НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Прилог 7:
Извод из МЕМОРАНДУМА СПЦркве о Косову и Метохији
 
Kocoвo и Метохија под комунистичком влашћу 1945-1990.
Титова ФНР Југославија забранила је званично на Скупштини 6. марта 1945.г. повратак Косовско-Метохијских Срба прогнаних од Шиптара за време рата и окупације. Потоњи Милошевићев неокомуистички режим, од 1990. године, био је директни наследник Титовог комунистичког режима: он никада није укинуо ту безакону одлуку Титове Скупштине, која је одлука уствари санкционисала шиптарске окупаторске, фашистичке и нацистичке бруталне прогоне Срба са Косова и Метохије, чиме је коначно био нарушен етнички однос становништва на штету Срба. Шиптари су све време 2.Светског рата били у огромној већини балисти=нацифашисти, а када су се на крају рата пребацили у комунисте, Титов режим их је примио некажњено у своје редове, и није протерао оне током окупације насељене Албанце из Албаније, и они су под комунистима наставили своје током окупације започето дело чишћења Косова и Метохије од Срба, јер су као награду од Комунистичке партије добили Аутономну Област и потом Аутономну Покрајину, која је од 1968, а нарочито од 1974. године, била већ скоро као Република. Шиптари су имали пуну власт, у којој Косовскометохијски Срби нису учествовали, осим комунистичке групице полтрона, која је служила само за то да прикрива злостављање Срба и пропагандом пориче гласове о све већем егзодусу Српског становништва са КосМета, а у томе их је подржавао Загреб, Сарајево и остали антисрпски центри у Титовој Југославији. Када су поједини Срби, а нарочито Српска Црква, почели да дижу свој глас и износе на јавност ту строго скривану „државну тајну“ о прогону Српског живља са КосМета, Титови комунисти, међу којима и српски, прогањали су свакога ко би то и поменуо, а Српску Цркву су оптуживали да се „недозвољено меша у политику“ и да „шири национализам“, као што је и донедавно ово прво за Цркву говорио Милошевићев режим, а ово друго и данас говоре поједини из Европе и Америке и њихови некритички трабанти у Београду.
Срби су постепено али систематски прогоњени са Косова и Метохије нарочито од 1965.г., те је тако од 1966. до 1971.г. протерано са КосМета око 35.000 Срба. Од после рата па до 1961.г. равно 338 косовско-метохијских насеља етнички је очишћено од Срба. Прогон се следећих година још појачао, те је тако од 1971.г. до 1982.Г. протерано 220 хиљада Срба, док је од 1961.г. до 1981. године равно 606 косовско-метохијских насеља остало без Српског живља. Примера ради, наводимо да је Подујево посла рата имало 90% Српског становништва, да би у последњој деценији Срба скоро сасвим нестало, а данас их је под KFOR-ом И UNMIK-OM било остало свега 3 старице, од којих је један недавно умрла! Други пример: село Ајвалија, између Приштине и Грачанице, имало је 1961.г. 513 Срба и 597 Шиптара и 82 Цигана, а већ м to село остало и без последњих Срба и Цигана.
Немамо овде више места да бисмо детаљније износили страдања и прогоне Косовскометохијских Срба од Шиптара у току ових 55 година комунистичке владавине и њиховог високог степена аутономије (што за њих и данас траже Евроамериканци). О том страдању Срба током 194144.г. и прогону после тзв. ослобођења од 19451989. г. највише докумената има у архиви Рашко-Призренске Епархије у Призрену и архиви Светог Синода у Београду.[1]
Познате велике Шиптарске демонстрације 1968.г. (када су већ тада тражили „Косова репубљик“) и 1981. године имале су за последице све веће и чешће прогоне Српског становништва и све бруталније насртаје на Српске цркве, манастире и гробља, све безобзирније пљачкање српске имовине и систематско затирање свега што има српски карактер и обележје. Карактеристично је да је 1981. године, пре 26-то мартовских и затим тродневних првоаприлских демонстрација шиптарских студената у Приштини (наводно због „незадовољства храном у студентској мензи“, како су тада говорили комунисти) и одмах уз њих и са њима већих демонстрација шиптарских маса свуда по КосМету, претходно је 16. марта 1981.г. ноћу, тачно у Недељу Православља, запаљена од шиптарских паликућа Пећска Патријаршија (велики двоспратни манастирски конак, дуг 60 метара, у коме је било 30 сестара монахиња и још гостију са стране, клирика и лаика), а тадашња комунистичка власт из Приштине и Београда прикривала је тај злочин пуну годину дана. После овог злочина, упућен је властима Југославије и светској јавности АПЕЛ за заштиту Српског живља и његових светиња на Косову и Метохији, потписан од 21 свештеника и свештеномонаха, као представника српског свештенства и монаштва из свих крајева Српске Патријаршије и наравно са Косова и Метохије, у којем је на ретко искрен и честит, хришћански начин изнет српски црквено-народни проблем Косова и Метохије. Из тог Апела наводимо само завршне речи: „Бог нам је сведок и савест наша: ми Албанцима никакво зло не желимо, него само желимо да наш народ и наше Светиње на Косову очувамо, ради себе и ради њих… Арбанашком народу желимо свако добро, нека нам Бог то зна“.[2] Међутим, тадашње власти не само да су се оглушиле о наш апел, него су због њега неке Србе и прогањали, јер су само због поседовања и ширења овог Апела неки Срби на КосМету били бијени и затварани. Високи комунистички функционери, из Београда, а и из Сарајева, Загреба и Новог Сада, јавно су напали његове потписнике и СПЦркву што се „меша у политику“. А та политика на КосМету је била антисрпска и проалбанска, те се зато Шиптари и не жале на титоистичку власт у периоду комунизма на КосМету, од којег су Срби највише страдали.
 
Косово и Метохија под неокомунизмом Слободана Милошевића
 
Под Милошевићевим режимом, и од 1990. године надаље, када су се Шиптари одметнули и од преосталих символичних институција државе Републике Србије, такође је настављено пражњење многих Косовскометохијских села и насеља од Срба, а сада под NATO и UNMIK-oм испражњено је највише села и насеља и скоро сви градови (сем северног дела Митровице), тако да је од око 300.000 Срба и Цигана, у току друге половине јуна и јула 1999.г. протерано две трећине, а и преостала трећина Срба и малобројних Цигана стално је нападана и егзистенцијално угрожавана, без права на одбрану и уз узалудне покушаје да од било кога добије стварну заштиту живота, домова, имања, својих светиња и културних и националних споменика.
