дубоке јаме и то да су неки бачени у јаме крај Хрватског Благаја, а други су одведени по ноћи у шуму звану Кестеновац и тамо бачени у провалије. После тога признања, Срби сељаци из Горњег Скрада убили су учитеља Шајфера и његова 4 усташе. И ови Шајферови усташе били су из Хрватског Благаја.
Знам да су на Светог Ђурђа (1941 године), одведени на напред описани начин и убијени из Полоја: Ћика Миле, ковач; Никшић Никола, Никшић Ђурађ, Никшић Раде, Перић Раде, Перић Ђуро, Никшић Драгић, Вукдраговић Миле, Павић Раде, Шарац Михајло, Ловрић Душан, Ловрић Миле – сви земљорадници, те многи други чијих се имена више не сећам. Знам да су сви из Вељуна тада одведени и на исти начин убијени: прота Добросављевић Бранко и његов син, а имена других не знам, али знам да је тада из Вељуна одведено и убијено око 500 Срба… (Говори даље о убијању Срба од новембра 1941. до маја 1942).
Прошле јесени (1941) порушили су усташе српске православне цркве у Перјасици и Вељуну, а летос (1942) су порушили цркве у Полоју, Примишљу, Тржићу, Тоболићу, Крњаку, Војнићу и Крстињи. Истодобно са црквама порушени су и парохијски станови. (…)
 
Исказ: ВЕЉУН II
 
ВЕЛИМИРОВИЋ ДРАГИЋ, земљорадник из Лаповца, општине Вељун, среза Слуњ, стар 56 година; ПОПОВИЋ МИЛОШ, земљорадник из Мрачја, општине Вељун, среза Слуњ, стар 55 година; КОМАДИНА НИКОЛА, земљорадник из Вељунске Глине, општине Вељун, среза Слуњ, стар 17 година; ГОЈСОВИЋ МИЛЕ, земљорадник из Вељуна, општине исте, среза Слуњ, стар 17 година; ТУМБАС НИКОЛА, земљорадник из Шљивака, општине Вељун, среза Слуњ, стар 17 година; ЦРНОКРАК РАДЕ, земљорадник из Вељунске Глине, општине Вељун, среза Слуњ, стар 17 година; ПОПОВИЋ ДРАГИЋ, земљорадник из Мрачја, општине Вељун, среза Слуњ, стар 16 година; ВУЧКОВИЋ ПАВЛЕ, земљорадник из Лаповца, општине Вељун, среза Слуњ, стар 17 година; МИХАЈЛОВИЋ СВЕТОЗАР, ђак гимназије из Вељуна, стар 17 година, – сви су сагласно изјавили следеће, 8. јула 1942:
У ноћи 5. на 6. маја 1941. године убијени су чланови породице Мрвунца Јосе, млинара из Хрватског Благаја. Остала је жива једна Јосина кћер стара 10 година. Мравунац Јосо био је Хрват. После убиства, убице су опљачкали ову породицу и однели око 3.000 динара. Наведени Мравунац Јосо живео је као Хрват у врло добрим односима са Србима, с којима је увек и гласовао на скупштинским изборима. Зато су га и Хрвати из Хрватског Благаја одувек мрзили, па је највероватније да су га они и убили. Међутим, за ово убијство окривљени су од стране усташа Срби из Вељунске општине.
Сутрадан, на Светог Ђорђа, тј. на 6. маја 1941.г. по наређењу усташког повереника Шајсрара Ивана, учитеља из Вељуна, жандарми су ухапсили Добросављевић Бранка, свештеника у Вељуну; Манојловић Ману, трговца и гостионичара у Вељуну; Дудуковића Тоду, општинског начелника у Вељуну; Вучковића Љубу, земљорадника из Глинице; Стојића Милу, општинског стражара; Ловрића Лазу и његова сина Милу, земљорадника из Цвијановића Брда. Исти дан после подне ухапсили су:
Добросављевић Небојшу, студента права, сина свештеника Добросављевића, те више других чијих се имена сада више не сећамо. Тај дан су жандарми отишли у Полој, среза Војнић, и тамо покупили око 50 Срба и дотерали их у Вељун. Сви ови Срби били су испочетка затворени у подруму жандармеријске касарне, где су их усташе из Хрватског Благаја тукли.
У ноћи од 6. на 7. маја 1941.г. дошли су у Вељун усташе из Загреба и Слуња, па су са домаћим усташама из Хрватског Благаја наставили са хапшењем Срба. Одмах су ухапсили: Мартиновић Јована, учитеља из Вељуна; Скорупана Дмитра, свештеника из Цвијановића Брда; Вујичић Стојана, лугара из Вељуна, и његова сина Ђуру, чиновника среског начелства, и унука Раду, те много других Срба сељака из општине Вељун. Усташе су са тавана свештеника Скорупана скинули суво месо и метнули у једну врећу, те наредили свештенику Скорупану да ту врећу са месом на себи носи и да још пева црквене песме. Скорупан је месо у врећи носио и певао црквене песме. Усташе и жандарми покупили су из Вељунске општине, те из села Полој, укупно 625 Срба, од којих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благај и тамо затворили у школу, где су их усташе тукли и на послетку убили. Крај школе у Хрватском Благају у једној долини ископали су велику јаму и у ту јаму све Србе побацали, од којих су многи још на пола били живи. По њима су посули живо вапно (креч) и онда нагрнули земљу. После тога су Хрвати из Хрватског Благаја ову долину узорали и по њој посејали зоб. Убијени су сви Срби, који су напред поименце поменути, те многи други.
Истодобно су усташе пљачкали куће убијених Срба, односећи новац, живежне намирнице, робу и све што су год од вредности нашли.
После тога Срби нису смели посећивати вашаре. Ако је који Србин отишао на вашар, тај се са вашара није вратио, јер су га усташе на вашару ухватили, опљачкали и затим убили. Тако је неколико дана пре Светог Илије отишао на вашар у Слуњ, да купи волове, Вучковић Симо, земљорадник из Црног Врела. Вучковић је са собом повео и своју жену Марију. Купио је волове за 7.000 динара и пошао кући. Усташе су му отели волове, његову жену упутили кући без волова, а њега су стрпали у аутомобил, некуда га одвели и убили.
Прошлог лета (1941), некако у исто време отишао је у Слуњ на вашар Ловрић Милутин, земљорадник из Цвијановић Брда, са својом женом. Ловрић је на вашар одагнао пар волова и продао их за 10.000 динара. Када се је хтео са женом вратити кући, ухватили су га у Слуњу усташе, отели му сав новац, његову жену послали кући, разуме се без новца, а њега стрпали у аутомобил и са више других Срба, које су заједно повезали, одвезли у правцу Цетинграда. Када су дошли на „Жалчеву Косу“ зауставили су аутомобил и у једној долини хтели све Србе убити. Тада је Ловрић Милутин некако се одвезао и побегао, а остали су сви Срби убијени у тој долини. Овај Ловрић Милутин остао је иза нас код своје куће у Цвијановић Брду.
Прошлог лета (1941) одвезли су се у Слуњ на вашар браћа Вујаклија Милић и Миле, земљорадници из Бандина Села. Њих су усташе у Слуњу ухватили, отели им кола и коње, а њих стрпали у аутомобил, некуда одвели и убили.
Један дан после Светог Илије, тј. на 3. августа 1941.г. дошли су у Вељунску општину наоружани усташе из Слуња, који су уз помоћ домаћих усташа из Хрватског Благаја купили све Србе од реда и доводили у Вељун.
Жене и децу затворили су у православну цркву и црквену порту, а мушкарце у подрум жандармеријске станице. Са усташама из Слуња дошли су и многи младићи Хрвати, који су са собом носили секире и батине. Ови су младићи, идући са наоружаним усташама, тукли жене и децу. Исто вече усташе су жене и децу пустили кући, и то по телефонском наређењу, које је дошло из Слуња, а мушкарце, њих око 100, одвели су правцем Слуња и успут их побили. Место где су их убили није познато. Тај дан усташе су били ископали једну велику јаму на пољу Вујичић Милоша између Вељуна и Хрватског Благаја. Ухватили су прасе наведеног Вујичић Милоша, заклали га и испекли га, те се частили, пијући ракију коју су опљачкали од појединих Срба. Овде су требали покопати жене и децу, које су били ухватили, али су на телефонски налог из Слуња морали их пустити.
Тада су по усташама убијени: Михајловић Васо, општински бележник из Глине, који је родом из Вељуна и након успоставе Независне Државе Хрватске био је живео у Вељуну; Мартиновић из Цвијановић Брда; Велимировић Војо, општински стражар из Вељуна; Гвоздић Раде, поштар из Вељуна; Дудуковић Војо, општински стражар из Вељуна; Сикирица Миле, општински начелник из Вељуна, који је постао општинским начелником након убијства Дудуковић Тоде, те више других чијих се имена сада више не сећамо. Укупно је тада убијено око 100 Срба из општине Вељун.
Истодобно су усташе опљачкали домове убијених Срба и однели сав новац, робу, живежне намирнице и све што им се допало.
Кад су усташе на 3. августа 1941. године купили Србе у Вељунској општини онда су у појединим српским кућама насртали на млађе жене и девојке и силовали их. Тако се на једној жени из Вељуна одредало 15 усташа. Усташки повереник за општину Вељунску, наведени учитељ Шајфар, иако је био ожењен и имао деце, одржавао је љубавне односе са једном учитељицом Хрватицом из Цвијановића Брда, којој је чешће одлазио. На 5. августа 1941.г. дошао је у Цвијановића Брда, где су га Срби сељаци ухватили и питали га за одведене Србе, тражећи од њега као усташког повереника, да одведене Србе поврати. Учитељ Шајфар је тада Србима сељацима признао да су сви одведени Срби убијени. Описао је како су Срби, који су о Светом Ђурђу били одведени у Хрватски Благај, тамо мучени и онда убијени и закопани у једној долини одмах крај школе у Хрватском Благају. По тој долини су Хрвати из Хрватског Благаја посијали зоб. Срби из Цвијановића Брда ради ових злочина убили су усташу и учитеља Шајфара.
После овога Срби су у масама почели бежати у шуму, јер су видели да им другога спаса нема.
У месецу септембру 1941.г. дошла је у Вељунску општину хрватска војска. Хрватски војници су заједно са жандармима из Вељуна ухапсили браћу Поповића Милована и Милу и са собом их повели. Код села Сливњака сукобили су се са одбеглим Србима и ту је погинуло неколико хрватских војника, а браћа Поповићи су ослобођени. Сутрадан су дошли у Вељунску општину усташе из Загреба и Карловца, те су спалили село Сливњак. У селу је био остао само један старац, који је био болестан и није могао бежати и њега су усташе заклали и у кући спалили. Сви остали житељи из села Сливњака побегли су пред усташама у шуму.
После тога били су чести сукоби између одбеглих Срба и усташа, који су на српска села насртали. Усташе је помагала хрватска војска. Усташе су тада са хрватском војском спалили села: Вељун, Точак, Загорје, Лаповац, Гробник, Понорац и Српски Благај. Кога су год у тим селима нашли тога су убили, али је народ већином за времена избегао у шуму и тако се спасао. Истодобно са палежом наведених српских села, усташе су и хрватски војници сва ова села потпуно опљачкали однесавши све животне намирнице, робу и све остало што им се свидело. Стоку су такође одагнали… (Следи даље исказ о сопственом хапшењу, логору и спасавању).
Прошлог лета (1941) пропагирао се у нашој општини прелаз на римокатоличку веру, али је прешао само један Србин и то Вујаклија Никола, месар из Вељуна. Сви остали Срби остали су у православној вери. Овај Вујаклија је после од Срба убијен, зато што је прешао на римокатоличку веру.
У прошлој години усташе су опљачкали православне цркве у Вељуну и Цвијановића Брду, одневши из њих све вредније ствари. После тога су православну цркву у Вељуну порушили, док је она у Цвијановића Брду само затворена.
Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Шајфар Иван, усташки повереник за општину Вељун и учитељ у Вељуну; Маринац Дане, земљорадник из Хрватског Благаја и заменик усташког повереника. Овај Маринац је после Шајфарове смрти постао усташки повереник, али је и он после погинуо; Грашић Мате; Чигрија Перо; Обрановић Милић – сви земљорадници из Хрватског Благаја; затим римокатолички жупник из Хрватског Благаја, којему име не знамо (=Блаж Томљеновић А. j.), те римокатолички жупник из Слуња Никшић (Иван), који је био главни потстрекач свих недела и злочина слуњских усташа. Надаље су се истакли: Ковачевић Рудица, трговац из Слуња; Скукан Иван, млинар из Растока крај Слуња; Јелечанин Герхард, трговац из Слуња; Штефанац Јуре, обућар из Слуња; три брата Ковачевића, од којих је један учитељ, други домобрански часник, а трећи без занимања, те много других Хрвата из Слуња, којима не знамо имена. Истакао се је у прогону Срба и неки Јавор, родом из Загреба, који је био запослен на градњи Коранске пруге. Он је нарочито много пљачкао Србе.
Друго ништа није нам познато, а на исказано и прочитано нам можемо се и заклети.
 
[Упореди са ова два претходна исказа: Др Душан Кораћ, Кордун и Банија у НОБ… Загреб, 19862, посебно документацију на стр. 107-122, где се наводи запис саучесника Ивана Никшића, жупника у Слуњу (Споменица жупе Слуњ, стр. 95-96): да је тада на подручју котара Слуњ убијено 3.000-4.000 Срба]. – А.Ј.
 