Делегација СПЦркве на челу са тадашњим Епископом са Косова и Метохије, г. Павлом, садашњим Патријархом Српским, сведочила је 24. априла 1990.Г. пред Америчким Конгресом, где су били двоструко бројнији представници Косовских Албанаца на челу са г. И. Руговом, и тај стејтмент је објављен на енглеском и српском језику, из којег се може видети истински хришћански и демократски став наше Цркве према Косовском проблему.[3] У тој изјави пред Америчким Конгресом, и уопште тих година пред светском јавношћу, Српска Црква је итекако критиковала Милошевића и његов недемократски режим. Спомињемо само Меморандум Св. Архијерејског Сабора са свог заседања 1427. маја 1992.г., који је тада поздравила европска јавност због свог хришћанског и демократског става. Наводимо само две реченице из тог Меморандума: „Православна Црква Српска и Српски народ никада нису били присталице безбожног комунизма нити било какве тоталитарне идеологије… Српска Црква се отворено ограђује и дистанцира од ове и овакве власти и њених носилаца. Подсећамо све на власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце… Такође апелујемо на све власти у Србији и све чиниоце у Европи и свету, да се поштују права и дужности свих који живе на Косову и Метохији, али и да се не намећу решења под притисцима са било које стране, него да се истински подржи хумани и праведни демократски поредак, који ће дати заштиту свим људима и народима на том простору, који је, због свог духовног, националног и културног значаја, за Српски народ оно што је Јерусалим за Јевреје“.[4]
Милошевићев неокомунистички и недемократски режим, уместо да стварно државноправно решава и реши Косовки проблем, својим у суштини једнопартијским неокомунистичким манипулацијама српском народном несрећом „од Косова до Јадовна“ само је, линијом обратног дејства и својом корумпираношћу, омогућио Шиптарима да својим потплаћивањем и лобирањем (средствима добијеним од наркомафија и ко зна још од кога) интернационализују своју пропаганду о наводној „угрожености“ од „великосрпског хегемонизма“ (пропагнадна парола коју је први избацио и све време користио комунистички тоталитарни, изразито антисрпски систем, па су га затим прихватили сви србомрсци из ближег и даљег окружења, па и многи Евроамериканци). Када су Шиптари почели да се наоружавају, а у трговини оружјем учествовале су и режимске мафије, онда је Милошевић својом комунистичком осионошћу и претенциозном неспособношћу само повећавао шиптарско безакоње, а постојећој србомржњи неких људи на Западу придодавао погодније изговоре за наметање својих неоколонијалистичких експанзија и наметање „милом или силом“ сопствених интереса на Балкану.[5]
Тако је Милошевић и његов режим, од пар стотина шиптарских наоружаних „учековаца“, створио целу оружану герилу од десетине хиљада наоружаних и фанатизованих Шиптара, међу којима је било не мало ноторних терориста, уз помоћ свакако и америчког дипломате Ричарда Холбрука, са којим је Милошевић данима и недељама – октобра 1998.г. – једино он „разговарао и преговарао“, а нико не зна ни шта је, ни како је, ни колико је уговорио и договорио, јер никад никоме о томе није извештаје подносио (као што је било и при његовим тајним разговорима са Фрањом Туђманом). Тек, од тог фамозног „договора“ Милошевић-Холбрук, октобра 1998.г., када је држава Србија, макар и као неокомунистичка Република, потпуно развлашћена на Косову и Метохији, – против чега су одмах реаговали Срби са Косова и Метохије и са њима, тј. још пре њих, Српска Епархија РашкоПризренска, али их нико није слушао ни послушао – почело је да се одмотава двосмерно смртоносно клупко терора и антитерора по Косову равном, које се завршило NATO бомбардовањем по несрећним, двоструко унесрећеним Србима Косова и Метохије и тријумфом UCKa над Српским националним и духовним бићем и животом, градовима и селима, црквама и манастирима Косова и Метохије.
И док Милошевић и његов режим, после кумановске капитулације (10. јуна 1999) и у историји Српства небивале свеопште бежаније са Поља Косова, бестидно слави „победу“ над NATOагресором, дотле NATO и UgKa по КосМету славе своје „победе“ над 200.000 прогнаних Срба, преко хиљаду убијених, закланих и масакрираних, и још и више киднапованих Срба, над 110 и више спаљених, порушених и минираних Српских Православних Светиња, од Средњег до 20. века, над испражњеном скоро читавом Метохијом и свим градовима у њој и над више од пола испражњеним од Срба трагичном Косову. Ако су и Милошевић и NATO „победници“ на Косову, онда су или обоје збиља људски поражени пред Богом и Божијом и људском правдом, или је та по дрскости нечувена у историји лаж само још једна, ако не и последња постмодернистичка, „новосветскопоретска“ фарса над тужном и трагичном историјом Распетог Српскога Косова.
 
Ситуација на Косову и Метохији пред почетак најновијег конфликта
 
Трагика косовско-метохијске драме појачана је нарочито крајем 90их година 20. века када су косовски Албанци, уз интензивно деловање својих лобија у Дијаспори и допремањем оружја након државне кризе у Албанији 1997.Г., створили потребне услове за организовање оружаног устанка. Нажалост, катастрофална политика корумпираног Милошевићевог режима дала је непосредан повод и још већи замах деценијама старим плановима Албанаца, који се заснивају на идеји да све Албанце широм Балкана треба ујединити „у једну државу“ – Велику Шћипнију – чија би нова матица било Косово, као најбогатији и најразвијенији регион у коме они живе.[6]
Иако је држава Србија крајем осамдесетих година била принуђена да ограничењем тзв. аутономије на Косову и Метохији спречи реализацију плана о сецесији, ипак од 1989. г. Косовом и Метохијом није владао Српски народ, већ спрега државних апаратчика и богатих албанских приватника, који су концентрисали велико приватно богатство разним незаконитим пословима, док је већина обичног становништва, посебно Српског, и даље живела у беди и сиромаштву без чврсте перспективе за будућност. Лако поткупљиви државни и полицијски органи омогућили су илегално дотурање већих количина наоружања из Албаније, али и из Србије и Босне. Нажалост, нису били ретки случајеви да су албанским сепаратистима оружје продавали и сами Срби. Уместо једне конструктивне, рационалне, демократске и домаћинске државне политике, која би законским мерама обесхрабрила неконтролисани демографски и економски раст међу Албанцима, нарочито њихово богаћење шверцом, трговином дрогом и другим нелегалним активностима, а с друге стране економски подстакла развој српских крајева и насељавање младим стручним кадровима из других крајева земље, држава је управо чинила супротно. Док је политичка власт одржавала прећутну коегзистенцију са албанским паралелним политичким структурама, уз редовно узимање рекета који се сливао у приватне џепове Милошевићевих службеника, привид неке активности се огледао у надменој и понекад врло бруталној полицијској репресији, која је најчешће била усмерена тамо одакле је претила најмања опасност.
 
Од почетка оружаног конфликта до NATO бомбардовања у марту 1999.г.
 
Иако су прве озбиљније оружане акције албанских сепаратиста почеле још 1996, а спорадично насиље се настављало током 1997.г., године 1998. коначно је почео оружани сукоб на Косову и Метохији, који ће постепено прерастати у отворену побуну и рат. Већ крајем 1997. године екстремне националистичке албанске снаге, у којима је преовладавао углавном млађи свет из руралних подручја, почеле су организовање све учесталијих терористичких акција, које су имале за циљ ликвидацију појединих угледнијих Срба из државне службе, пре свега полицајаца, као и да застраше Српско становништво у целини. У албанском друштву је све више преовладавало уверење да тзв. „пацифистичка политика“ Ибрахима Ругове коначно треба да прерасте у општенародни устанак који ће свет морати да подржи. Међутим, Ругова у својим великоалбанским захтевима није био мање антисрпски настројен, само је био лукавији и перфиднији.[7]
Запад, и пре свих Америка, је сав узрок проблема гледао једнострано и из перспективе последњих 10 година. Тако је сва кривица виђена у Србима, који и даље Милошевића „држе на власти“ и неће да дају „права албанској мањини“. Већ познату и деценијама стару идеја о Великој Албанији, албански политичари и интелектуалци су врло вешто замаскирали причом о „угроженим људским правима“ и потреби демократизације Косова. Људска права свакако јесу била и остала важан део проблема у Покрајини, али њих нису имали ни Срби, те то није био срж проблема. Најбољи показатељ да борба за људска права није био прави циљ албанске политичке борбе јесте чињеница да су албански политичари на Косову упорно одбијали било какву сарадњу и подршку демократским снагама у Србији, управо зато што је са Милошевићем било најлакше остварити њихов вековни сан. При том су се многи Албанци са Косова и Метохије и те како обогатили, и њихово економско јачање и многоструко грађење објеката и цамија није престајало и под Милошевићем.
Млађе екстремне снаге косовских Шиптара, блиске некадашњим марксистичко-лењинистичким кружоцима из времена Енвера Хоџе, сматрали су да је потребно довести Косово на прве стране медијске пажње света и довољно испровоцирати државну власт како би се она још више компромитовала у репресалијама против цивила. Тако би се Шиптарски народ подизао на устанак, чему би погодовало све веће незадовољство због насиља полиције. Након бруталне реакције полиције у селу Преказ код Србице, фебруара 1999. године, када је поред неколико познатих албанских екстремиста предвођених Адемом Јашаријем, убијено и неколико цивила (жена и деце) из његове шире породице, Милошевић је мислио да су Албанци довољно заплашени да наставе са даљом побуном. Ефекат је био сасвим супротан. Устанак се само за пар месеци као пламен проширио целом Дреницом и Метохијском долином, нарочито у залеђу државне границе према Албанији и брдском подручју Малишева. Већ месецима пре тога огромне количине наоружања су биле доношене из Албаније, и већ је била формирана читава стратегија побуне. Локални албански фисови, са члановима обученим за терористичке активности и герилску борбу у посебним камповима у Албанији и у Европи организују jedinice tzv UCK (=Ослободилачке војске Kocoвa), која је само у периоду фебруар-мај 1998. године са око две стотине активних чланова порасла на пар хиљада наоружаних људи. Устанак се ширио искључиво у руралним подручјима, док су градови, посебно источни део Покрајине, били готово потпуно поштеђени немира.[8]
Као непосредна последица првих окршаја полиције и UCK, и нарочито организовања тзв. слободне територије UCK у залеђу Дечана све до Малишева, кренуле су прве српске избеглице, којима је од стране побуњеника најпре речено да напусте своје домове, да би затим неколицина њих страдала од припадника UQK. Иако је Црква у то време све интензивније апеловала, како на државу, тако на међународне кругове, да се спречи избијање рата, постало је очигледно да ни држава ни међународни фактори нису више имали контролу над догађајима на терену. Западне новине биле су препуне дивљења пред тим младим побуњеницима, који готово голоруки јуришају на српску полицију и војску да би одбранили своје домове и куће. Нажалост, било је готово непознато да је за само неколико месеци у Метохији опустело више десетина српских села, и да је број српских избеглица у том периоду пропорционално већ био већи у односу на албанске.
У намери да направе копнену везу са својим базама у северној Албанији, припадници UCK почели су са већим операцијама на подручју Дечана у мају и јуну 1998, што је довело до практичног уништења овог градића, пошто су полиција и ВЈ реаговали тако жестоко да је пред њима готово све албанско становништво побегло у залеђе Дечана, где је већ суверено владала UCK. У том врло тешком времену искушења вредно је споменути делатност Манастира Високи Дечани, чије је братство више пута преко медија алеловало на мир и уздржаност у том крају.[9] Саопштење Манастира од 12. јуна 1998. пример је осуде насиља без обзира са које стране оно долазило, и јасно је сведочанство хришћанског православног става да се ничија срећа не може градити на несрећи другога. У лето 1998. године албански екстремисти из правца Малишева освојили су Ораховац, што је довело до тешких и крвавих обрачуна и велике материјалне штете. На подручју око Ораховца UCK је кренула са ликвидацијом преосталих српских насеља, при чему је убијено или отето више десетина српских цивила са подручја Ретимља, Оптеруше, Зочишта и Ораховца. Чак је заузет и Манастир Зочиште и цело братство заједно са настојатељем Јованом одведено је у притвор, одакле су ослобођени након једног дана заточеништва захваљујући Међународном Црвеном Крсту. Сам Манастир Зочиште је више од два месеца остао у рукама Албанаца, који су га делимично опљачкали, иако га нису тада порушили. Сукоб државних снага безбедности и албанских побуњеника наставио се нешто смањеним интензитетом у току јесени и зиме 1998. године.
У том периоду на Западу је све више изграђиван став да се Милошевић мора зауставити ако је то потребно чак и војном интервенцијом NATO-a. Зато су уследили све јачи политички и дипломатски притисци на власти СРЈ, да преговорима нађу решење, као и да покажу већу уздржаност према Албанцима. Као резултат тих притисака и компромиса Владе, на Косово и Метохију долази тзв. Косовска Верификациона мисија, која је имала задатак да надгледа поштовање једног од низа закључених примирја између побуњеника и државне полиције. С друге стране албански екстремисти су плански наставили да провоцирају полицију и застрашују Србе. Треба забележити Шиптарски злочин у Пећи, кад су јануара 1999.г. рафалом масакрирали петоро српске деце у кафићу Панда у Пећи, непосредно након што је полиција разбила једну екстремистичку албанску групу, која је покушала да из Албаније уђе у Покрајину преко планине Паштрик.