Исказ: ГЛИНА
 
РАДОЈЧЕВИЋ ЗОРКА, супруга Радојчевић Живка, директора Српске штедионице у Глини, стара 55 година; СУЖЊЕВИЋ ДАНИЦА, супруга Сужњевић Ђуре, лекара из Глине, стара 49 година; БАБИЋ КАТИЦА, супруга Бабић Александра, трговца из Глине, стара 44 године; РАДОВАНОВИЋ АНЂА, супруга Радовановић Петра, државног надлугара у пензији, из Глине, стара 47 година; ЕРЕМИЋ ЕВА, супруга надлугара из Глине – сагласно су све изјавиле следеће, 27. фебруара 1942:
Око половине месеца априла 1941. године, дана се тачно не сећамо, ухапсили су усташе у Глини следеће Србе: Др Гајић Милицу, лекарку; Штефанчић Драгана, учитеља; Сужњевић Симу, намештеника у болници; Шурбету, мерника; Корака Адама, земљорадника, те још неке друге Србе из Глине, чијих се имена сада више не сећамо. Све ове усташе су одвели у Загреб у полицијски затвор. Штефанчић Драган, који је по народности Хрват, пуштен је из затвора након три месеца; др Гајић Милица пуштена је из затвора након 7 месеци, а за судбину осталих се до данас ништа не зна.
На дан 28. априла 1941.г. ухапсили су усташе др Сужњевића Ђуру, лекара; Ребрачу Станка, чиновника среског начелства у пензији, и Живковић Милана, ковача – сви из Глине. Њих су усташе одвели у Загреб у полицијски затвор. Из полицијског затвора преведени су у логор у Копривницу, а из Копривнице даље у логор у Госпић. После тога за њихову судбину не зна се ништа (=Јадовно – А. Ј).
Почетком месеца маја 1941.г. ухапсили су усташе Ресановић Адама, обућара из Глине, и СлијепчевићСтојана, земљорадника из Мајских Пољана. Њих су усташе затворили у општински затвор у Глини и тамо су их, након мучења, кроз неколико дана убили. С њима је био затворен и Бунчић из Шушњара. И њега су усташе мучили и хтели га убити, али је усташа Крешталица рекао осталим усташама да је министар правде др Пук казао да га не смеју одмах убити, већ да га најпре морају мучити месец дана. Међутим, ‘Бунчић је успео побећи из затвора и сада се налази у Београду.
У ноћи од 8. до 9. маја 1941.г. провалили су усташе у стан општинског бележника из Глине Ратковић Рада, извели Ратковића из стана напоље и тамо га убили. Пре-ко његовог мртвог тела претерали су усташе ваљак, којим се ваља пут, тако да је његов леш великом муком његова жена из блата извукла.
У ноћи од 10. на 11. маја 1941.г. вршили су хапшења домаће усташе, уз помоћ усташа који су дошли из Загреба. Тада су ухапшени:
Бабић Александар, трговац
Бабић Бранко, студент права
Радовановић Петар, државни надлугар у пензији
Радовановић Јован, ученик пољопривр. школе
Радојчевић Живко, директор српске штедионице
Јеремић Ђуро, пензионер Окружног уреда за осигурање радника
Сужњевић Небојша, студент медицине
Сужњевић Ратко
Бадрић Јово, српски школски надзорник у пензији
Давидовић Светозар, бивши председник општине
др Бранковић Стеван, јавни бележник
Халер Стојан, грунтовничар
Вујичић Стојадин, судски писар
Пјевац Илија, земљорадник
Пјевац Ђуро, свршени богослов
Пјевац Драган, земљорадник
Пјевац Петар, земљорадник
Пјевац Ђуро, земљорадник
Крњајић Стеван, земљорад.
Крњајић Милош, земљорад.
Богуновић Станко, земљорад.
Арбутина Ђуро, земљорад.
Арбутина Јанко
Арбутина Ђуро, земљорадник
Арбутина Миле, земљорадник
Кукулеча Никола, земљорад.
Кукулеча Петар, трговац
Ребрача Миле, гостионичар
Богуновић Илија, трговац
Чавић Танасије, жељезничар у пензији
Чавић Славко, земљорадник
Чавић Ранко, земљорадник
Метикош Дамјан, трговац
Метикош Божо, трговац
Меанција Никола, месар
Меанција Божо, шумски инжињер
Жутић Никола, трговац
Катић Јово трговац
Бркић Божо, гостионичар
Брковић Никола
Брковић Милан, месар
Сунајко Коста, пекар
Сунајко Никола, гостионичар
Јакшић Станко, кројач
Џакула Милош, трговац
Џакула Перо, обућар
Арбутина Лазо, земљорадник
Стојић Јанко, општински бележник у пензији
Милетић Перо, финанц у пензији
Гавриловић Ђорђе, равнатељ гимназије у пензији
Томић Драгомир, трговац
Томић Душан, трговац
Дрекић Миле, зидарски пећар
Самарџија Милош, ковач
Самарџија Милан, капетан
Муждека Стево, гостионичар
Сарапа Лазо, радник
Пејић Адам, трговац дрвом
Покрајац Богдан, трг.помоћник
Момић Миле
Спајић Миле, ђак средњ.техн. школе
Гавриловић Јосип, трговац
Дмитровић Ђуро, поседник
Дмитровић Никола, трговац
Вујасиновић Марко, трговац
Вујасиновић Мојсије, трговац
Ђукић Станко, кројач
Балтић Петар, ременар
Штековић Перо, ђак трг. академије
Вујаклија Стојан, кројач
Ћеран Миладин, кројач
Гвојић Миле, трговац
Мркобрада Војо, чиновник катастар. управе
Брковић Милош, ковач
Брковић Милан, мерник
Грбљановић Јоцо, пекар
Балтић Родољуб, кројач помоћник
Вијук Павле, обућар
Вијук Никола, обућар
Братић Јово, школ. служитељ
Кривокућа Јово, школ. служитељ
Узелац Никола (стар.),гостионичар
Узелац Никола (млађи), гостионичар
Медић Петар, трговац и путник
Гледић Сава, надзорник путева
Ђаковић Станко, кројач
Вујаклија Перо, земљорадник
Гагић Никола, земљорадник
Бадрић Марко, столар
Бајић Никола, земљорадник
Вујаклија Драган, писар имовне општине
Вујаклија Ђуро, земљорадник
Милошевић Јанко, гостионичар
Орешчанин Стево, трговац
Опалић Марко, трговац
Опалић Страхиња, ђак трг.академије
Стојановић Славко, трговац
Стојановић (Пелеш) Петар,студ. права
Воркапић Станко, пошт.чиновник у пензији
Милојевић Давид, жандар у пензији
Мирковић Јово, срески судија
др Гајић Љубомир, лекар
Гајић Стево, трговац дрветом
Царевић Ненад, ђак гимназије
Царевић, финансијски прегледник
Опачић Богдан, свештеник
Царић Дмитар, поседник и његов син
Јосип, трговачки помоћник
Кнежевић, обућар, и његов син
Бранко, ђак богословије
Јовановић Недељко, ђак богословије
Јакшић Станко, обућар
Грубић, жандар у пензији
Ћелап,поседник Косановић, жанд. наредник
Дукић Лука, столар Дукић Стојан, берберин
Дражић Михајло, чиновник среског начелства
Цревар Драган, чиновник имовне општине
Пулић Миле, котлар
Николић Ђорђе, срески школ. надзорник
Кораћ Ђуро, жељ. намештеник
Драгојевић Душан, жељ.намештеник
Новаковић Симо, жељ.радник
Љубичић Ђуро, обућар
Бадрић Стево, кројач
Марјановић Милан, кројач
Бадрић Стево, фотограф
Мартиновић Стево Пинтер и његов син
Егић Бранко, официр
Бранковић Станко, бравар
Летић Илија, пекар и његова два шегрта, убијени су исту ноћ одмах у кући, а сина Душана ранили су и рањеног одвели
др Метикош Милан, адвокат
др Гутеша Вељко, лекар
Томић Драгомир, банк.чиновник
Томић Душан, трговац
Штула Ђуро, књижар
Штула Васо, књижар
Сужњевић Стево, кројач
Мркаљ Стево, учитељ у пензији
Мацарац Милош, учитељ у пензији и његова два сина:
Бранко, студ. права и Перо, чиновник суда
Поповић, судија код среског суда
Блидовић, судија среског суда
Јанковић Ђуро, банк. чиновник
и његов син Светислав,
трг. путник Сужњевић Илија, посластичар
и његов син Душан, тргов. помоћник
Лацковић Никола, бријач
Брека Марко, бријач
Релић Перо, земљорадник
Меанција Јово, месар
Цревар Раде, државни надлугар у пензији
Новаковић Никола, поштан.чиновник
Јајић Милош, поштан.чиновник
Ћелап Перо, поштан. званичник
Орлић Стево, земљорадник
Ћорковић Пера, трговац
Шушњар Стојан, гостионичар
Шевовић Стеван,
Арбутина Никола, гостион. земљорадник
 
Тај дан на спроводу убијеног општинског бележника Ратковића били су и његова два сина, његов брат и његова два синовца из Чемернице. Њих су усташе исту ноћ са осталим Србима из Глине ухапсили и одвели. Имена дру-гих се сада више не сећамо, али знамо, да је ту ноћ одведе-но из Глине укупно 582 Србина. Само из дома малолетни-ка одвели су усташе те ноћи 80 младића, затим много занатлијских наученика, којима не знамо имена. Све ове усташе су затворили у затворе среског суда у Глини, те у остале судске просторије. Следећу ноћ од 11. до 12. маја 1941.г. усташе су све ове затворене Србе трпали у камионе и одвозили их у непознатом правцу. После тога о судбини ових Срба не зна се више ништа.
Пригодом хапшења Срба усташе су обавили и преметачине у њиховим кућама, па су том приликом и пљачкали њихове ствари. Тако су од Гребљановића Јоце, пригодом његова хапшења, однели 30.000 динара готова новца и дувана за 2.500 динара. Од Стојановића Славка, трговца, однели су једно куферче са златом и бриљантима у вредности за онда од 500.000 динара; ово је однео Ханих Јосип, учитељ музике и усташа у Глини. Од Пејић Стане однео је усташа Папа Славко 4.000 динара у сребру.
Похапшене Србе усташе су у судском затвору злостављали пре него су их у непознатом правцу отпремили.
Око 15 дана после овога поново су усташе хапсиле још преостале Србе. Овај пут хапсили су са мушкарцима и жене. Тада су ухапшени:
Јовић Никола, општински бележник у пензији;
Шкарић Евица,
Шкарић Милоша, капетана у пензији;
Ребрача Сека, жена Ребрача Бошка из Мајских Пољана;
Самац Стака, жена Савина, из Мајских Пољана;
Воркапић Станко, радник, из Глине, те више других, чијих се имена сада више не сећамо. Све ове усташе су одмах одвозили у непознатом правцу у камионима и о њиховој судбини више се ништа не зна.
Између 26. јула и 2. августа 1941. године усташе су у камионима довозили Србе из села среза Вргин Мост у Глину. Довозили су их у Глину тобож на покрштавање. Све су ове (Србе) усташе затворили у српску православну цркву у Глини и тамо их клали. Лешеве закланих Срба извлачили су из цркве, товарили на камионе и одвозили у непознатом правцу. Колико је Срба тада заклано од усташа у српској православној цркви у Глини, ми не знамо, али се видео крвави траг који је ишао из цркве на улицу, а који је настао цурењем крви из лешева закланих Срба, када су ове лешеве усташе извлачили из цркве и товарили на камионе. И камиони су били крвави од лешева. Тројица Срба били су тада побегли на црквени торањ. На торњу црквеном били су три дана и тако су ожеднели да су пружали дланове и хватали капљице кише и лизали их са дланова. Ово су виделе усташе, који су били пред црквом, и отворили на њих из пушака ватру и убили их. Сва тројица су мртва са торња пали на земљу.
Ha 1,2. и 3. августа 1941. г. усташе су хапсили у Глини жене и децу, јер људи више није било. Ухапсили су око 250 особа. Међу ухапшенима били смо и ми, Радовановић Анђа, са кћерима Мартом и Катом, те Еремић Ева. Све ухапшене жене и деца били су затворени у затворе среског суда. Тада су у затвор долазиле усташе, а и неки други грађани Хрвати и говорили да ће бити пуштене на слободу оне жене које су поднеле молбу за прелаз на римокатоличку веру, а остале да имају остати у затвору. Одмах су по том пустили из затвора оне које су поднеле молбу за прелаз на римокатоличку веру, а остале су задржали у затвору. Међутим, и ове су након 2 дана пуштене са наређењем да се у року од 2 дана имају изгубити из Глине.
Почетком месеца августа 1941.г. почели су усташе рушити српску православну цркву у Глини. Рушење цркве преузео је Фајерфелд Стјепан, млинар и усташа из Јукинца крај Глине. Шубарић Стјепан, лимар из Глине, први се попео на црквени торањ и срушио крст.
Усташе које су се истакли у покољу и прогону Срба у Глини јесу:
Видаковић Никола, столар;
Папа Славко, кројачки помоћник;
Видаковић Стјепан, студент шумарства;
Видаковић Мате, столар и општински начелник;
Браћа Крешталице: Никола, Паја и Стјепан;
Муретић Ивица, гостионичар;
Ханих Јосип, учитељ музике;
Михаљевић Стево, општински стражар;
Буторац Францек, месар;
Жинић Јосо, месар;
др Девчић Јурај, адвокат;
др Војвода Катарина, лекар;
др Јерец Мирко, адвокат, а касније велики жупан;
Цвитовац Миховил, срески судија, сада управник казненог затвора у Лепоглави;
Галиновић Вељко, срески судија;
Импер Драгутин, котарски предстојник;
Клобучар Мирко, студент;
Жинић Звонко, студент;
Прхлик Иво, учитељ, сада у Петрињи;
Калајцић Драго, посластичар;
Мисанац, трговац ликера;
Новак Божо, шофер;
Тиљак Мато, трговац;
Мрган Славко, гостионичар;
Мрган Павао, трговац;
Хаупт, апотекар;
Томпић Габријела, апотекарица;
Медвед Стево, столар;
Фабац, столар сви из Глине, те сељак из села Прекопе, звани „Чукље“.
Ми смо оставиле Глину и дошле у Београд још прошлог лета у јулу и августу месецу (1941), стално живимо у Београду. Све наше непокретно имање оставиле смо у Глини, а од покретног већина је такође остала у Глини.
Ја, Сужњевић Даница и Бабић Катица, добиле смо пропусницу од хрватских власти тек онда кад смо потписале изјаву да драговољно поклањамо сву нашу имовину Независној Држави Хрватској и да се више никада нећемо повратити на хрватски територи.
Више немамо ништа исказати, а на исказано и прочитано нам можемо се и заклети.
(За овај исказ упоредити и податке из: Саопћење Земаљске комисије за утврђивање ратних злочинаца, цит. код др Душан Кораћ, Кордун и Банија у НОБ… Загреб 1981, стр. 109110. – Уп. такође: Генерал Душан Баић, Котар Вргин мост у НОБ, Београд 1980, који је сакупио 1022 имена закланих у Глинској цркви на Св. Илију 1941. и то само из околних села, без Глине. Имена побијених између 12. и 13. маја 1941. он не наводи.
Садашњи Глински парох о. Милош Ђ. Мићић доставио ми је „само део имена која су за сада нама позната, а то је списак од 252 имена, од којих су 115 из Глине, 95 из Чемернице, 18 из Ватинић Косе, 14 из Добрине, 8 из Балинца и још по неколико из околних села.) – А.Ј.
 
Исказ: ГОСПИЋ:
 
БАСАРИЋ ЈЕЛЕНА, свршена ученица гимназије из Госпића, кћи Басарић Дмитра, земљорадника, и Пере, рођ. Басарић, стара 19 година, неудата, исказала је следеће (17. априла 1942):
На 10. априла 1941.г. проглашена је Независна Држава Хрватска, те исти дан увече појавили су се у Госпићу усташки редови, под водством Фрковић Јурице, трговца из Госпића. Следећег дана, тј. на 11. априла 1941. г. започело је хапшење Срба у Госпићу. Тада су ухапшени:
Дукић Никола, трговац;
Обрадовић Никола, трговац стоком;
Плећаш Божо, управник казнионе у пензији;
Плећаш Илија, чиновник;
Станић Богдан, трговац;
Плећаш Васо, гостионичар;
Михић, трговац,
др Брухић Богдан, адвокат, те више других Срба, чијих имена се сада не сећам. Сви ови похапшени Срби били су затворени у казниону и држани у затвору око 15 дана, а затим једне ноћи на камионима некуда одведени и од тада се о њима више ништа не зна [=Јадовно].
Усташе су наставили са хапшењем Срба из Госпића и околице. Једна група усташа хапсила је Србе у Госпићу, а друге групе ишле су са камионима по околним српским селима и тамо хапсили и допремали их у Госпић. То је непрестано сваки дан чињено. Ухапшени су у то време:
Војводић Никола, трговац;
Пјевач Милош, трговац;
Обрадовић Стојан, узнички стражар;
Обрадовић Илија, железничар;
Чокан Милета, гостионичар;
Димић Јанко, железничар;
Плећаш Стево, железничар;
Почуча Ђуро, земљорадник;
Теслић Марија, домаћица – сви из Госпића, те више других чијих се имена сада више не сећам. Похапшени Срби били су неко време у затвору, а из затвора су по ноћи на камионима некуда одведени и о њиховој се судбини ништа није сазнало. Колико их је у то време одведено није ми познато, али знам да су одведени сви Срби из Госпића, једино је остао Љиљак Милан, трговац. Исто тако одведено је по усташама много Срба сељака из околних села.
Једне ноћи у месецу јулу 1941.г., пијанчевали су усташе читаву ноћ у гостиони Плећаш Драгице. Пред зору усташе су онако убили гостионичарку и после тога је опљачкали. Њезина мужа Васу пре тога су још затворили, те некуда одвели.
На 1. августа 1941.г. приредили су усташе опћи покољ Срба у селу Липе крај Госпића. Усташе су у ноћи проваљивали у српске куће и од реда све клали. Мали број Срба из овога села могао се је спасити бекством.
Идућег дана, тј. 2. августа 1941.г. наставили су усташе са убијањем Срба у Госпићу. Тада су убили Теслић Дмитра, ученика 7. разреда гимназије, у његовој кући. Његова оца су после тога одвели у затвор. Тај дан су читаве српске породице из Госпића купили и одводили у логор у Овчарску станицу крај Госпића. После су све ове породице одведене за оток Паг и о њима се више ништа не зна. Тада су одведене породице: Димић Јанка железничара, Плећаш Стева железничара, затим породице Почуча, Новаковић, Гледић и многе друге, чијих се имена не сећам.
Видећи да ћемо и ми погинути, одлучили смо да побегнемо у шуму, па смо на 2. августа 1941.г. после подне побегли од куће у Велебит, и то: мој отац Дмитар, мајка Пера, сестра Софија, брат Јово, снаха Аница и њихова деца: Владо стар 9 година, Бранко 8 година и Богдан стар 6 година. У Велебиту смо нашли много Срба, који су тамо побегли пред усташама.
Четвртог дана пошто смо поборавили у шуми Велебиту, одлучио је мој отац да се из шуме врати кући. Мајка га је од тога одвраћала, али он је на сваки начин хтео да отиђе кући. Говорио је мајци да није ништа крив, па да га усташе и хрватске власти немају зашто убити. Ја сам одлучила да не пустим оца самог, већ да га пратим, и кренули смо нас двоје на пут из Велебита за Госпић. На путу нам се придружила још Обрадовић Милица, стара 29 година, из Госпића. Из шуме из Велебита пошли смо пред вече и ишли смо по ноћи, да нас нитко од усташа не би видео. Кад смо стигли у брда у близини села Дивосело, а то је могло бити око 11 сати у ноћи, видели смо пожаре у околним српским селима: Кулуци, Остревици, Вребцу и Барлетима. Чули смо и пушкарање. Ја сам тада молила оца да не идемо даље, већ да се вратимо натраг у Велебит. Отац се није дао одвратити, већ је наставио пут за Госпић, а нас двије смо остале у тим брдима до сутра ујутру, кад смо и ми наставиле пут за Госпић. Око 8 сати ујутро дошле смо у Госпић и обадвије отишле мојој кући, која се налази у близини жељезничке станице. Прозори од куће били су полупани. Нас двије ушле смо у кућу кроз полупани прозор. Оца код куће нисам нашла. Кућа је била сасма опљачкана и све ствари разнешене. Нашле смо у смоћници само још нешто меда и то смо јеле.
У кући нисмо могле остати, јер нам живот није био сигуран, претила нам је погибељ да сваки час будемо убијене. У Велебит се више нисмо могле вратити, јер се је на све стране пуцало, па смо одлучиле да некако дођемо у везу са талијанском војском, па да замолимо талијанске војнике да нас пребаце у Италију, јер су се тако већ многи Срби спасили. Изишле смо из куће и кријући се кроз жито у пољу дошле смо до железничке станице, која се налази крај Госпића, и тамо смо нашле два талијанска војника, који су се шетали. Ми смо их замолили да нас приме к себи и некако пребаце у Италију, односно у Далмацију, која је по њима запоседнута. Они су нам одговорили да су дан пре тога многе српске породице спасили и пребацили у Италију, али да смо ми већ касно дошле. Међутим су нам ипак обећали да ће покушати да учине све што могу, да би нас спасили. Један од ових талијанских војника говорио је француски, а други је знао само талијански. Ја сам са њима говорила нешто талијански а нешто француски. У разговору они су нас жалили. 06радовић Милица према споразуму отишла је до једног талијанског камиона, који је био у близини, села на камион и одвезла се. Требала сам после ње и ја да седнем у други камион, али баш у том моменту наишао је на бициклу један усташа, који је мене прогласио ухапшеном и позвао да идем с њим. Ја сам се опирала говорећи му, да нека ме рађе одмах убије, него да ме води у затвор. Усташа је на то са рамена скинуо пушку и хтео да ме убије, али су то спречили талијански војници, који су се у том моменту налазили у близини нас. У то су наишла једна усташка кола и усташа на бициклу приморао ме је да седнем у та кола. Како се одмах нисам могла попети у кола, усташа ме је ударио пушком по леђима.
Усташа ме је одвео пред великог жупана Фрковића Јурицу и запитао га, да ли да ме даље води у шуму Јасиковац, где су Срби по усташама убијани, или у затвор. Велики жупан му је одговорио да ме води у затвор и ја сам из канцеларије великог жупана одведена у затвор у казниону. То је било на 5. августа 1941. године.
Два дана била сам затворена у ћелији. Трећи дан била сам премештена у скупну ћелију, где сам нашла две девојке Српкиње из Дивосела крај Госпића, а друге су биле из Госпића. Из ове ћелије погледала сам једног дана кроз прозор у двориште, у којем је било много Срба, и међу Србима видела сам мога оца. Он ме је опазио и руком ми показао да је гладан, али му ја нисам могла ништа помоћи. Неколико дана после тога видела сам како су усташе мојег оца са много других Срба свезали жицом, а по том спојеним ланцем, и некуда одвели. Тада сам последњи пут видела свога оца. Сваки дан два пута одводили су усташе повезане Србе из казнионе. Једну су групу одводили пре подне, а другу после подне. Куда су их одводили, ја не знам. [=Јадовно].
У казниони у Госпићу остали смо око 15 дана и за то време морала сам неколико пута рибати ходнике и ћелије, у којима су подови (патоси) били упрљани крвљу, а и зидови тих ћелија били су крвави. Једног дана пре подне гледала сам из своје ћелије кроз прозор у двориште и тамо сам видела како је један усташа једног Србина, након краћег објашњења, из војничке пушке убио.
У казниони у Госпићу стражу су држали усташе. Ја нисам познавала ниједног усташу, јер су били из околних села крај Госпића. Један усташа звао се је по имену Милица. Бар су га тако други звали.
Око 20. августа 1941.г. одпремљена сам са једним транспортом, у којем је било мушких и женских, у Јастребарско… Након боравка око 10 дана у Јастребарском, ми смо Српкиње и Жидовке биле одпремљене у логор Крушчица крај Травника…
(Даље се у исказу описује овај логор, па премештај у логор у Лоборграду крај Златара, у Загорју, па у логор у Горњој Реци крај Новог Марофа)…
У Госпићу истакли су се као усташе у прогону Срба:
Фрковић Јурица, трговац, сада велики жупан; Дошен, гостионичар;
Соколић Жарко, абитуријант;
Стилиновић Стипе, абитуријант;
Девчић Мила, абитуријант;
Мартиновић Милан, абитуријант учитељске школе;
Асић Иван, ученик гимназије;
Угарковић Јурај, студент;
Аџија студент; Јарић Звонко, студент – сви из Госпића; затим Павелић Лука, сељак из Смиљана. Било их је још много других из околних села, али им ја имена не знам.
На 30. март 1942.Г. пуштена сам из логора у Горњој Реци и са више других заточеница допраћена до Земуна, а потом преведена у Београд, како сам стигла на 31. марта 1942. године.
Друго ништа немам исказати, а на исказано и прочитано ми могу се заклети.
Басарић Јелена, с. р.
 
Исказ: ОТОЧАЦ:
 
ГРОЗДАНИЋ АНГЕЛИНА, супруга Грозданић Стојана, капетана I класе у пензији, из Оточца (Лика), општине и среза истог, стара58. година, мајка једног детета, исказала је следеће (18. априла 1942):
Ја сам са својим мужем живела у Оточцу од године 1929. па све док нисам отпремљена у логор.
Прво хапшење и одвођење Срба из Оточца и околице извршено је по усташама почетком месеца маја 1941. године. Тада су ухапсили и у Оточац довели више Срба сељака из села Швице, Старог Села и Подума. Били су затворени у касарни жандарм. станице, где су их тукли, а затим убили и њихове лешеве одвезли на поље звано Руњавица, које се налази на путу из Оточца у Шкаре и ту закопали. Тада су усташе ухапсили и довели у Оточац и једног Србина, трговца из Швице, којему је било име Стево, а презимена му се не сјећам. Њих су усташе у касарни жандар. станице страховито мучили и на почетку исјекли на комадиће и онако исјечена њихова тјелеса су изложили у касарни жанд. станице и позвали свет да то гледа. Исечена тјелеса ових Срба била су изложена у касарни жанд. станице 2 дана и свет је долазио и то проматрао.
Концем месеца маја 1941. г. ухапсили су усташе Карлеушу Владу, трговца из Оточца. Њега су одвели најприје у Госпић, а из Госпића у Загреб, и ту му се је изгубио сваки траг. После његова одвођења, усташе су сву његову покретну и непокретну имовину узели, а његову жену са двоје дјеце послали у Србију.
У месецу јуну 1941.г. ухапшени су: Бракус Мићо, срески школски надзорник; Бранковић Перо, трговац; Ружић Буде, банковини чиновник; Жегарац Стево, чиновник пореске управе; Секис пензионер; Врањеш Никола и његов брат трговац; Маријан Милан, поседник; Поповић Јово, трговац – сви из Оточца, те још неки други чијих се имена не сјећам. Истодобно су ухапшени и многи Срби сељаци из околних села, али њихова имена не знам. Сви су они отпремљени у Госпић, а из Госпића у Велебит и о њиховој се судбини даље ништа не зна (=Јадовно).
Треће хапшење Срба извршено је на 26. јуна 1941.г. Тада смо ухапшени мој муж и ја, затим др Илић Станиша адвокат, Барда гостионичар, те још неколико Срба из Оточца и више Срба сељака из Швице. Укупно било нас је тада ухапшених 20 Срба, а међу њима ја једина жена. Исти дан повезали су усташе ухапшене Србе и све нас заједно стрпали у један камион и отпремили за Госпић у казниону, где сам ја остала око три недеље.
Чим смо стигли у Госпић, мушкарци су одмах уврштени у транспорт и отпремљени у Велебит (=Јадовно).Мој муж и др Илић Станиша били су заједно везани за руке у транспорту за Велебит. Ја од тада ништа не знам о своме мужу. Верујем да су сви они убијени у Велебиту.
Из казнионе у Госпић одлазили су сваки дан по два транспорта Срба за Велебит. Сваки транспорт имао је 200 до 400 Срба, који су одређени за транспорт, били су по усташама сваки пут прије тога постројени у двориште, повезани жицом за руке два по два, а затим сви скупа са једним спојним ланцем, па ако је тај ланац био кратак, онда су на њега наставили још жицу, и тако су одвођени у Велебит. Видела сам једног дана у транспорту, који је био одређен за Велебит, бившег команданта места у Оточцу, пуковника, али којему не знам име, знам да је родом из Србије, те Митровића капетана и више других официра. И они су сви одведени у Велебит.
Колико је Срба одвођено у Велебит, толико их је нових пристизало у казниону са новим транспортом, који су са свих страна стизали. Срби који су долазили у Госпић са транспортом били су скоро сви претучени и крвави. Било их је скоро голих, са искиданим оделима, а сељака само у гаћама и кошуљи, онако како су их нашли па пољу код рада и покупили.
Усташе су у казниони у Госпићу Србе тукли и убијали. Слушала сам како их у ћелијама туку и злостављају, а они од болова јаучу и стењу. Ћелије су биле скроз крваве од људске крви, а крвави су били и ходници, те стубишта (степеништа). Усташе су поједине Србе и убијали. Ја сам лично гледала како је на дворишту једнога дана убијен један железничар, који је транспортом био допутовао и хтео се напити воде у чесми, а усташа га је дочекао на чесми и убио. Врло често пута по ноћи на колима возили су из казнионе лешеве убијених.
Око 20. августа 1941.г. отпремљена сам са једним транспортом из Госпића у Јастребарско… (Следи краћи опис тога, као и код претходних)…
У Оточцу истицали су се као усташе у прогону Срба: Богданић Делко, бивши поручник југословенске војске, син Богданић Илије; Жубринић Драго, бивши студент; др Локмер Крунослав, адвокат; Биондић Блаж, гостионичар, и његов син Перо; Банић Анте, бријач; Жубринић Илица, трговац; Орешковић Јуро, трговац; Фарвало Јосо, писар код др Локмера. Као усташе били су тада у Оточцу настањени многи сељаци из Пазаришта и Перушића, који су суделовали у прогону и убијању Срба, а ја њихова имена не знам.
Друго ми ништа није познато, а на исказано и прочитано ми могу се заклети.
Грозданић Ангелина, с.р.
 