Прекретница је наступила у фебруару 1999, када је у селу Рачак код Штимља полиција наводно побила неколико десетина албанских цивила. Власти су тврдиле да је реч о наоружаним Албанцима, од којих су тела неких довучена са других локација. Извештај финских патолога, на челу са Хеленом Рантом, да није било масакра цивила, није донео значајнији преокрет у тумачењу овог догађаја. Српски медији и званични органи су овај догађај видели као обичну намештаљку како би се створио повод за интервенцију, док су међународни кругови прогласили да је реч о масакру. У сваком случају, догађај у Рачку послужиће као иницијална каписла за NATO војну интервенцију у марту 1999. До средине марта 1999. трајале су ужурбане дипломатске активности и преговори који су неуспешно завршени у дворцу Рамбује (Rambouillet) код Париза и у самој француској престоници Паризу, будући да СРЈ није пристала на ултимативне услове које је Међународна заједница поставила. Убрзо се показало да је Рамбује био само сценарио за напад NATO авијације (слично као недавни напад Американаца и Енглеза на Ирак). Али, било је такође понижавајуће да у државној делегацији Југославије у Рамбујеу није ни било правих представника косовско-метохијских Срба, што је изазивало бојазан да не буду донесене одлуке на штету нашег народа.
Док су представници Српске Православне Цркве у својим изјавама у то време заступали врло објективан став, као што је било при сусрету у Бечу, почетком марта 1999, у организацији америчке организације Appeal of Consciousness, сагледавајући проблем Косова не само са националног већ и са општељудског и хришћанског становишта, приметно је да су албански верски представници (ефендија Морина и бискуп М. Сопи) како у том периоду, тако и касније, избегавали сваку самокритику и нису се активније ангажовали у заустављању насиља.
После Рамбујеа и Париза постало је очигледно даће се NATO војни савез коначно умешати у косовску кризу. Управо оно што је државна власт морала по сваку цену да избегне, сада је постало неминовност и почетак трагичног „расплета“ вишегодишње и вишедеценијске кризе. Тај расплет, као што ћемо даље видети, и неће бити расплет, него нова трагедија, али овог пута Српског и другог неалбанског живља на Космету.
 
Бомбардовање NATO савеза против Србије и Косова и Метохије (24. март-10.јун 1999)
 
Сукоб NATO савеза и СРЈ започео је масовним бомбардовањем СРЈ 24. марта 1999. и трајао пуних 78 дана, а завршен је 10. јуна исте године потписивањем диктираног од NATO-a војнотехничког споразума у Куманову. Бомбардовањем СРЈ почела је нова фаза конфликта на Косову и Метохији. У овом периоду су снаге безбедности СРЈ кренуле у „коначни обрачун“ са албанским побуњеницима. Иако је један део Албанаца самовољно напустио Покрајину у страху од репресалија, а и потстицан од западних пријатеља и савезника, да би се створио што негативнији утисак о „хуманитарној катастрофи“, добар део Албанаца – око 700.000 избеглица је напустило Покрајину, по статистикама UNHCR-a, до јуна месеца 1999 – истеран је од стране државне полиције и војске. Ову акцију пратило је и насиље, убиства, пљачке и уништавање албанске имовине. Црква је преко својих парохијских свештеника чинила све што је могла да спречи насиље, позивајући све на цивилизовано и достојанствено понашање. У току Великог Поста 1999. Епископ Косова и Метохије Артемије је издао Јавно саопштење упућено свим парохијама и манастирима, у коме је позвао народ на уздржање и покајање и најоштрије осудио дела пљачки и насиља. Неки наши манастири, као што је Манастир Дечани, организовали су хуманитарну помоћ за албанске страдалнике, као што су то чинили у претходном периоду и за Србе избегле пред UCK. У току зиме 1998/1999. Манастир Дечани је са Православном међународном хуманитарном организацијом IOCC (International Orthodox Christian Charities) из САД организовано делио помоћ свим унесрећеним дечанског краја, понајвише самим Албанцима. Сличне активности организовале су и остале парохије широм КосовоМетохијске Епархије, посебно за пострадале Србе и Српске избеглице из Крајине насељене у Покрајини. У време највећег страдања Манастир Високи Дечани примио је око 200 албанских жена и деце из Дечана, чији су животи били у опасности због ратних збивања.
У току самог бомбардовања, бомбе разорне јачине падале су неретко близу великих наших светиња, нарочито око Грачанице и Дечана; али њима није директно причињена материјална штета. Страдало је српско православно гробље и гробљанска капела у Приштини, претрпевши знатна оштећења од великих разорних бомби које су падале по околини и у само гробље. (По доласку NATOтрупа, њихови војници су током скоро читавог лета 1999.Г. сакупљали и уништавали неексплодиране бомбе, изнад Манастира Грачанице, у руднику Кишница). Ово ни најмање не оправдава бомбардовање, које је од стране Цркве отворено названо нехуманим и нецивилизацијским чином и осуђено.[10] Безумно антисрпско и антицивилно NATO бомбардовање није решило ниједан суштински проблем, а оставило је трајне негативне последице на Косову и Метохији и широм читаве Србије.
 
Трагично стање Срба и СПЦркве на Косову и Метохији oд јуна 1999. до данас
 
Када је Влада из Београда коначно прихватила план Међународне заједнице о размештању KFORa (=NATO снаге за Косово)и повлачењу снага ВЈ и МУП-а потписивањем тзв. Војнотехничког споразума у Куманову (10. мај 1999),[11] међу Српским народом у Покрајини завладала је права пометња и паника. У току неколико дана повлачења YU војске, заједно са снагама безбедности, Косово и Метохију је напустио и знатан број наших људи, по свему судећи, у првом таласу близу 30.000 људи. То се догодило при долажењу KFOR-a и повратку Албанаца. Свештенство и монаштво је апеловало на народ да остане у својим домовима где год је то могуће и давало је несебичан пример остајући на својим парохијама и у својим манастирима. У нашим манастирима је остало целокупно монаштво, док је преко радиовезе одржавана непосредна свакодневна веза са Епархијом у Призрену. У периоду непосредно пред долазак KFOR-a, треба споменути врло негативно понашање неких представника дотадашњих режимских структура, који су први побегли из својих кућа са камионима пуним робе, неретко опљачкане од Албанаца, а неки од њих су активно пропагирали да Срби треба да оду са Косова и Метохије, док се на државним медијима од фанфара „победе“ (!?) једва чуо глас о све већим таласима избеглица из наше јужне Покрајине. За Србе на Косову и Метохији постало је све јасније да је реч о капитулацији и страшном поразу, за који ће наредних месеци крваву цену плаћати Срби који су одлучили да остану у својим домовима и на својој матичној земљи.