Исказ: КНИН:
 
ЗЕЛЕБАБА ДУШАН, шофер-механичар из Голубића, општине и среза Книн, стар 28 година, изјавио је 16. јуна 1942.г. следеће:
За време (априлског) рата био сам шофер у Јадранској ауточети у Книну. После слома Југославије остао сам и надаље у Книну и био сам шофер др Новаковић Нике, министра у пензији и ондашњег претседника општине. Книнску крајину запосјела је одмах талијанска војска и тамо је владао мир и ред све док нису дошли усташе.
На 20. маја 1941.г. извршено је разграничење између Краљевине Италије и НД Хрватске. После тога припао је Книн са околицом Независној Држави Хрватској.
На 21. маја 1941.г. преузели су цивилну власт у Книнској крајини усташе из Книна. На 28. маја 1941,г. дошли су у Книн усташе из Загреба и тада је тек настао прогон Срба. Одмах је настало пљачкање српских дућана и приватних кућа. Усташе су одузели кључеве од српских трговина, па су после проваљивали у те трговине и пљачкали робу. Исто тако су одузели кључеве од појединих српских станова, па су проваљивали у те српске станови и пљачкали их. Срби су одмах видели да им од усташа прети велика опасност, па су многи одмах оставили Книн и побегли у Кистање, које је потпало под Италију.
На 5. јуна 1941.г. провели су усташе прво хапшење и убијање Срба. Тада су похапсили више угледних Срба из Книна и околице. Похапшене држали су неколико дана у затвору Среског суда у Книну, где су их свакојако злостављали, а затим су их камионима одвезли у Промину, општине Оклај, среза Книн, и ту су их најприје убили, а затим бацили у јаму рудника „Монте Промине“. Тада су ухапшени и убијени:
Радић Стево, гостионичар, и његова браћа Душан и Ратко;
Виједов Петар, гостионичар, и његов брат Бранко;
Вилчар Глишо, коњарски трговац;
Медаковић Миле, гостионичар;
Растовић Тоде, трговац;
Кукољ Никола, месар;
Јовичић Душан, фотограф;
Мартин Ђуро, обућар;
Поповић Мијо, свештеник;
Бранковић Јован, поштар – сви из Книна, те више других, којима се не могу сетити и имена. Затим:
Калат Симо, радник из Книнског Поља;
Марић Душан, радник из Голубића;
Кесић Тоде, радник из Голубића, а Церовац Лука трговац из Стрмице.
Са овима су били ухапшени и одведени у „Монте Промино“:
Марић Илија Марков, земљорадник из Голубића;
Новаковић Тоде Ђурин, жељезничар, и још један Новаковић Тоде, земљорадник – оба из Книнског Поља.
Све напред наведене Србе усташе су довели до рудника „Монте Промино“, повезали их једним великим конопом и тако свезане постројили око рударске јаме а затим су пуцали у њих из митраљеза. После тога су их све побацали у јаму. Наведена двојица Новаковића, те Марић, нису били убијени, а нити рањени неким случајем, већ су онако бачени у јаму, па су после одласка усташа изашли из јаме, те још извукли Церовац Луку, трговца, и Бранковић Јову, поштара, који су били само рањени. Церовац и Бранковић као рањени нису могли трчати, па су их ухватили хрватски сељаци из Промине и убили их камењем близу реке Крке. Остала двојица успели су пребацити се преко реке Крке и побећи у Кистање. Наведена двојица су и сада живи и налазе се код својих кућа као живи сведоци усташких зверстава.
После тога, усташе су наставили са убијањем Срба. Неке су убијали код куће, а неке су доводили у Книн у затвор Среског суда, а одатле одводили у камионима у правцу Госпића, и од тада се о њима ништа не зна. Сигурно је да су и они убијени.
У међувремену, од средине месеца јуна па до 27. јула 1941.г. убијени су следећи Срби:
Петојевић Васо, трговац из Книна;
Момић Јово,
Дамјановић Петар,
Радиновић Никола,
Клинац Никола,
Марић Тодор – сви земљорадници из Голубића, као и више других, којима не знам имена. Из села Жадровића, општине Книн, убили су усташе једне ноћи 27 људи из племена Брадаша. Исто тако убијени су многи Срби из многих других околних села, али ја не могу навести имена њихова. Рачуна се да је до 27. јула 1941. године по усташама убијено у срезу книнском 500 до 600 Срба… (Даље следи опис сопственог хапшења од усташа и бекство из затвора).
Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе:
Шимић Вјекослав, фратар фрањевац из Книнског Поља. Он је био стварни вођа усташа у Книну. Сва убиства Срба извршавала су се по његовом наређењу и према његовим упутствима. Он је, шта више, и сам лично својом руком убијао Србе. Одлазио је са усташама и у Босанско Грахово, Кијево и Врлику, одводио Србе из тих места и убијао их. Овај фратар усташа побегао је пред четницима прошле године (1941) у Загреб, где се наводно и сада налази. Затим су се истакли:
Араповић Фране, земљорадник из Врпоља и председник книнске општине;
Шимић Перо, земљорадник из Голубића;
Марић Шпиро, трговац из Книна;
Славић Кулић Драго из Книна…
 
Исказ МОСТАР I:
 
ШКОРО ГОЈКО, радник из села Слипчићи, општина Мостар, среза Мостар, стар 25 година, син Уроша и Маре рођене Пухало, неожењен, исказан са избегличком легитимацијом бр. 11629 – исказао је [августа 1942. године]:
Село Слипчићи има 15 српских кућа, а остале су све Хрвата, којих има око 120 кућа. Исто тако општина Мостар Село у великој већини је хрватска а мањина српска, најмање Муслимана.
Пре Видовдана (1941) на дандва, довели су усташе 1520 Срба из села Пјесака и Обдине у хрватско село Буну, крај Неретве, и тамо су их на обали Неретве све осим једног убили, а њихове лешеве бацили у воду. Једино се је спасао Главаш Раде, земљорадник из Одбине, који је у задњи час скочио у Неретву и пливањем се спасио. Усташе су за њим пуцали, али како се је тада био већ спустио мрак, то му је успело побећи.
У исто време усташе су купили и убијали Србе из Мостара. Познато ми је да су они тада једне ноћи дигли из кревета др Лукача, хирурга и управника бановинске болнице у Мостару, којег су још са неким Србима из Мостара одвели до обале реке Неретве, ниже Мостара. Ту су најпре неке Србе, који су били доведени са др Лукачем, живе ножевима резали и подругљиво питали др Лукача да ли је добра операција коју они над Србима изводе. Затим су их убили и бацили у Неретву. Др Лукач је у задњи моменат скочио у Неретву и препливао на другу страну. Отишао је у српско село Баћевиће и одатле послао писмо својој жени, у коме је јавио све шта му се догодило. Писмо је био однео Судар Немања, земљорадник из наведеног села. Супруга др Лукача, када је примила његово писмо, отишла је до талијанске војске, а он се пребацио у Сплит, где је он неко време живео, а после отишао у Швајцарску, јер је отуда ожењен.
Познато ми је да су усташе у то време, међу осталим мостарским Србима, одвели и два православна свештеника, и то: Гвозденовића и Шикандовића до Мостарског Блата и тамо их најпре ужасно мучили, а затим бацили у дубоку јаму која се у близини Мостарског Блата, налази.
Срби у моме селу били су мирни све до уочи Видовдана, тј. до 27. јуна 1941. године. Тада је отишао у Мостар домаћи усташа из Слипчића, Блажевић Ловро, земљорадник, и довео три усташе родом из Брстања. Те су усташе заједно са Блажевићем затворили уочи Видовдана све нас одрасле Србе из Слипчића. Било нас је тада затворено 22, а затворили су нас у кућу Србина Јањића Владе, жељезничара. Хтели су нас исту ноћ убити у јаму звану „Голубнику“, која се налази одмах близу села. Међутим за ово је сазнао мој стриц Шкоро Тодор, који је с нама био затворен, па је он поткупио усташу Зупца из Бретња, који је био најстарији међу усташама, и тако нас спасио од смрти. Други дан после Видовдана пуштени смо кућама.
После тога ми смо се стално крили пред усташама и бежали од наших кућа.
У времену између Видовдана и Св. Илије прошле године (1941) одведен је са усташама са посла из жељезничке станице у Мостару Јањић Спасо, жељ. радник из Слипчића. Њега су усташе отпремиле у Госпић (Јадовно) и од тада се за његову судбину ништа не зна. Са Јањићем одведено је у Госпић више Срба жељ. радника из Бачевића, Житомислића и осталих села око Мостара.
О Св. Илији прошле године (1941) одведена је, друга група Срба у Госпић. У овој групи били су:
Шкоро Лазо, жељ. радник
Шкоро Милан, који је мој брат,
Шкоро Марко, столар
Шкоро Симо, ложач на жељезницама;
Шкоро Владо, ложач на жељезницама – сви из Слипчића. Затим су одведени из Баћевића: Голо Душан, бравар на жељезници; Судар Ристо, бравар на жељезници; Савић Свето, кочничар на жељезници, те више других чија имена не знам. За њихову се судбину више ништа не зна. Верује се да су сви убијени.
Наведеног Шкоро Симе син Живко, студент Високо комерцијалне школе, одведен је још око Видовдана прошле године и затворен у Мостару где је био злостављан, па је од злостављања у затвору и умро.
После свега овога Срби су се преплашили и одлучили да беже од кућа и да се сакривају. У то време случајно смо се састали једнога дана неки Срби из Баћевића са Хрватима из суседног села Јасенице и том згодом су их Хрвати уверавали да не требају никуда бежати, јер им се неће ништа догодити зашто они гарантују. Срби су овоме поверовали и остали код својих кућа верујући да им се неће ништа догодити. Истог дана увече, после описаног разговора, дошли су усташе из села Јасенице под вођством Дрмаче Марка, земљорадника из истога села, у село Баћевићи. Одмах су село опколили и ухватили из овог села 21 Србина, које су исту ноћ камионом одвели до Мостарског Блата и тамо их бацили у једну дубоку јаму. Неке су тада из села Баћевића бацили у јаму: Судар Лука, кочничар на жељезници, и његов син Љубо; Шкоро Димитрије, земљорадник; Савић Шћепо, земљорадник; Судар Видоје, земљорадник, док се имена других не сећам. Голо Данило, земљорадник из Баћевића, знајући да ће бити мучен и убијен, није хтео ићи, па су га усташе убили на његовом кућном прагу, а његов леш бацили у Неретву.
О Св. Илији (1941) убили су домаће усташе у селу Врањевићи петорицу Срба, браће презименом Краљевићи. Убили су их у њиховим кућама.
У исто време дошли су до зуба наоружани усташе у чисто српско село Пребиловци, близу Чапљине, и тамо су покупили све од реда, кога год су нашли у селу и то људе, жене и децу које су одвели у Чапљину, где су их укрцали у воз са изјавом да их селе у Србију. Они су их, међутим, одвели до села Шурман и ту их највећим делом живе побацали у једну дубоку јаму. Говори се да је у ову јаму бачено више од 500 Срба.
Масовна убијања Срба вршена су о Св. Илиј и прошле године (1941), како сам то напред изложио. После тога усташе су вршили само појединачна убијања. Тако су овог прољећа (1942) дочекали двојицу Срба из села Одбине презименом Бошковићи, који су се из млина враћали својим кућама и убили их.
У селу Спличићи напали су овог пролећа усташе из Прења на куће Пухала Ристе и Анђелка и убили Пухало Ристу и његову жену, те жену Анђелкову. Остали су се укућани разбежали. Уједно су им куће опљачкали и запалили а стоку са собом одвели.
Прошле године (1941) усташе су, истодобно са покољем Срба, вршили и пљачку њихове имовине. Нарочито су пљачкали све српске трговине у Мостару.
Усташе су осим тога вршили и силовали младе жене и девојке. Тако су у поменутом селу Пребиловци извршили прије покоља силовање над многим младим женама и девојкама, које су након извршеног силовања побацали у поменуту јаму.
У селу Ортијешу запалили су усташе прошле године (1941) о Видовдану соколски дом.
Усташе су прошле године такође потпуно опљачкали све православне цркве. Сву црквену имовину, а нарочито новац, однели су са собом и између себе поделили.
Наговарали су Србе да би требали сви да пређу на римокатоличку веру, али Срби то нису хтели.
Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Блажевић Драго, пропали ђак, који је после погинуо у борби са четницима; Блажевић Ловро, земљорадник; Маргета Мате, земљорадник, и Араповић Мико земљорадник – сви из Слепчића; затим: Дрмач Марко, земљорадник из Јасенице; Бобан, усташки сатник, родом из Мостара или Јасенице, те много других из Мостара и околних села, којима ја не знам имена.
Римокатолички жупници из околних села Мостара говорили су пред народом за време покоља Срба: да сада није грехота убијати Србе, јер је ратно стање. Овако су говорили римокатолички жупници из Доброга села и Тепчића, као и из других села, али ја њихова имена не знам.
Ја сам напустио своје родно место 11 августа 1942.г. са пропусницом издатом од Котарске области у Мостару. Пропусница је гласила до Руме, али сам ја са њом допутовао до Земуна. Из Земуна сам прешао у Београд 14. августа 1942. год. и то тако да сам се умешао међу друге раднике, који су радили на новом жељезн. мосту, носећи заједно са њима материјал за мост.
Друго ми није ништа познато, а на исказано и прочитано ми могу се и заклети.
 
Исказ: МОСТАР II:
 
ГОСПАВА СВОРЦАН, рођена Самарцић, 58 година, из Добра крај Стоца, удата за Спасоја, земљорадника, има 4 деце, од којих је троје овде присутно, и то: ДАНИЦА СВОРГЈДН, 21 годину, писмена; ЛЕПОСАВА СВОРЦАН, 17 година, писмена; и ЉУБИЦА СВОРЦАН, 15 година; четврто дете – син Томо, од 27 година, по занимању бравар, одведен је (од усташа) из Госпића, заједно са оцем Спасојем, у непознатом правцу (=Јадовно – А. Ј.). Радница, неписмена.
ГОСПАВА ПЕЈОВИЋ, 45 година, из Фојнице, удата за Перу, има 4 деце, која су овде сва присутна: НАДА (14 година), ВЕРА (10), ДАНИЦА (5) и БРАНКА (2 и по). Домаћица, неписмена.
ИЛИНКА БАРЗЕГА, 42 године, из Чапљине, удата за Ристу ковача, има двоје деце овде присутне: ЈОВАНКА (17) и ЂОРЂЕ (15). Домаћица, писмена.
МИЛИЦА САВИЋ, 29 година, из Невесиња, удата за Божа радника, има двоје деце овде присутне: ЉУБО (9) и РАЈКА (5). Радница, неписмена.
ТОМАНА СТАЈИЋ, 48 година, из Невесиња, удата за Јанка радника, има двоје деце овде присутне: ДРАГИЦА (20) и ВЛАДО (4). Радница, неписмена.
ЛАЛИЋ МИЛА, 38 година, из Мостара, удата за Сима писара, има 3 деце овде присутне: ЗАГОРКА (12), ДРАГО (8) и АНЂЕЛКА (3). Са њом је било и четврто дете, кћи од 2 године, која је умрла у логору „Лоборград“. Домаћица, неписмена.
БУХА НОВКА, 32 године, из Невесиња, удата за Симу кафеџију, има 4 деце овде присутне: ДАНИЦА (9), МИЛОРАД (6), ОЛГА (4) и РАДО (2). Домаћица, неписмена.
ГОВЕДАРИЦА ДОКА, 35 година, из Невесиња, неудата. Радница, неписмена.
ЈОВАНОВИЋ ДАНИЦА, 15 година, из Красног, овде без икога свога. Ученица занатске школе, писмена.
ШАИН МИЛАН, 14 година, из Мостара, син Ристе и Јованке рођ. Милић, која је умрла у Логору, бојациски шегрт. Овде без родитеља, са присутном сестром МИЛАНКОМ (8 г.), ученицом основне школе.
ЗЕЛЕНОВИЋ САВЕТА, 30 година, из Мостара, има 1 ванбрачно дете овде присутно: ПРЕДРАГ (8 г.). Радница, писмена.
МЕСАРОВИЋ АНИКА, 31 годину, из Мостара, удата за Милана чиновника, има 3 деце овде присутне: ЛАЗО (12), ЂОРЂЕ (8) и СРБОЉУБ (15 месеци). Домаћица, писмена.
ИВКОВИЋ РАДОЈКА, 22 године, из Невесиња, неудата. Домаћица, писмена.
Позване да искажу све што су доживеле и чуле од почетка рата до данас, опоменуте да искажу само чисту истину, оне су изјавиле, 18. априла 1942:
Све до пред Видовдан (1941) ми смо живеле у Мостару и вршиле своје редовне послове. До тада нас нико није дирао, као ни наше мушкарце. Но чуле смо да има хапшења по граду, па смо живеле стално у страху. Колико ми знамо, на 1015 дана пред Видовдан почела су прва хапшења Срба. Та хапшења су спроводил и усташе, кој и су дошли из Загреба. Пре њихова доласка домаћи Муслимани и католици понашали су се додуше сурово према Србима, али никога нису хапсили ни гонили. Једино су српске радње позатваране. Међу првим познатијим људима, који су ухапшени једне ноћи, био је и познати мостарски лекархирург, др Феодор Лукач, затим Миле Бланић, поседник, Милан Вујадиновић, гостионичар, и Лука Кулаш, послужитељ у суду. Према причању наших родитеља и мужева, који су се лично уверили о судбини ове четворице првих ухапшених мостараца, они су у аутомобилу одведени изван града према селу Отијеж. Пратило их је неколико усташа. Ухапшени Миле Бланић био је чувен због своје необичне снаге. Успут је њему успело да раскине ланце, којима су му биле везане руке, и да навали на усташе. Ауто је стао и он се је сам голорук дуго времена хрвао са усташама. Ту гужву је искористио др Лукач, и побегао у мрак, скочио недалеко у реку Неретву и, упркос томе што су за њим пуцали и ранили га, препливао је реку и нестао. Доцније је се јавио жив и здрав из Сплита. Свима нам је драго да се он спасао, јер је био ванредно добар човек и омиљен у целом Мостару. Миле Бланић и остала двојица ухапшеника том су приликом погинули. Усташе су их мртве бацили у Неретву. На месту његове погибије био је сутрадан отац овде присутне Данице Јовановић, који је видео тешке крваве трагове на месту где је извршено ово прво убијство у Мостару, за које ми знамо.
Од тога дана заредала су хапшења и убијства виђених Срба у целом граду. Многе су Србе усташе убијали на обали Неретве, те их мртве и рањене, често везане, да се не би могли спасити пливањем, бацали у Неретву. Упркос томе, неки су успели да се спасу пливањем преко реке. Нама је познато да се тако спасио Душан Аничић, гимназијалац. Усташе су и њега довели на обалу реке са једном групом Срба. Сви су били везани. Усташе су почели на то маљевима да их бију у главу, и како су кога ударали онако је и падао у воду и тонуо. Кад је дошао ред на Душана Аничића, он се сам бацио у воду пре него га је маљ захватио свом снагом. Био је само мало ошамућен. Ипак и са везаним рукама, он је препливао и умакао сигурној смрти.
Ја, Месаровић Аника, знам да је мој комшија, Муслиман Есад Фејић, кога су усташе такође ухапсиле, утекао из камиона. Била је ноћ и он је успео да се реши веза на рукама. Шапнуо је и осталим ухапшеницима да се и они реше веза и да беже, јер их сигурно воде на убијање. Други га нису послушали, нашто је он сам искочио у ноћ из јурећег аутомобила и спасио се иако рањен. Доцније се крио у околини Мостара, где су га сељаци прихватили и кад се опоравио, умакао је жив и здрав у Сарајево. Не знам шта је са њим било, али знам да су сви они, са којима је он био ухапшен, поубијани негде у Широком Бријегу, крај Мостара, и бачену у јаму.
Уопште смо све ми чуле да многе Србе тако убијају у околини Широког Бријега и бацају у јаме. Многи су се спасли са руба тих јама на различите начине, и они су причали о таквом ужасном убијању, које су вршили усташе. Свака од нас сећа се имена по неког Србина, који је убијен од стране усташа у Мостару.
Тако су погинули, било бацањем у Неретву, било бацањем у јаму (Широки Бријег) ови:
 
браћа Душан и Митар Хамовић, трговци;
браћа Цветко и Илија Тохољ,
браћа Брано и Миле Черековић, трговци;
браћа Ђоко и Ристо Чоловић,
трговци; Душан Комад, трговац;
Тошо Буњић, трговац;
Љупко Круљ, трговац вином;
Гавро Паликућа и син му
Љубо гостионичар;
Перо Вукичевић, индустријалац одведен и изгубио му се траг;
Ранко Семиз, чиновник фабрике дувана;
Трифко Тркља, чиновник фабрике дувана;
Васо Ивеља, фабрички стражар;
Владо Стајић, фабрички стражар;
Влајко Самарцић, надгледник у фабрици дувана;
Љубо Којо, писар у фабрици дувана;
Илија Шакота, радник;
Ђорђе Ајваз и син му Божо;
Саво Лојцур, радник;
Живко Ивеља, радник;
Ђоко Марић, радник;
Бранко Митриновић,лимарски занатлија;
Ђорђе Пророк, радник; Манојло Кузман, радник;
Алекса Самарџић, главар мостарског предграђа Бјелушине;
Ђорђе Пешко, трговац;
Шпиро Продановић,радник и кафанер;
Јефто Ковачевић, рударски радник;
Новица Братић, рудар;
Ђоко Миљановић, рудар;
Васо Комљеновић, трговац;
Душан Супић, рудар;
Ристо Радић, рудар;
Марко Продановић, богослов;
Бранко Кантар, пословођа на жељ. станици;
Миле Кадијевић, трговац;
Драшко Павић, чиновник;
Душан Ашкрабић, свештеник;
Огњен Радић, свештеник;
Владо Гроздановић,свештеник;
Перо Дејановић, свештеник;
Митар Петковић, свештеник.
 
Убијено је још много других Срба, али им имена не знамо.
Од мостарских усташа и оних који су њима помагали, сећамо се ових имена: фабрички радници Анте Манић, Шћепан Зељко, Мујо Ускоковић, Омер Бошо, Ахмед Бицкан. Ови именовани су покупили Србе раднике из фабрике дувана и одвели их камионом званим „црна марица“. Осим њих сећамо се још ових усташа: Мирко Бухаћ, рударски радник; Бафо Ондељ, радник на аеродрому и усташки старешина; неки муслиман Дрњевић Адем, келнер, који је за време Југославије живео у Београду, а који се као усташа у Мостару крвнички понео према Србима. Јуре Микулић, бравар на жељез. станици; Салко Мирица, бивши полицијски агент, који је много јада задао; браћа Франо и Ивица Прусина; Будак, полицијски агент; муслиман Таслица, којем се имена не сећамо; старац, травар, који је водио усташе по нашим становима и приказивао им Србе за хапшење; Шимун Бенић, полицијски агент; Станко Лодић, ђак.
Било је још врло много мостарских усташа Муслимана и католика, који су одводили и убијали и на све друге начине мучили Србе, али их не можемо навести по имену. Све ове, које смо овде навели, знамо лично, а упамтили смо их нарочито због њихове суровости и крволоштва. Осим Мостараца, долазили су у град и многобројни сељаци муслимани и Хрвати из околних села, наоружани пушкама и ножевима. Њих су мостарске усташе организовале у групе и помоћу њих хапсили, одводили и убијали Србе. Нарочито су крволочни били ти сељаци. Било је нешто мало муслимана и католика, којих се ми по имену не сећамо, а који су ишли на руку Србима. И они су били уплашени од усташа. Од тих који су стварно помогли Србима, можемо навести Блашка Оташковића, гостионичара. Он је спасио у свом стану 15 Срба, и кад су усташе за то дознале, био је затворен. И после затвора он је помагао Србима где је могао. Памтимо и име г. др Вјекослава Словинића, лекара у дому народног здравља, који је такође чинио што је могао, као и фамилија трговца Илије Фоића, и други којима се сада не можемо сетити имена. Свакако, било их је врло мало.
Од мушких чланова фамилије нас овде присутних, нико није у Мостару страдао, осим што су неколицина били хапшени и пуштани, све до 8. августа прошле (1941) године. Тога дана је већина наших мушких чланова фамилија била интернирана у основној школи „Краљице Марије“. Као и свакога дана раниЈе, ми смо им и тога дана донеле ручак. Међутим, они су нас обавестили да тога дана не требају ручак и да им је речено да ће те вечери у транспорту бити пребачени у Србију. Тада смо Ш, ми отишле код сатника, усташког команданта, и он нам је рекао да је то истина што су нам наши рекли, а да се и ми спремимо са децом и свима својим укућанима, јер да ћемо и ми у Србију. Рекао нам је да понесемо за свакога члана фамилије по 500 динара и 50 кг робе по особи. Запретио нам је да ћемо сви бити пострељани, ако тако опремљени не будемо на вечер у 11 сати на станици. Ми смо замолиле сатника да пусти наше мужеве кући, да нам се помогну спаковати. Он је то обећао, и заиста око 5 сати после подне они су дошли кућама. Спаковали смо се како смо знали и могли, опростили се по последњи пут са својим домовима и кренули на станицу заједно са децом, старцима и немоћнима, јер у кући нико није смео да остане. Није нам било допуштено да било шта уклонимо из куће или продамо. Кључеве од кућа морале смо однети на полицију и тамо предати. На станици су нас укрцали у воз и одвели, наместо у Србију – у Госпић. Једино смо од нас присутних, ја, Јока Говедарица, и ја, Даница Јовановић, одведене најпре у Јабланицу, а остале са другим транспортом и нама одведоше у Госпић, где смо се састале са осталим мостаркама, мостарцима и другима из Херцеговине. Многе су од нас понеле и важне и скупоцене ствари, јер смо мислиле да што више тога пренесемо у Србију. Ја, Илинка Барзета, понела сам, напр., и шиваћу машину. Међутим, усташе су нам у Госпићу, Оштаријама, Јастребарском, Крушчици и уопште путем, док нисмо стигле у Лоборград, све то поодузимали, као и новац, прстење и све што смо вреднога код себе имали, тако да смо стигле у Београд само са овим што видите на нама.
После три дана путовања, стигао је наш транспорт у Госпић, мислимо на 11. или 12. августа (1941). У Госпићу, односно у Оштаријама, одвојени су од нас сви наши одрасли мушкарци, мужеви, очеви и браћа, одведени некамо, и никада их више не видесмо, нити смо што о њима чули (=Јадовно – А. Ј.).
Том приликом су одведени:
Берзета Ристо, муж овде присутне Илинке;
Пејовић Перо, муж овде присутне Госпаве;
Јанко Стајић, муж овде присутне Томане;
Божо Савић, муж овде присутне Милице;
Спасоје Сворцан, муж овде присутне Госпаве и њихов син Томо;
Симо Буга, муж овде присутне Новке, и њезин брат Мирко Ковачевић;
Милан Месаровић, муж овде присутне Анке;
Лалић Симо, муж овде присутне Миле;
Ђорђе Јовановић, отац овде присутне Данице;
Ристо Шани, отац овде присутне деце Милана и Миланке, те његов брат Анђелко Шаин;
Мирко Зеленовић, брат овде присутне Савете.
 
Осим наших, сећамо се још и ових Мостараца, који су том приликом одведени, па и њима се изгубио траг:
 
Милан Милушић;
Вељко Соран и његов син Васко;
Неђо и Јово Спремо,
Дејан Голубовић;
Страјко Серзић;
Жарко Марковић;
Љубо Радић;
Ђока Мићевић;
Ђока Гутић;
Ђорђе Самарџић;
Гојко Грчић;
Саво Самарџић;
Максим Муратовић;
Вељко Ковачевић;
Петар Ковачевић;
Ристо Ковачевић;
Тихомир Митрашиновић;
Марко Петковић;
Урош Черклија;
Боро Чалија и још много других, којима се не сећамо имена, а нарочито жељезничара.
 
Већина је од њих одведена везани у ланцима. Све што смо доцније преживеле у Госпићу, на Оштаријама, у Јастребарсаком, у Крушчици и Лобограду, те на путовањима до тих места, било је управо онако као су већ исказале у својим записницима наше супатнице из Стоца, Љубиња и Требиња, са којима смо ми заједно биле. Ми томе немамо шта да додамо ни да одузмемо. Једино имамо још да наведемо оне наше супатнице из Мостара, које су у том времену поумирале. То су:
Јелка Бусаковић, умрла од премрзлости и испаћености;
Јованка Шаин, умрла из истог разлога;
Мара Ковачевић, старица која је умрла од последица злостављања усташа у Крушчици;
Перса Зеленовић;
Драгиња Лалић, двогодишња ћерка овде присутне Миле Лалић;
Јован Стајић, син Томане Стајић, младић од 17 година, који је умро од тешких последица батина које је у Крушчици добио од усташа.
Више немамо шта да кажемо, него да захвалимо Српском народу и Комесаријату за избеглице и свима онима који су нам помогли да се ослободимо логора, те да се овде опоравимо и снађемо слободно, очекујући вести о нашим милим, са којима су нас усташе раставиле.
На крају напомињемо да већина нас жена и деце из Мостара нема никога свога у Београду, ни у Србији. Стога молимо Комесаријат за избеглице да нам помогне да сместимо себе и децу било у Београду или негде у унутрашњости, и да нам омогући толику зараду да преживимо до краја рата.
(Следе потписи, где за неписмене потписује писмена Лепосава Сворцан и записничар).
(Са овим исказом упоредити: Херцеговина у НОБ, април 1941 – јуни 1942, нарочито књ. 2 (Београд 1986), стр. 109-122, 409-439 итд.).
 