Снаге KFOR-a су почеле да улазе на подручје Покрајине од 10. јуна из правца Скопља и албанског града Кукеса, недалеко од Призрена. KFOR је у Приштину званично ушао 12. јуна, громогласно дочекан од стране хиљада Албанаца. Истовремено са уласком Међународних снага интензивирано је деловање UCK, како група преосталих у Покрајини, које одмах преузимају власт у градовима, тако и јединица које несметано, са наоружањем улазе из Албаније, без обзира на присуство KFOR-a. Док су јединице KFOR-a бирале погодне локације за изградњу својих база, Покрајином, нарочито у већим градовима, ширио се талас незапамћених злочина, пљачки, убистава и отмица, чије су жртве били преостали Срби, Роми, Горанци и муслимани Бошњаци. Већ 12.јуна петорица Срба су киднаповани на улицама Приштине, док су пристизале вести о терору над Ромима. Српско становништво села Зочиште близу Ораховца избегло је из села 14. јуна, док су њихове куће као и Манастир Светих Врача Козме и Дамјана (14. век) наредних дана запаљени од стране албанских екстремиста из UCK. Манастирска црква ће нешто касније бити потпуно минирана. Претходног дана (12. јуна) опљачкан је, запаљен и потом миниран Манастир Свете Тројице у Мушутишту (14.век). Сестринство Манастира је једва спасло живу главу.
Истог дана немачке снаге KFOR-a су ушле у Призрен. На улицама Призрена 16. јуна 1999. год. киднапован је монах Харитон Лукић из Манастира Светих Архангела крај Призрена, кога су наоружани припадници тзв. војне полиције UCK пресрели и одвели у непознатом правцу. Након више од годину дана његово тело је нађено близу Призрена, измасакрирано, без главе, са траговима свирепог мучења. Отац монах Харитон је, по благослову Епископа Артемија, тек био евакуисао монахиње Манастира Свете Тројице код Суве Реке (из 14. века), а евакуисани су и монаси Манастира Светих Архангела код Призрена, који су привремено уточиште, заједно са прогнаним монасима из Зочишта, нашли у Манастиру Грачаници.
Епископ Рашко-Призренски и Косово-Метохијски је већ првих дана успоставио контакт са немачким војним властима у Призрену, апелујући на њих да заштите преостале Србе, али они то нису учинили, него су тек 15. јуна у 23 часа заштитили само опкољени Саборни храм и Епископију, око које је шиптарска руља већ била срушила све српске споменике. Било је већ сасвим јасно да талас систематских одмазди и терора од стране Албанаца KFOR није могао, а изгледа ни желео, зауставити. Једино што је било преостало јесте евакуација остатка српског становништва Призрена, што је учињено захваљујући Епископу Захумско-Херцеговачком Атанасију Јевтићу, који је са пет аутобуса из Врања пристигао у Призрен да помогне, и заједно са владиком Артемијем извео из града у правцу Грачанице неколико стотина Срба (у 5 аутобуса, за којима је кренуло и око 40 породичних возила). У Богословији у Призрену је под немачком стражом још остало скоро око 200 Срба, Рома и муслимана, као и неколико Албанаца, којима су, због дружења са Србима, њихови сународници претили убиством. О њима се бринуо један наш свештеник. Други свештеник у Призрену остао је у војском NATO-a чуваној Епископији. И до данас је Епископски двор и Саборна црква у Призрену под јаком оклопном стражим немачког KFOR-a.
Свакодневно су стизале вести о отмицама и појединачним убиствима Срба, и то из свих крајева Покрајине. Треба само погледати недељне и месечне извештаје свештеника и црквено-народних одбора, као што су извештаји из Гњилана, Витине, Липљана, Урошевца, Призрена, Ораховца, Пећи,[12] па видети какве су све свакодневне злочине Шиптари вршили над Србима, њиховим домовима, имовином, црквама, и уопште над свим што је српско. Сечени су и паљени чак и српски столетни храстови и вишевековни борови, крај Цркава и Манастира, као што је било у Петричу код Пећи, у Неродимљу код Урошевца, у Манастиру Бинчу код Витине. За кратко време било је већ уништено 50 цркава и манастира, и још више гробаља, а опљачканих, запаљених и минираних српских домова и зграда тачан број се ни до данас не зна. Једноставно речено, Албанци су кренули у систематско затирање свега српског, свих трагова српског бића и битовања на Косову и Метохији. Ништа нису помогли чести усмени и писмени апели, протести, извештаји, молбе и преклињања, које је упућивао команди NATOa и Међународној заједници Епископ Артемије, а уз њега и Патријарх Српски и Митрополит Црногорско-Приморски и Епископ Херцеговачки, који су често боравили на Космету.[13] Све молбе и апеловања нису давали никаквих резултата, јер су злочини настављени и умножавани: убиства, киднаповања, пљачке, паљевине, прогони Срба из свих јавних установа: болница, домова здравља, школа, пошта, општинских кућа, фабрика, радних места. Нико од киднапованих Срба од тада до данас није пронађен, нико од протераних није враћен у свој дом или на своје радно место, нико од злочинаца није ухваћен, а и кад је касније понеки албански терориста ухваћен, бивао је брзо ослобођен „због недостатка доказа“! Утисак је био очигледан: да су одговорни у NATO и другим међународним форумима једноставно препустили Шиптарима да изврше своју освету, а и да протерају што више Срба, да би се тако дошло до „етнички чистог“ Косова, тј. до смањеног броја Српског и другог неалбанског становништва, те се тако прејудицирало будуће „решење“ Косовског питања, у смеру апсолутног преовладавања и мајоризације Албанаца, а то су показали и својим једностраним и пристрасним радом сва тројица Високих Представника UNa и остале структуре UNMIK-a, које су споро успостављане, и за Србе су биле, и до данас остале, неефикасне и неправедне. Јер, уз све присуство NATO-a и UNMIK-a, испражњени су од Срба градови: Призрен, Пећ, Клина, Урошевац, Гњилане, Витина, скоро цела Метохија, и многа до тада мешовита насеља по Космету.