Исказ: РОГАТИЦА:
 
ЦЕРОВИЋ АНТОНИЈЕ, управоканцеларијски чиновник из Рогатице (Босна), среза истог, стар 43 г., син пок. Вукашина и пок. Босиљке, рођ. Шкоровић, ожењен, отац двоје деце, сада у Београду, ул. Жоржа Клеменсоа бр. 37, исказан са избегличком легитимацијом бр. 599977 – исказао је [маја 1942]:
Срез рогатички има, према последњем попису, око 44.000 становника, од тога половина су Срби, а друга половина муслимани; Хрвата има врло мало, тек неколико стотина и то дошљака радника и чиновника.
У Рогатици била ј е немачка вој на управа до половине месеца јуна 1941.г., и за то време биле су прилике у рогатичком срезу углавном нормалне. Нико није нападао Србе и они су и даље остали у државној служби. У то време није било у рогатичком срезу усташких организација, нити су тамо долазили усташе са стране да уређују. У то време дошао је у рогатички срез само 1 једини усташа, и то на пролазу. У Рогатицу је свратио у једну кавану и тамо изјавио, да се он чуди да у срезу рогатичком до тада није нико од Срба погинуо, па да их зато треба све убити и да је он тај који ће их све убити. Срби су за ово чули и овога усташу пријавили немачкој војној команди и молили заштиту. Командант места наредио је, преко месне полицијске власти, да му се овај усташа приведе. Тадашњи командир полиције, Караковић Ћамил, муслиман, потражио је овог усташу, нашао га у кавани и хтео да га приведе команданту места, али се овај усташа није хтео покорити, већ је извадио револвер и убио командира полиције, уз изјаву: „И ти си Србин и штитиш Србе и зато те треба убити!“ Овај усташа отишао је после тога у Сарајево. Знам да је име овом усташи Смајо, да је муслиман, и да се бавио лаком атлетиком, а пријављен је у срезу рогатичком.
Половином месеца јуна 1941.г. немачка војна власт напустила је Рогатицу и после тога је организован у рогатици усташки логор. Организацију је спровео Јамековић Мустафа, земљорадник из Рогатице, који је постао уједно и усташки логорник. Усташе су били махом муслимани из Рогатице и околине и тек по који римокатолик.
После успоставе усташке организације у Рогатици најављен је прогон Срба у рогатичком крају.
Одмах у почетку наоружане усташе пресретали су на путевима, као и у самој вароши, Србе и Српкиње који су доносили робу на продају и ту им робу отимали. Тако су отимали: сир, маслац, месо, јаја, живад, горива дрва и све што би им се допало.
Концем месеца јуна 1941.г. дошао је у Рогатицу неки усташки инспектор из Сарајева, који је у пратњи месних усташа наоружан ишао по свим српским кућама и радњама и од Срба силом одузео сав новац који је код њих нашао. Знам, да су тада одузели од Тошевића Милоша, златара из Рогатице 12.000 динара. Колико је од других Срба одузето није ми познато, али знам да је тада од Срба одузето врло много новаца.
У ноћи од 11. и 12. јула 1941.г. усташе су ухапсиле све српске свештенике и њихове породице из среза рогатичког и отерали их у Рогатицу. Држали су их 1 дан у Рогатицу, а затим отерали у правцу Сарајева, наводно ради преселења у Србију.
Пар дана после прогона свештеника, усташе су ухапсили у Рогатици око 30 угледних грађана Срба, те још око 30 Срба сељака из околине. Све похапшене Србе су држали око 10 дана у затвору, где су их страховито тукли и злостављали, а затим их спровели у правцу Сарајева. После је родбина ових Срба трагала за њима и 2 су пронађена у Госпићу, и то Будимир Јово, пензионер и Спајић Милан, гостионичар. За остале није се ништа могло сазнати. Међутим, двојици у Госпићу, горе наведеним, замро се траг.
Тада су после злостављања одведени Остојић Ђуро, жандарски капетан у пензији; Обрадовић Симо, пензионер; Спајић Милан, гостионичар; Јовановић Милош, столар, и његов брат Драго, цревар; Ђокић Раде, млинар, Ђокић Лазар гостионичар, Планичић Марко гостионичар, Глуховић Ђорђе, пензионер; Маловић Урош, кафеџија; Перангија Ристо, кафеџија; Божић Милан, земљорадник; Марјановић Васо, кафеџија, сви из Рогатице. Имена других се не сећам.
После тога усташе су наоружани војничким оружјем залазили у околна српска села, где су убијали и пљачкали Србе те их злостављали. Обављали су код Срба претресе и отимали им сав нађени новац, као и све друге ствари које су код њих нашли. Тада су и хапсили појединачно, а виђеније Србе сељаке доводили у Рогатицу, где су их задржали у затвору и злостављали.
Око половине месеца јуна 1941.г., усташе су поново одвели у правцу Сарајева једну групу Срба, њих око 40, и то већином сељаке из околине Рогатице. У овој групи одведени су: Ђурђевић Јанко, колар из Рогатице; Томић Симо, обућар, из Кукавице крај Рогатице; Лимић Перо из Првојевића; Лимић Душан, финанц из Рогатице; Палавестра Спасоје, лугар из Семећа; Вранић Светозар, гостионичар из Месића. Имена других се не сећам. Наведени Томић Симо је био пуштен кући из Сарајева, јер је био болестан, али су га успут усташе убили. О судбини других одведених Срба ништа не знам…
(Исказ наставља опис даљих страдања, али и борби Срба).
 
Исказ: ДОБОЈ:
 
СВИЈЕТЛИЧАНИН ДРАГО, бријач из Добоја, општине и среза истог, стар 30 година, син пок. Јове и пок. Десанке, рођ. Оцаковић, неожењен, сада настањен у Београду, улица Господар Јованова, број 49/Ш, исказан са избегличком легитимацијски број 110249 – исказао је (јуна 1942):
Прво хапшење и одвођење Срба из Добоја проведено је на 1. августа 1941. године. Тада су усташе затворили Србе из Добоја: Трифковић Ненада, жељезн. чиновника; Перендија Светислава, жељ. чиновника; Марковића, шефа катастарске управе; Ђокић Васу, кројача; Филиповић Милана, шофера; Богдановић Воју, геометра, те више њих чијих се имена не сећам сада више, али знам поуздано да је тада било затворено 28 Срба из Добоја. Сви су ови Срби исти дан једним аутобусом одвезени на жељезн. станицу Руданка, где су стрпани у воз и отпремљени у ГосГшћ. 0 даљњој судбини њиховој више се ништа не зна. Верује се, да су из Госпића одведени у Велебит (на Јадовно) и тамо убијени, као и многи други Срби.
На 2. августа 1941. године усташе су на исти начин ухапсили и отпремили са жељезн. станице Добој у Госпић око 20 угледних Срба сељака из села Кожуха крај Добоја. Међу овим одведеним сељацима био је Лукић Светозар, угледни сељак из Кожуха, а имена других не знам.
На 3. августа 1941. године усташе су покупили и отпремили у логор у Славонску Пожегу 39 угледних српских породица из Добоја. Ове су српске породице из Слав. Пожеге отпремљене даље у Србију. Имовину ових српских породица усташе су разделили Хрватима и муслиманима из Добоја, који су се такођер и у њихове станове уселили.
На 3. августа 1941. године ја сам, са прописном немачком пропусницом, сео на воз у жељ. станицу Руданика, са намером да отпутујем у Београд, јер сам видео да ми у Добоју прети опасност по живот. Са мном је кренула на пут моја снаха Свијетличић Зора са двоје деце. На станици Руданика приметио ме је усташа Мујановић Хасан, иначе без занимања, из Добоја, који ми је прегледао пропусницу и казао ми да је исправна. Међутим, он је телефонирао жандар. станици Љупљаница, да ме жандарми скину са воза и доведу у Добој. Жандарми су ме скинули са воза на жељ. станици Камен, а исти дан довели ме у Добој и тамо предали котарској области. Котарски пристав Емкић казнио ме је са 5 дана затвора, са изјавом да је тако наредио котарски претстојник.
На 8. августа 1941. године увече један жандарм и један усташа преузели су ме из затвора котарске области, свезали руке и заједно са Кнежевићем Радованом, трговцем из Руданке, и Флајшер Јакицом, гостионичарем из Добоја, спровели су нас возом у Госпић.
На 9. августа 1941. године око 4 сата после подне приспели смо у Госпић и одмах смо одведени у казниону госпићку.
У казниони у Госпићу затекао сам преко 1.600 Срба, који су били смештени у казнионичким ћелијама и у дворишту. Ја сам био смештен најпре у једној ћелији, а после сам премештен у двориште.
Ја сам остао у казниони у Госпићу, до 25. августа 1941. године. За то време сваки дан у 11 и пол сати формиран је транспорт у казнионичком дворишту, два по два, а затим везани жицом за руке, а потом још сви скупа једним дугачким спојним ланцем. Тако свезане, пратили су нас усташе у Велебит. Усташе, који су отпратили Србе у Велебит, свако вече су се враћали назад у казниону и са собом доносили оне спојене ланце, које су употребљавали сутрадан за следеће транспорте.
Сваки дан су стизали нови транспорти Срба у ову казниону у Госпић из свих крајева Хрватске државе, тако да је казниона била увек пуна Срба, јер колико их је транспортом одвођено у Велебит, толико их је довођено у казниону. Казниона у Госпићу била је сабирна станица за све Србе из читаве државе Хрватске, који су били одређени за Велебит.
За време мојега боравка у казниони у Госпићу, тј. од 9. до 25. августа 1941. године, одведено је на овај начин из казнионе у Госпићу у Велебит око 18.000 Срба.
Сви Срби, који су из казнионе у Госпићу отпремљени у Велебит убијени су ударцима тврдим предметима по глави, а затим побацани у једну дубоку јаму. Ово сам све доцније сазнао од самих усташа. То ми је казао усташа Ивица, којем не знам презимена, а који нас је после пртио из Госпића у Јасеновац. Он нам је у возу из Госпића за Јасеновац казао: „Захвалите Богу што сте остали живи, да нисте отишли у оним ланцима у Велебит, јер да сте тамо отишли, данас би били већ на небу“. Ово сам такођер касније сазнао од усташа у казниони на Савској Цести, о чему ћу накнадно дати своју изјаву.
Срби, који су били отпремљени из казнионе у Госпићу у Велебит, нису ми познати, јер су их већином одмах након доласка у казниону отпремили даље за Велебит.
На 24. августа 1941. године, била је недеља, био је формиран транспорт Срба од 900 људи, који је требао тај дан кренути из казнионе у Велебит. У овом транспорту био сам и ја. Сви смо били повезани дебелом жицом за руке, два по два, а затим сви скупа још са спојним ланцем. Тако повезани чекали смо на одлазак у Велебит. Наједном је око 11 сати дошло наређење, да транспорт неће ићи у Велебит, па да се сви ми одвежемо и пустимо у двориште. Усташе су се ради овога наређења љутили, а усташа именом Ивица, псовао је матер ономе који је то наређење издао, говорећи: „Зар смо ми бадава се мучили везујући их, а сада да их одвезујемо. Нека их одвезује тко хоће“. Затим је љутито бацио клешта, са којима нам је жицу стезао око руку. После тога дошао је други усташа, који нам је казао да се сами одвежемо. Ми смо се сами одвезали.
Сутрадан око 4 сата ујутро сви смо били пробуђени и камионима отпремљени на жељезн. станицу у Госпић и смештени у затворене теретне вагоне. У сваком вагону било нас је око 80, тако да смо један на другом стајали. Вагони су после тога били бломбирани.
Након 36 сати вожње приспели смо на жељезн. станицу у Јастребарско, где су нам први пут отворили вагоне. Усташа Ивица из Госпића, који нас је на путу пратио, дошао је са још једним у цивилном оделу, из Јастребарског, до нашега вагона и саопштио нам, да ту можемо добити јести, па да зато између себе покупимо сав новац који имамо и њему предамо, а он ће нам за тај новац купити и донети храну. У нашем вагону између себе сакупили смо 8.500 динара и предали усташи Ивици. Тај дан, тј. на 26. августа 1941. године око 4 сата после подне добили смо сваки по једну кашику око пола литре граха. После смо сазнали да нити овај грах, нису нам купили усташе, већ да нам га је дала италијанска војска, која се је тада налазила у Јастребарском.
На путу од Госпића до Јастребарског била је у вагону ужасна врућина и спарина од пренатрпаности, а осим тога ужасно смо патили од жећи, јер нигде нисмо добили воде, тако да је у сваком вагону било мртвих. У нашем вагону била су мртва два сељака, а у суседном вагону било их је дванаест мртвих. Ми смо од усташа добили наређење да све мртве изнесемо из вагона у једна кола, која су тамо стајала. Са овим колима мртви су одведени у једно поље крај Јастребарског и тамо покопани. Покоп су извршили Срби.
Надан 27. августа 1941.г. ујутро приспели смо на жељезн. станицу у Јасеновац. Тај дан је падала киша. На жељ. станици у Јасеновцу дочекало нас је око 30 усташа са ножевима на пушкама. Међу овим усташама био је већи број муслимана са фесовима на глави. Усташе су одмах отворили наше вагоне и по двојица су ушли у сваки вагон и немилосрдно нас ударали кундацима и посуђем које смо имали код себе, псујући нам српску и четничку мајку. После тога усташе су нас извели из вагона и постројили у поворку и тако водили у логор Јасеновац II, који се налази у пољу крај једне шуме, а удаљен је од жељезн. станице 45 км. На челу ове поворке возио се у сељачким колима један усташки поручник… Успут смо морали ићи трчећим кораком, а последњи у поворци добијали су батине. У логор Јасеновац II стигли смо око 9 сати ујутро…
 
(Исказ даље описује муке у Јасеновцу, до јуна 1942).
 
Исказ: БИЈЕЉИНА:
 
ЋУРПОВИЋ СИМО, стар 36 година, син пок. Максима и Саве, рођене Марић, православне вере, рођен у Доњој Трнави, среза Бјељинског, инжењер хемије у жељезари у Зеници, где је и ухапшен, допраћен из логора Јасеновац, те изјави (маја 1942):
Слом Југославије затекао ме је у Зеници, где сам био намештен као чиновник жељезаре, и све до 29. јула 1941. године био сам на миру, несметан у своме раду и не надајући се хапшењу обзиром на уверавање и изјаве меродавних фактора у дирекцији жељезаре у Сарајеву.
Ненадано 29. јула 1941. године ухапшен сам на раду у канцеларији од жандармерије и спроведен среском начелству у Зеници, где сам непреслушан остао у затвору до сутрадан, а тада сам полицијски спроведен у Сарајево и спроведен и предан сарајевској управи полицији. Овде сам остао 3 дана и за то време нисам призиван, и по томе упућен сам са једним транспортом од 10 Срба и 4 Јевреја из Сарајева у Госпић у казниону. Са мном од Срба у овом транспорту била су: браћа Ђорђе и Никола Пикула, и то Никола трговац у Трнови код Сарајева, и Ђорђе, који је био као добровољац, по слому Југославије, избегао са своје добровољачке земљу у Бачкој у Сарајево.
Транспорт којим сам ишао до Госпића спроводила су два редара градске милиције, 2 жандарма и 2 полицајца агента. Путовали смо у класи особног воза, у једном вагону специјално резервисаном за овај транспорт. У Госпић смо стигли рано ујутро 4. августа и одмах предани у казниону Окружног суда. Ту смо стављени у дворишту казнионе и сутрадан ујутро извршен је над нама свима претрес, те су нам одузете све ствари осим новца. Нарочито су покупили и ножеве, наливпера и друге ситнице. Овде смо затекли једну већу групу Срба сељака из околине Јајца, а исто тако и групе Срба интернираца из Бјељине, Тузле, Вишеграда итд. Појединци из ових група доведени су из логора у Копривници. Затекао сам ту трговца Никифора Васиљевића, браћу Марковиће, др Перу Тодоровића лекара, сви из Тузле, из Пурачића, браћу Јову и Данила Благојевића, Уроша Станковића, Недељка Деспотовића, и још неколико из Пурачића, а из Бјељине Љубојевића Васка, поседника, Богдановића Ђоку, браћу и рођака Чолаковића, Бојанића Милоша, трговца, Станковића Емилијана, трговца и сестрића му Васића Илију из Јањине, као и још многе друге чијих се имена не сећам. Из Бјељине било је ту око 60 Бјељинаца, те око 400 до 500 сељака из бјељинског краја.
Већ првога дана како сам дошао у Госпићку казниону био сам сведок усташког терора у овом логору. Усташе су из дворишта казнионе, у којем је било око 800 људи, одводили сваког часа поједине заточенике у затворске собе и ћелије и тамо их мучили и убијали их, или како рече један усташа – „вежбали се у гађању“. Једнога од ових одведених, којега нису убили у затвору, вратили су натраг у двориште, али пред нашим очима на излазу у двориште убио га је једним метком у потиљак главе иза леђа усташа Мимица, којему име не знам. Одмах код улаза са улице у казнионичко двориште постављен је био један митраљез, уперен према средини дворишта, и усташе су се стално врзмали око тога митраљеза претећи нам да ће нас све побити, ако се који макне. Још првога дана по доласку дошао је до нас управник казнионе и саопштио нам да ћемо за 3 дана ићи кућама.
Међутим, другога дана по доласку у Госпић размештени смо из дворишта у затворске собе. Одмах је настала трговина, јер су нам усташе нудили на продају све могуће животне намирнице, као и духан, знајући да имамо при себи доста новца. Ова трговина у ствари је била пљачка, јер су усташе најскупље продавали сваку ствар коју смо хтели купити. Тако је то потрајало 15 дана, и мене са мојом групом није нико звао ради саслушања, нити су нас куда упућивали, што нас је све чудило, јер су свакога дана долазили транспорти нових интернираца, а исто тако и транспорти који су доцније пристигли од транспорта којим сам ја дошао били су одмах упућивани у разне личке логоре, као Јадовно, Оштарије итд., као и на оток Паг, а то у ствари нису били логори, него места одређена за ликвидирање Срба.
Међутим, након 15 дана ипак су и моју групу одредили за транспорт на Велебит. Скинути смо у двориште и већ повезани били 2 по 2 у ланце, када је одједном дошло наређење да се одустаје од даљега слања транспорта за Велебит и то услед доласка Талијана у Лику. Одмах су нам скинули ланце с руку, стрпали у камионе и пребацили на жељезн. станицу у Госпић, где су нас стрпали у теретне вагоне, и то у сваки вагон по 80 и више људи. Образован је тако транспорт од око 2.000 Срба, згруваних у 13 вагона, и сва композиција кренула је у Јастребарско. Пут до Јастребарског био је страшан, јер су вагони били претрпани и у вагонима смо се формално гушили од врућине и смрада. Воде нисмо смели тражити и док смо стигли до Јастребарског умрло је од жеђи 12 људи. По доласку у Јастребарско, оставили су ове мртваце у вагонима и тек кад смо следећег дана из Јастребарског продужили истом композицијом теретног воза за Јасеновац, избацили су ових 12 мртваца из воза. Који су људи били међу овима мртвим људима и одакле, не знам, јер у вагону у којем сам се ја налазио није се десио ни један смртни случај.
Иза нас у Госпићу у казниони остало је још око 120 Срба и то већином угледнијих Срба грађана из Сарајева, Тузле и Пурачића, и њих су такођер из Госпића упутили у Јастребарско, где су остали до 12 септембра и тада су упућени у Јасеновац.
Транспорт којим сам ја ишао у Јасеновац 21. августа (1941), праћен је по усташама. Ту смо предани усташкој управи логора и били смо први затвореници у Јасеновачком логору. Било нас је око 900, све самих Срба. У то време налазиле су се у логору три нове бараке, у које смо смештени. Но истога дана дошао је за нама из Јастребарског и један транспорт Јевреја са Сланог, који су Јевреји дошли као већ организовани логор, па су у Јасеновцу по наређењу усташа преузели унутрашњу организацију логора на челу са својим логорником.
По уласку у логор извршена је над нама потпуна преметачина и одузет нам сав новац и накит, као и прстење итд., претњом да ће сваки онај бити стрељан, ако се код њега нађе новца или ако било шта прикрије.
Првих 45 дана провели смо у баракама и за то време нисмо уопште добивали хране, тако да су људи од глади падали у несвест. Усташки функционери у логору рекли су нам да храна још није стигла и да се чека на неко одобрење кредита за издржавање Јасеновачког логора. Од Јевреја интернираца били смо потпуно одељени.
Трећег дана по доласку у логор успело је четворици Срба заточеника да побегну из логора и срећом то бекство није изазвало никакве теже последице за нас остале, но усташки „дужносници“ – рекли су нам да ће у будуће стрељати нас по 10, 20, па и 100 ако се понови још случај који бекства.
Петога дана појавио се међу нама први пут Поглавников повереник за све логоре у Хрватској – званична титула – Лубурић Вјекослав, по рођењу Херцеговац, раније чиновник Окружног уреда у Мостару, и одржао нам је говор рекавши нам да ћемо као интернирци провести у Јасеновцу на радовима на подизању насипа неколико недеља, а после тога да ћемо бити пуштени кућама. После тога је наредио да се одвоје сељаци на једну страну од грађана, и отприлике две трећине били су сељаци, који су се одвојили, њих око 600. Одмах су ове људе формирали у две партије и одвели их из логора у непознатом правцу, те за њих касније нисмо могли ништа сазнати где су и шта је са њима. Ипак смо чули са разних страна да су ови људи одвежени у Славонску Пожегу, и тамо сви убијени. Пошто је доиста 26. августа 1941. године у Славонској Пожеги извршено ликвидирање неколико стотина Срба интернираца сељака, није искључено да су то били они наши другови интернирци из Јасеновачког логора, јер се временски поклапа одлазак сељака интернираца из Јасеновачког логора са извршеним убијањима у логору у Славонској Пожеги.
По одласку ових сељака упућени смо ми грађани на рад на Лоњском насипу крај Струга – рукавца Саве. Почели су нам тада давати нешто бољу храну, а ми, надајући се да ћемо према обећању повјереника Лубурића, бити по свршеном послу пуштени својим кућама, радили смо с вољом и залагањем. За време ових радова на Лоњском насипу посетио нас је једнога дана и Еуген Кватерник, шеф усташког редарства, син војсковође Славка Кватерника, па нам је и обећао да ћемо по свршеном раду на насипу бити пуштени кућама.
За време ових радова били смо и филмовани, и како смо чули, биоскопској публици саопштено је преко платна да су то Срби, који су побегли од четничко комунистичког насиља, а којима су хрватске власти дале уточиште и хлеба те сада марљиво раде на обнови Хрватске.
У месецу септембру (1941) издвојили су нас занатлије, који смо распоређени на рад у Бачићеву циглану и ланчару, пилану и циглану, и ту је заметак и основ логору Јасеновац III, у који смо и ми касније смештени, након ликвидације логора Јасеновац II.
(Исказ се наставља опширним описивањем Јасеновачког пакла, до маја 1942).
 
Исказ: БОСАНСКИ НОВИ:
 
ЧОВИЋ ВЛАДИМИР, електричар из Добрљина, општине исте, среза Босанског Новог, стар 20 година, син пок. Ивана и Кате рођ. Чубаковић, неожењен, сада као избеглица настањен у Београду, исказао је (фебруара 1942):
Добрљин је скоро чиста српска општина. Муслимана у читавој околини уопште нема, од Хрвата има 10 породица.
Око 20. априла 1941.г. појавили су се први усташе у Добрљину. Тада је тамо дошло око 30 наоружаних усташа – муслимана из Босанске Костајнице под водством Ферхатовића, бравара из Б. Костајнице. Чим су тамо дошли, одмах су ступила у везу са домаћим трговцем Хрватом и тадашњим начелником добрљинске општине Шајером. Усташе су одмах ишле од куће до куће, купили одрасле мушкарце, доводили их до кантине у месту и тамо их убијали. Доведени Срби морали су сами ископати јаме, у које су њихови лешеви после убиства били закопани. Усташе су доводили на убијање Србе у групама по 10-12 њих. Чим би коју групу довели, одмах су наредили доведеним Србима да најпре ископају јаму и онда су их убијали, остављајући двојицу из групе на животу. Ова двојица имали су за дужност да убијене своје другове закопавају. Када су довели нову групу Срба, онда су овој групи придружили ову двојицу из прве групе преосталих Срба, и тако редом. Тај дан су убили у Добрљину око 200 Срба. Један мањи део Срба спасао је се бекством у шуму.
Када су усташе свршили са покољем Срба у Добрљину, упутили су се исти усташе исти дан у околна села, где су одреда убијали свакога, кога су год нашли у селу код куће. У селу Водичеву, у подруму Ђурине Цапје, земљорадника, убили су тај дан око 40 Срба и то мушкараца, жена и деце, које су тамо довели. Тај дан је и у селима општине Добрљинске убијено много Срба.
За време овога покоља налазио сам се са мојим оцем код куће у Добрљину. Чим смо сазнали за покољ, чули смо и јаукање, те запомагање Срба, који су по усташама убијени, одлучили смо мој отац и ја да побегнемо. Упутили смо се до реке Уне у намери да се пребацимо у село Козинање, среза Двор на Уни.
Када смо прешли преко Уне запазили су нас Хрвати из суседног села Куљана и пуцали на мојега оца, кога су ухватили, изболи га ножевима, напослетку убили га и бацили у воду. Ја сам се за то време био сакрио под обалу реке Уне, па ме Хрвати из Куљана нису пронашли. Стојећи скривен под обалом реке, гледао сам кад су Хрвати убијали мога оца и након тога његов леш бацили у воду.
Када се спустила ноћ ја сам отишао у српско село Козинање и тамо се сакрио око 20 дана, а потом сам отишао у Двор на Уни, и скривао се код Ђурића, бившег жељ. намештеника, јер се нисам смео вратити у Добрљин, пошто су усташе тамо и даље долазили.
У овом покољу убијени су из Добрљина:
Комљеновић, радник;
Тешић, земљорадник;
Ђурић Илија, жељезничар;
Галоња, чиновник Набављачке задруге;
Ђурић Станко, радник;
Томашевић, жељезничар;
Зец, чувар пилане;
Гороња, жељезничар;
Зец Душан, чиновник Набављачке задруге;
Мисирача Раде, електричар;
Домузин, радник;
Костић, чувар пилане;
Нишевић, радник;
Бубало Мирко, бријачки помоћник;
Радуловић Свето, радник;
Ракуша Славко, бравар;
Шурлан Ђуро, бравар;
браћа Станивуковић
Љубан и Пајо, те њихов отац Ђуро;
Орловић Милан, радник,
и његов брат Божо, општински писар
Ђурић Мирко, берберин
и његов брат Влајко, предрадник,
Грбић, месар;
Тадић Младен, чиновник код „Шипада“;
Зорић, служитељ;
те још многи други, чијих се имена не сећам више.
Познато ми је да су убијени још:
Кукавица Милан,
Ђурић Драган из села Водичева, општине Добрљинске
Ђурић Мирко и
Зелић Раде, земљорадник.
 
Осталих сељака из суседних села, који су тада по усташама убијени, не познајем по имену, али знам врло добро да их је убијено врло много.
После овога покоља остали су у селима добрљинске општине код куће само жене и деца, јер су мушкарци највећим делом побијени, а мањи део спасао се бекством у шуму. Одбегли мушкарци остали су и надаље у шуми, јер се нису смели повратити својим кућама.
Усташе, и то већином Муслимани из Босанског Новог и Приједора, и надаље су долазили у општину Добрљин, где су крстарили по српским селима, пљачкајући куће, одгонећи собом благо, отимајући новац и све што им се свидело. Обично су долазили у села пијани, те су већ на улазу у село пуцали из пушака, а престрављене жене и деца тада су пред њима бежали од кућа. Усташе су тада залазили по пустим кућама које су пљачкали и палили, те са опљачканим стварима враћали се у своја села.
Кад су усташе случајно у којој кући нашли малодобну девојку или младу жену, њих су силовали. Ако се је која покушала опирати, онда су је убијали.
Једнога дана у месецу септембру или октобру 1941.г. дошло је изненада у општину добрљинску много усташа, који су покупили стотину српских жена и деце и отерали их у логор у Јасеновац. После се о овим женама и деци није ништа сазнало, али се опћенито верује да су сви убијени.
Села општине Добрљинске усташе су највећим делом попалиле. Мада у Добрљину нема никога, јер је потпуно спаљен, а у околним селима може се видети по која жена, или по које дете, како лута по згариштима.
У љето 1941.г. још је функционисала општинска управа у Добрљину, па је позивала Србе да одмах пређу на римокатоличку веру, обећавајући им да их после тога неће нико више прогонити. Како су тада код куће биле остале само жене и деца, јер су мушкарци били што убијени што се разбежали по шумама, то су жене из страха пристале да пређу на римокатоличку веру. Међутим, то им није ништа користило, јер су касније све отеране у логор у Јасеновац, где су сигурно убијене.
Српска православна црква у Добрљину је одмах по успостави NDH по усташама опљачкана потпуно, а затим спаљена. Сада се виде од цркве само голе зидине.
Особито су се истакли у прогону Срба и као усташе: Ферхатовић, бравар из Бос.Костајнице; Краљ Виктор, кројач, за кога не знам од куда је, али знам да се нарочито истицао у прогону Срба; Шајерс, трговац и бивши општински начелник у Добрљину; Аугустиновић, пилански радник из Добрљина; браћа Обућина радница, из Добрљина; Шеховић из Босанског Новог, те многи други из Бос. Костајнице, Бос.Новог, Приједора и других хрватских и муслиманских села, чија имена не знам.
Ја сам боравио у Двору на Уни после својег бекства из Добрљина. Становао сам код Ђурића, бив. службеника, кога су хрватске власти као Србина отпустиле из службе. У Босан. Новом био сам све до месеца новембра 1941.г. Један Хрват набавио ми је у Б.Новом за плату пропусницу, са којом сам допутовао до Земуна и задржао се у селу Бежанији код браће Праштала, који су родом из Добрљина, а запослени су на Земунском аеродрому. На 30. јануара 1942.г. после подне скочио сам у теретни воз и на брензи се довезао у Београд.
Друго ништа није ми познато, а на исказано и прочитано могу се и заклети.
 