У Ораховцу је само између 14. и 16. јуна око 600 Срба из разних делова града пребегло у српску четврт око Цркве, где се народ организовао спреман да се у случају потребе одупре Албанцима, који су одузимали српску имовину и палили српске куће. Ово, међутим, није имало много успеха, јер је у Ораховцу, од преко 6.000 Срба, ускоро остало једва 2.000. Ситуација је из дана у дан бивала све тежа и у другим деловима Покрај ине. Тако ј е 17. ј уна око 5.000 Срба напустило Урошевац и околину уз оружану пратњу KFOR-a. Око 500 Срба још је било остало на железничкој станици одакле су тешком муком евакуисани 18. јуна. По извештајима UNHCR-a, истовремено хиљаде Албанаца су са свих страна улазиле у Покрајину. Само за пет дана у Покрајину је ушло око 50.000 људи, док је по извештају Међународног Црвеног Крста укупно 5060 хиљада Срба напустило Косово и Метохију у периоду од 1318. јуна 1999. Ситуација је постајала све тежа у Гњиланској области, где је првих дана забележено неколико напада, убистава и киднаповања Срба од стране Албанаца, мада у Гњилану и читавом Косовском Поморављу није пре тога било прогона Албанаца нити пљачке и рушења њихових кућа.
Истовремено на подручју Метохије, око Пећи и Дечана, преостали Срби су убрзано напуштали своје домове. Понеки сељаци Срби су тих дана налажени мртви, а велика села, као што су Бело Поље и Витомирица код Пећи, потпуно су испражњена од Срба. Срби из Белог Поља су своје куће принудно напустили и отишли у правцу Црне Горе 19. јуна, након што су тројица Срба нађена заклана од стране Албанаца. Наредних дана су Албанци опљачкали и запалили све српске куће и спалили и руинирали стару сеоску цркву у Белом Пољу. Већ првих дана у Пећку Патријаршију је пристигао Митрополит ЦрногорскоПриморски Амфилохије, са својим монасима, који су у Пећски Манастир примили више стотина људи, бежећих у страху пред албанским терором. Митрополит је успоставио контакт са италијанском командом KFORa и чинио велике напоре да се зауставе злочини над Србима. У самом граду Пећи убрзо није остало ниједног Србина, а из Пећске Патријаршије су конвојима, уз пратњу Италијана, одвођени они који су из страха тражили да оду у правцу уже Србије или Црне Горе. Митрополит са својим монасима у току прва 2 месеца (јунијули 1999) пронашао је и сахранио око 30 лешева Срба, већином старијих људи и жена, који су налажени широм Пећке области, најчешће измасакрирани на најбруталнији начин (објављене су фотографије тих лешева). Монаси Манастира Високи Дечани су одмах са италијанским снагама успоставили контакт и затражили страже око Манастира. У самом градићу Дечани неколико преосталих Срба је нашло уточиште у Манастиру, док је четворо лица киднаповано од стране UCK. У читавој Дечанској општини убрзо није било српског становништва, док је сва српска имовина одмах разграбљена и делом уништена. Манастир Дечани, који је већ примао српске и албанске избеглице, сада је опет уточиште пружио не само Србима, већ и Ромима, од којих се 50так душа задржало у Манастиру након што су Албанци попалили њихове куће. У Манастиру је боравила и једна муслиманска породица Горанаца.
Скоро сви Срби из Ђаковице напустили су своје домове већ првих дана. Последњи Срби у Ђаковици окупили су се око мале парохијске цркве Успења Пресвете Богородице у познатој старој Српској улици, где је након неколико узастопних евакуација преостало само 6 српских старица, које и данас живе у потпуној изолацији, под заштитом италијанског KFOR-a. Ових шест старица, предвођених учитељицом у пензији Полексијом Кастратовић, остаће запамћене као пример храбрости и хришћанске вере у овом трагичном периоду историје Метохије и Косова. Известан број српских грађана Ђаковице је нестао без трага и гласа и, по сведочанствима више очевидаца, били су одведени у приватне логоре UCK, где су неки од њих мучени и одмах погубљени.[14]
UCK је упала у Манастир Девич 10. и остали до 12. јуна, пре доласка француског KFORa, и они су тамо 3 дана пљачкали Манастир и малтретирали монахиње и јеромонаха Серафима, који је тучен у олтару цркве, тако да је крварио од повређених зуба и вилице. Право је чудо Божије да нико није теже повређен у том дивљању, и да Манастир није сасвим порушен (као што је то био 1941.г. од Шиптара), мада је оштећена црква и лупане иконе (на једној су ножем исписали UCK) и оскрнављен је гроб Св. Јоаникија Девичког. Албанци су покушали да отворе гробницу и разбили су клиновима мермерну плочу гроба. Вероватно би девичке монахиње и о. Серафим били убијени да у последњем тренутку у помоћ није стигао свештеник Радивоје Панић са игуманијом соколичком Макаријом, који су довели са собом француске војнике, те су одмах успоставили сталну заштиту Манастира. Сестре Манастира Гориоча су, неколико дана закључане у Манастиру, са великим олакшањем дочекали прве италијанске војнике који су доцније са Шпанцима организовали заштиту Манастира. Слично је било и са метохом Пећке Патријаршије у Будисавцима, који су најпре заштитили војници италијанског, а потом португалског контингента.
Представници Рашко-Призренске и Косово-Метохијске Епархије су крајем јуна 1999, уз оружану пратњу KFOR-a, обишли неке делове Косова и Метохије и могли се на лицу места уверити да је почело систематско уништавање наших Светиња. Манастири Светих Врача у Зочишту и Свете Тројице у Мушутишту су били већ запаљени, да би нешто касније, у јулу месецу, и црква у манастиру Свете Тројице била минирана. На подручју Суве Реке уништена је и парохијска црква у граду, као и предивна древна црква Пресвете Богородице у селу Мушутиште (зидана кад и Грачаница, 1315. године, циглом и сигом, са предивним фрескама). Дана 24. јуна 1999. око 3.200 Срба је организовано напустило Ораховац под заштитом KFOR-a.
Поред осталих још 2.000 Срба у Ораховцу, остало је и становништво српског села Велика Хоча (око 1.000 душа). Немачки KFOR је за ове људе организовао заштиту, што је омогућило какавтакав опстанак ове једине преостале српске енклаве у јужном делу Метохије. Међутим, у целини гледано KFOR је улагао исувише мало напора да одлучније заустави насиље, што је међу Србима изазвало још веће неповерење, а међу Албанцима осећај да им је дато зелено светло да се освете Србима. Доказ тога је и то што није допуштено војницима руског KFORa да уђу у Ораховац, иако је то било договорено.
У Косовској Митровици Срби су организовано спречили улазак Албанаца у северни део града, чиме је заустављена албанска најезда према северним, чисто српским деловима Косова и Метохије. У Приштини је ситуација била све алармантнија. Свакодневна убиства, киднаповања, насилне деложације, и река избеглица Срба, који су напуштали своје домове, постали су горка свакодневица главног града Покрајине. Од 40.000 Срба у Приштини убрзо је преостало само пар стотина. Наоружани UCKa, нарочито тзв. војна полиција у црним униформама, вршили су рације у свим институцијама града, хапсећи и убијајући преостале Србе. Већ првих дана је очишћен од Срба Клиничко-болнички Центар у Приштини, одакле су после киднаповања угледног професора др Андрије Томановића, сви остали лекари Срби напустили болницу. Исто се десило и са Универзитетом. Након убиства тројице Срба на Електротехничком факултету, крајем јуна 1999, скоро сви професори су са својим породицама напустили Приштину. UCK је на крају преузела и хотел Гранд, и све српске локале у граду. Остала су донекле стабилна српска села око Приштине, која су пружила прво уточиште бројним прогнаницима, најчешће на њиховом путу према централној Србији. Ситуација у Косову Пољу, Обилићу и Липљану је била и остала врло тешка, али Срби су како-тако опстајали. Нажалост, из ових места наставиће се постепено исељавање Срба, нарочито из Косова Поља, у коме су Албанци све више преузимали српску имовину, у почетку отмицом, а касније куповином под притиском.
У Гњиланском крају, након низа напада од стране наоружаних Албанаца, Српско становништво напустило је у јуну и јулу 1999. села Жегру и Житиње. Све српске куће су након тога систематски опљачкане и запаљене, укључујући и две цркве у Жегри. У другим деловима Косовског Поморавља, Срби су се задржали по својим селима, док је број Срба у самом граду Гњилане (до сукоба преко 12.000) сваким даном био све мањи. Око градске цркве у Гњилану почео је са радом Црквено-народни одбор који је редовно бележио бројне нападе и злоупотребе над Србима и настојао преко америчког KFOR-a да посредује у заустављању насиља. У порти цркве је основана импровизована амбуланта, информативни центар и прихватни хуманитарни центар за све оне који би затражили помоћ. Истрајност, агилност и храброст ових људи, окупљених око својих свештеника, вредни су великог дивљења.[15] Али, ни трпљење и истрајност није спасла Гњиланске Србе од терора, те су сви протерани, осим преосталих још 200 породица (око 700 душа). Са подручја Брезовице, у класично српској Сиринићкој жупи, српско становништво се није исељавало, него је чак и порасло пошто се тамо населило и пар стотина Срба из Призренског краја и Средске жупе под Шаром (такође класично српске). Овај крај (Штрпце и Брезовица) је, поред севера Покрајине, између Митровице и Лепосавића, остао уједно и најмирније подручје на Косову и Метохији. У самој Средској жупи, од око 300 ранијих, преостало је врло мало Срба у тешким хуманитарним условима. Почетком ове 2003.Г. мали број Србатамо се вратио, али под скоро немогућим условима живота.
У Манастиру Грачаница, где је прешао Епископ Рашко-Призренски и Косово-Метохијски Артемије са својим сарадницима, одмах се приступило активном раду у циљу бољег организовања народа, нарочито око парохијских центара. Формиран је информативни центар, где су прикупљани сви подаци о страдању нашег народа и организоване свакодневне посете разним деловима Покрајине уз пратњу KFOR-a. Епископ Артемије је одмах успоставио и контакт са властима мисије UN и KFOR-a и врло често је усмено и писмено слао апеле да међународне снаге зауставе терор Албанаца широм Покрајине против Срба и осталог неалбанског живља, и нарочито да обезбеде наше Светиње и културне споменике.
Тако је 2. јула 1999. у Приштини организован сусрет српских представника на челу са Владиком Артемијем са политичким представницима Албанаца. Том приликом је и потписано заједничко Саопштење у коме се апелује на мир и толеранцију. Нажалост, само два сата по завршетку тог састанка, албански лидери су организовали велику прославу у Приштини, при којој су рушени и по улицама тракторима вучени српски метални споменици Вука Караџића и Његоша, а након тога настављен терор над преосталим Србима у Приштини. Показаће се да су албански лидери водили и даље двоструку лицемерну политику и пред међународним представницима упорно изигравају демократе, док с друге стране не само да толеришу већ и активно подстичу своје сународнике у терору над Србима, Ромима, Горанцима и другим етничким заједницама на КосМету.
Иако су представници Међународне заједнице настојали да ова злодела прикажу као спонтану освету Албанаца, било је све очигледније да је реч о организованим злоделима насиља, које су чинили припадници UCK, који настављају да делују као низ криминалних банди под утицајем моћних породица и фисова. Ништа се стање није поправило са тзв. „демилитаризацијом“ UCK-a и њеним трансформисањем у тзв. „Косовски заштитни корпус“. Ово се нарочито види у процесу уништавања Српских православних цркава, од којих је већина веома стручно минирана и разрушена. Међународна мисија не само да није ефективно заустављала ова дела насиља, већ није најчешће нити спроводила истрагу, тако да се све више добијао утисак да је Албанцима остављено на вољу да осветом и насиљем задовоље свој гнев и бес над Србима, и сведу њихов број на quantite negligeable. Важан разлог ове неактивности KFOR-a и UNMIK-a био је не само неприпремљеност на овакву ситуацију на терену, већ пре свега чврста решеност да се по сваку цену избегне оружани конфликт са самим Албанцима. KFOR никада није успоставио пуну контролу над границама према Албанији и Македонији, што је омогућило цветање шверца, проституције, трговине дрогом и оружјем.
У целој новонасталој ситуацији Српски народ је деловао потпуно обезглављено, јер су државни руководиоци Милошевићеве власти међу првима напустили своје сународнике. Једина је, иако под тешким условима, заиста функционисала Црква, која је преко својих парохија и манастира окупљала народ и храбрила га да опстане у таквим тешким условима. Тек у јесен 1999. приметније је извесно формално ангажовање тзв. државног Комитета за Косову и Метохију у Београду, који је у времену до Милошевићевог одласка са власти у целини одиграо врло негативну улогу у Покрајини, замајавајући народ лажним обећањима и обнављајући утицај старих политичких структура. На крају се улога тог Комитета свела углавном на продају потврда о држављанству и југословенских пасоша косовским Албанцима. Тек после промене власти у Србији (5. октобра 2001) ствара се Координациони центар Владе Србије, на челу са Небојшом Човићем, који ће покренути читав низ активности у циљу какветакве нормализације живота у српским енклавама на Косову и Метохији.
У току лета 1999. репресија над преосталим Српским становништвом је појачана, нарочито на подручју Косовског Поморавља. Убиства, киднаповања, упади у куће и претње постали су свакодневница у Гњилану и Витини, где су преостали Срби још живели заједно са Албанцима. После читавог низа напада, из Витине се 19. јула 1999. иселио знатан део Срба. Тог дана су албански екстремисти бацили бомбу на Србе близу Православне цркве у Витини, при чему су рањена два лица. Истог дана (19. јула), на другом крају, у Метохији, јеромонах Стефан Пурић, свештенослужитељ у метоху Пећске Патријаршије у Будисавцима, са још једним Србином учитељем, отет је од стране албанских екстремиста римокатолика. О њиховој судбини се до данас ништа још поуздано не зна, иако је монах Давид Перовић, који је у том периоду боравио у Пећкој Патријаршији, сазнао од неких Албанаца да је јеромонах Стефан након отмице доведен у околину Истока или сам Исток, где је након мучења и малтретирања од Албанаца био заклан и бачен у бунар у Истоку, заједно са још неким убијеним Србима. И поред свих настојања да се уђе у траг јеромонаху Стефану и другим Србима, киднапованим од албанских екстремиста у овом крају, Епархија Рашко-Призренска ни Патријаршија до данас нису сазнали ништа о судбини јеромонаха Стефана.
Вести о киднапованим Србима и Ромима свакодневно су пристизале, тако да је Епархија у Грачаници још од првих дана јула почела да ажурира спискове несталих, који су благовремено достављани представницима UNMIKa и KFOR-a, уз сталне апеле да се нешто предузме на њиховом проналаску и ослобођењу. Из разних извора долазиле су вести да су киднаповани, уколико одмах нису били погубљени, одвођени у заробљеничке логоре UCK које су држали представници сада већ званично расформиране, а у ствари никад распуштене UCK. Ове тврдње никада нису јавно потврђене, али ни сасвим уверљиво демантоване. На указивање где постоје логори, KFOR је унапред одговарао само демантијима.
Као и у другим деловима Покрајине, главни организатори отмица и мучилишта за Србе били су локалне вође UCK мада су лидери ове терористичке организације јавно порицали повезаност са злочинима. Истина, било је и случајева да су након хапшења неки Срби и пуштани од UCK на слободу, нарочито уколико би се за њих заузео неки угледни Албанац. И поред свеопште хајке на Србе, било је врло племенитих примера где су поједине комшије Албанци помагали Србима, барем ако ништа друго да безбедно побегну ван Косова. Ипак, гледано у целини, већина Албанаца, ако не директно, индиректно је одобравала репресију. Све је постајало јасније да је по среди колективна крвна освета, по којој Срби, без обзира на пол и доб, морају да плате за почињене злочине, који су у медијима толико преувеличавани, иако објективне ексхумације и патолошка истраживања нису потврдили позитивно чак ни половину од јавно објављених наводних 10.000 албанских жртава. (До сада је на КосМету пронађено свега 4.500 тела и Албанаца и Срба). Имајући у виду да је број убијених Албанаца у неким западним медијима у току рата подизан на близу 100.000 можемо да видимо које су биле размере свеопште манипулације, која је отворила врата послератној ликвидацији више стотина Срба, Рома, Муслимана и других неалбанских становника, који нису били по вољи новим властодршцима из UCK.
И поред свих напора које је KPOR наводно предузимао, нико од киднапованих Срба није пронађен, нити је ико поуздано могао доказати шта се све дешавало са несталим лицима. Број киднапованих Срба је убрзо крајем
1999. године достигао цифру близу 1200, укључујући и пар стотина несталих за време рата. Истовремено је број Срба, који је нађен убијен у току 2000, прешао 1.000 лица.“ Крајем 2000. године постаће познато да су у току свих ових послератних месеци KFOR и UNMIK полиција налазили неидентификоване лешеве, које Албанци нису сматрализа своје, а који су очигледно били тела несталих Срба, Рома и Муслимана. Нека од тих тела су сахрањивана на једној парцели у Драгодану (предграђе Приштине), док је други део сакупљан у мртвачници у Ораховцу. Тек у јесен
2000. г. UNMIKne организовати неколико изложби пронађене одеће (у селу Мердаре, на североисточној линији Косова), на основу које је идентификовано десетине тела несталих Срба. Остали су, будући неидентификовани, закопани на једној гробљанској парцели поред Суве Реке одстране представника UNMIKa. У току 2001. и 2002. извршен је већи број ексхумација на разним локацијама широм Покрајине, где су сахрањивана неидентификовананађена тела. У тим ексхумацијама пронађено је убрзопреко 100 Срба који су се водили као нестали. Овај процессе наставља, али дозирано, јер UNMIK као да скрива српске жртве.
У западном делу Покрајине, у Метохији, одакле су се, нарочито из Пећког и Ђаковичког и Призренског краја, иселили готово сви Срби, остало је само 3 енклаве: већ
 
“ Треба напоменути да статистике UNMIKa и KFORa оперишу знатно нижим цифрама, а разлогза то је да су они бележили само онеслучајеве који би уредно били пријављени и за које су сасвнм сигурно могли да утврде идентитет. C друге стране, Епархија и косовскометохијско Удружење несталих и киднапованих лица из Београда, располагали су бројним пријааама н сведочанствима чланова породица, од којих многи смртне случајеве и киднаповања нису пријавили Међународним органима, јер су врло брзо напустили Покрајнну у првим данима или недељама након званичног завршетка рата. Такође је још до данас остала тајна колико је војника BJ нестало или било убијено у борбама на граници са Албанијом.
поменути део Ораховца и Велика Хоча код Призрена, село Гораждевац поред Пећи, и села Суво Грло, Бања и Црколез источно од Истока. Треба рећи да су и у овим енклавама убијани или нестајали поједини Срби. Манастири: Дечани, Пећка Патријаршија, Гориоч и Будисавци били су под сталном заштитом снага KFORa, али се из њих могло изаћи или у њих доћи само под пратњом KFORa. У осталим деловима овог дела Метохије почело је готово систематско уништавање целокупне српске имовине, мада су се првих дана у једном броју српских кућа населили Албанци. У том периоду су оскрнављене или потпуно разрушене готово све Српске Православне Цркве и гробљанске капеле на овом подручју. Нарочито забрињавајућа појава била је и затирање православних гробаља и њихово засипање смећем и шутом из градова, као што је било у Белом Пољу код Пећи, у Сечи, у Брестовику, у Шаковици и другде. Ова варварска појава се наставља и до данашњег дана, тако да су многа српска гробља у Метохији постале јавне депоније смећа. Ситуација на гробљима посебно је алармантна на просторима Пећког региона, где су у току 2002. године