Исказ: БОСАНСКА КРУПА
 
БУРСАЋ КРИСТИНА, примаља (бабица), из Отока, општине исте, среза Босанска Крупа, стара 55 година, удовица, и ДРАЖИЋ ЈАЊА, домаћица, супруга трговца из Отока, стара 40 година, изјавиле су сагласно следеће, 11. октобра 1941. године:
После слома Југославије дошла је у Босанску Крупу и Отоку немачка војска, која је тамо била око 3 тједна, а после ју је заменила талијанска војска, која је напустила овај крај половицом јула ове (1941) године. Док је тамо била немачка и талијанска војска био је мир и ред. Немачка војска је од свих без разлике одузела оружје и свакоме је лична имовина и безбедност била осигурана.
Након одласка талијанске војске хрватске власти су одмах наоружале са војничким пушкама све муслимане среза Босанска Крупа. Ови су се муслимани прогласили усташама.
Одмах после одласка талијанске војске усташе су почели купити све угледније Србе из Отока и свих села среза Босанска Крупа, и отпремати их у Госпић, наводно на присилан рад.
Тада су покупљени и отпремљени у Госпић из Отока: Дражић Симо, трговац, и Гајић Душан, трговац.
Из села Бушевић: Шкорић Мирко, трговац; Каран Стево, судски гласник; Тумић Никола, тежак, и Матијан Обрад, тежак.
Из села Љусина: Николић Миле, пензионер; Марјановић, судски гласник, и Илић Пајо, пензионер.
Из села Глодина: Рашета Раде, тежак; Катић Васо, трговац, и Дакић Никола, тежак. Имена других се не сећам. Тада је отпремљено у Госпић из Отока и околних села укупно око 150 угледних Срба. О њиховој судбини нико ништа не зна (=Јадовно – А. Ј.).
На 26. јула ове (1941) године почели су усташе купити Србе из околних села, доводити их у Отоку и тамо их убијати. Ово су наставили и следећих дана. Скупине Срба доводили су из околних села на мост у Отоку, који води преко реке Уне, тамо су их на мосту убијали секиром и њихове лешеве бацали у воду.
Овај покољ у срезу Босанска Крупа трајао је непрекидно од 26. јула 1941. до 4. августа 1941. године.[1]
На 27. јула ове године, био је понедељак, вашарски дан у Босанској Крупи, усташе су купили све Србе који су тај дан дошли на вашар и одмах их одводили до Краљева дома у месту, где су већ биле ископане јаме, ту су их убијали и њихове лешеве у ископане јаме бацали. Ове јаме морали су још пре ископати на присилном раду ђаци – Срби.
Из Отока убијени тај дан у Босанској Крупи су:
Шкорић Алекса, трговац;
Николић Тешо,;
Николић Павле, трговац;
Зец Илија, тежак;
Правуљац Никола, те многи други чијих се имена сада више не сећамо.
Знамо да је тај дан на вашару у Босанској Крупи по усташама ухваћено и код Краљевског дома убијено око 1.000 Срба, који су били дошли на вашар. Тај дан су још у три камиона Срби одведени Црном Језеру и тамо убијени, а лешеви њихови бачени у Језеро.
За читаво то време, тј. од 26. јула до 4. августа 1941. усташе су крстарили по свим околним српским местима и убијали на лицу места најпре људе, а после све одреда кога су год нашли, без обзира на спол и старост. По нашој оцени убијено је у срезу Босанска Крупа више од половице свих Срба.
У селу Отоку убијени су у то време следећи:
Бурсаћ Петар, гостионичар, муж преслушане Катерине;
Радошевић Мићо, жељезнички радник;
Семзовић Ђорђе, тежак;
Кнежевић Никифор, трговац;
Мармут Никола, гостионичар;
Гајић Марко, трговац;
Кантар Лука, пензионер;
Бројовић Љубан,
Ћулибрк Миладин, тежак; Реција
Ђукан, тежак;
Сантрач Лука, пекар, и његова жена Спаса;
Микић Стака, гостионичарка;
Стапар Марко, гостионичар, и његова унука Нада, стара 17 година;
Ћулибрк Милан, тежак;
Ћулибрк Мирко, тежак;
Ћулибрк Душан, тежак, те многи други чијих се имена више не можемо сетити.
 
Тих дана убијено је у само месту Отоку, према списку који су водиле усташе: око 500 Срба, како су то они сами тврдили и хвалили се, а ми мислимо да их је убијено много више, јер усташе нису све убијене уносили у списак, а нарочито не оне које су убијали у њиховим кућама. Срби су у месту Отоку потпуно истребљени. За време описаног покоља није се спасио нити један мушкарац, већ само неколико жена и деце.
Истодобно са покољем, усташе су вршили по српским селима и силовања малодобних девојчица, који су после тога убијали.
Надаље су у то време усташе вршили и пљачку имовине по српским селима среза Босанска Крупа. Одвезли су сву покретну имовину, као робу, жито, ракију, суво месо, кајмак, сир, и све друго што су нашли по кућама, а стоку су из српских села одагнали у своја села. После извршеног покоља и пљачке палили су куће, те рушили и палили цркве (православне). У Отоку су вршили усташе пљачку на 31. јула ове (1941) године. Ми смо гледали како из наших домова изнесе животне намирнице, робу и све друго што су год нашли.
Усташе су порушили цркве у Босанској Крупи, те селима: Иванска, Бањани и Бушевић, те уопште по свим српским селима. У селу Бушевићу су порушили соколски дом.
Описане покоље и пљачке, силовања и палеже вршили су усташе Муслимани из села: Отока, Језерског, Бужина, Бушевић и Пишталина, среза Босанска Крупа. Предводио их је Омерчехајић Хуснија, брицо из Отока, и Бешић Ибрахим, пекар. Особито су се истицали у покољу и пљачки усташе: Рамић Ђемо; Братић Мустафа, тежак;
Бешић Касим, тежак; Мујагић Кушим, тежак; Бешић Етхем, тежак; Братић Мухамед, столар; Суљић Хусеин, ђак грађанске школе; Комић Авдага, месар – сви из Отока.
Керкер Перо, бивши лугар, Србин, одмах је се придружио као усташа, прешао на римокатоличку веру и метнуо фес на главу. Он је заједно са усташама муслиманима убијао Србе. Сада се исти налази у Београду као кочијаш.
У Отоку су Србе заштићивали Хрвати: Тајић Славко и Станко, гостионичари; Биршл Јосип, надзорник путева; Лончарић Јошко и мати му Марија, поседници. Хрвати из Отока нису уопште суделовали у пљачки и покољу Срба, већ су то чинили само Муслимани.
Ми смо се спасиле тиме што смо се сакриле за време покоља у хрватске куће, и то ја, Бурсаћ Кристина, била сам сакривена у кући Тајића Славка и Станка, а ја, Дражић Јања, била сам сакривена у кући Биршл Јосипа и његове пунице Лончарић Марије.
Ја, Бурсаћ Кристина, пошла сам из Отока за Београд на 25. августа, камо сам стигла 26. августа о. г., а ја, Дражић Јања, пошла сам из Отока 15. августа, камо сам стигла 16. августа ове (1941) године.
Предњи исказ нам је прочитан и ми га усвајамо као наш и потписујемо.
 
ДРУГА СВЕДОЧЕЊА УЗ ОВАЈ ИСКАЗ: ПОСЛЕ 40 ГОДИНА
 
Почетком лета ове 1987. године, после Службе Божије у једном Манастиру у Банату, испричала је, пред око 30 сведока, једна жена у црнини следећу потресну причу:
У селима око Босанске Крупе, и нарочито из села Стапанџе, одакле је моја мајка, затим села Мразовац и Добро Село, дана 21. августа 1941. године, по поноћи, сакупљали су усташе Муслимани све Србе, уствари већином жене и децу, јер су људе већ били раније покупили и спровели у Госпић, где су их на Јадовну све побили.[2]
Тако је одведен и убијен на Јадовном и мој деда Раде Медић, мајчин отац и његов брат Стеван Медић. Усташе који су то чинили били су околни муслимани, познати нашим породицама, и наши су са њима имали дотле добре односе. Много су пута они јели хлеба у нашим кућама.
Ови муслимани усташе су рано ујутро, 22.августа (1941) дошли нашим кућама и купили жене и децу, говорећи им да се не плаше, да им неће ништа бити, него да ће их повести само да пређу на римокатоличку или исламску веру, јер православних више не може бити у новој држави (НД Хрватској). Биће само покрштени или посунећени па ће их пустити. Неке су се жене тада молиле Богу да им опрости што ће примити римокатоличку веру, рађе него ислам, само да би спасле своју децу. Али, ништа није помогло, јер је то била само обмана.
Ове усташе муслимани, наоружани са мало оружја, а више са вилама, косама и кољем, сакупили су преко 200, скоро 300 Срба и Српкиња из нашег села Стапанџе, па из суседног Мразовца и Добросела и Зборишта и Равнице, већином жене са децом и нешто мало старијих људи и деце, мушкараца. Повели су их изван насеља и онда их у шуми Растовачи, између Стапанџе и Мразовца, опколили и почели клање и убијање. Неки су муслимани силовали поједине млађе жене и девојке, и то скоро на очи свих, а онда су и њих заклали. Покољ је вршен ножевима и косама скинутим са косишта, па обмотаним крпом онде где се држи руком. Поклали су скоро све из наше фамилије Медића, па из Дражића, Стојића и других. То су чинили суседи Муслимани, који су одједном постали усташе.
Међу ухваћенима била је и моја мајка Јања Медић и њена сестра Емилија Милија. Мајка Јања, тада девојка, имала је 22 године (рођена је 1919, а умрла је скоро, прошле године, 5. септембра 1986., овде у Вршцу). Тетка Милија је била млађа. Оне су једва преживеле то клање, које су муслимани тада над Србима вршили, и то тако брутално да су клали малу децу још на рукама њихових мајки, да би затим заклали и саме мајке. Спасло се свега неколико кланих, свега око пет-шест њих, од којих су некима већ били превукли косу преко грла и бацили их онако полузаклане на земљу, па су после некако преживели.
Тако је преживела Љуба Дражић, којој су били косом засекли врат, и још неке женске. Мојој мајци Јањи усташа је био ставио косу испод грла, а другом усташи је било пало у део да закоље мамину сестру Милију. Али је тај други муслиман био добар човек и одједном је рекао да не може да коље Милију, јер сам, вели, много пута јео леба у њиховој кући. Он је Милију пустио, а онда је отео косу и другом усташи, који је држао моју мајку, и тако их је обе ослободио и рекао им: Ајте са мном. Тај муслиман их је повео код Усе Бегића, усташког командира, а оне су успут кукале и запомагале. То је чуо усташки наредник Лука Хрват. Родитељи моје мајке и тетке били су познати људи, поштени трговци у том крају, па је Лука наредник узео обадве њих у жандармеријску касарну (видели смо касније фотографију, те зграде јер још постоји) и закључао их у једну собу на спрату, где су провеле 8 дана. После су туда наишли домобрани и чули за тај масакр Српског живља и то им се није допало. Моја мајка и тетка су из те собе, где су биле затворене, чуле ујутро како муслимани усташе туда пролазе и певају, говорећи: Ко је јуче више заклао српских паса, и ко их данас више закопа, добиће више српских имања и боље куће. А то су биле наше српске куће и имања, које су њима давали, а те куће и имања су и данас њихова. Кроз прозор из те собе мајка и тетка су такође виделе идућих дана како пси вуку руке, и друге делове тела, од побијених Срба и Српкиња у околини.
После су домобрани ослободили моју мајку и тетку, и оне су некако добиле пропусницу до Земуна, где су биле смештене у логор на Сајмишту. Ту су провеле 7 месеци, па су одатле премештене у Србију, као избеглице, у село Крепољин, код манастира Горњака. После 10 месеци одатле су прешле у село Брежане код Пожаревца. Међу избеглицама у тим местима у Србији нашле су и друге земљаке, Србе из Босне, па се мама Јања ту удала за мог оца, из фамилије Стојисављевића из села Бражана (или Бужина, нисам добро чуо), такође код Босанске Крупе. Породица мога тате, Стојисављевићи, били су такође побијени кољем од усташамуслимана у Доброселу, између Босанске Крупе и Кладуше. Из те породице су пола живља поклали, а пола покупили и одвели. Све су то радили околни муслимани усташе. Преживео је мој деда, очев отац, и са својим сином, касније мојим оцем, побегао у шуму. После су и они стигли као избеглице у Србију, у село Брежане код Пожаревца, где се и оженио мојом мајком. Отац је после из Брежана отишао у партизане, и погинуо је 6. јануара 1945. године на Грачаници код Тузле. Мој деда по мајци са мојом мајком и породицом преселио се затим у Вршац. У Вршцу, по ослобођењу, држава је тражила да се Срби колонисти одрекну својих имања у Босни у корист државе, па су деда и мајка то дали држави, а држава дала оним муслиманима, управо онима који су их клали. Многи од тих кољача и данас су живи. Они и њихове породице и данас држе наше куће и имања. Кућу маминог оца добио је баш један од муслимана убица. На дедином имању подигнута је џамија, а нема српске цркве нити кућа. (Показала нам је касније и фотографије тог села и цамије, као и већу фотографију Растоваче, места где су толики Срби поклани).
Мајка и ја, а и тетка Милија, ишле смо у родни крај тачно 40 година после страшне трагедије наших фамилија и наших села. Зашто смо ишле тамо, о томе је писала „Илустрована политика“, почетком 1981, па можете прочитати.
Како нисмо читали ни имали тај лист, замолили смо да нам укратко исприча о чему се ради, па смо кратко чули оно што смо накнадно и прочитали у „Илустрованој политици“.
Укратко, реч је о томе како је један од тих усташа кољача, Муслиман Хашим Суљић, звани Хашимица, родом из села Мразовца код Босанске Крупе, на привременом раду у Немачкој дознао да може од Немаца добити пензију ако донесе потврду да је био у немачкој војсци, „у плавој дивизији од 1943. до краја рата“. Кад је дошао по ту потврду, он буде у Босанској Крупи затворен и касније суђен (марта и априла 1981), а за сведоке његових и других му саучесника злочина позвани су поједини Срби и Српкиње из поменутих села, који су преживели покољ у страшној шуми Растовачи, а који су сада колонисти у Срему и Банату. Међу овима су биле и Јања Медић, удата Стојисављевић, и њена сестра Милија Медић, удата Тинтор, као и Љуба Дражић, која је, иако клана под грло, ипак преживела и још данас носи ожиљак од усташке косе Хашима Суљића и других муслиманских усташа, међу којима се спомиње бар њих десетак именом и презименом. Све су то били (неки су још живи) Муслимани из околних крајишких села, припадници усташке милиције, који су од 2. августа (видели смо, тачније: од 26. јула) па све до 22. августа 1941. године учествовали у „чишћењу терена од непоћудних елемената“, то јест: у хапшењу, бруталном спровођењу, садистичком силовању и геноцидном клању невиних жена и деце, Срба и Српчића и Српчади из крајишких села: Зборишта, Стапанце, Добросела, Равнице и осталих српских насеља између Босанске Крупе, Отоке, Велике Кладуше и Двора на Уни. (То је онај део Босне који преко Уне залази у Банију).
Прочитао сам после пажљиво сва три написа у „Илустрованој политици“ – Ратни злочини не застаревају (два написа у бројевима 1164-65, од 24. II и 3. III 1981, писао новинар Стеван Зец, а убр. 1173, од 28. IV 1981, писао новинар Јован Антонијевић). Има у њима доста података, страшних појединости о злочину покоља невиног Српског живља у шуми Растовачи, које износе преживели сведоци; има и доста тачно наведених имена и презимена и жртава и злочинаца, као и неколико фотографија (од којих смо неке већ видели код ћерке покојне Јање Медић-Стојисављевић).
Кад слушате живе сведоке и читате изјаве очевидаца, којима казују своју српску трагедију под усташким терором и нечовештвом, па кад то прочитате поштено пренето и од новинара у штампи, онда лако препознате глас непатворене, у народу познате истине. Исто онако као кад данас слушате жалбе и јадиковке Срба сељака са Косова и Метохије о зулумима садашњих албанских усташа на Космету.
Али, кад почнете читати „коментаре“ и остала нагваждања политичара и новинара-политичара односно страдања Срба од усташа (као нпр. овде у „Илустрованој политици“ други део написа у бр. 1165, од 3. III. 1981), или пак данашње изјаве и „саопштења“ косовских политичара и функционера о садашњем стању Срба на Косову, онда опет лако видите где је ту фалш и кривотворење, где се то скрива и чиме прикрива трагедија Српског народа, ако се већ и минимум исте признаје. Она је, пре свега, у томе што је одмах уклопљена у већ давно познату „митоманију уравниловке“, како неко недавно рече.
Тако се и овде, још једном, показује да су међусобно повезане и много личе једна на другу две стране једне исте приче – о Косову и Јадовну. – А.Ј.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види ниже додатак овом исказу: После 40 година. – А. Ј.
  2. Претходно је неко у разговору споменуо књигу Oд Kocoвa до Jaдoвнa, што је и дало повода др Драгици Тинтор, рођеној Стојисављевић, из Вршца, да исприча како је њен деда одведен на Јадовно и остало што овде наводимо.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *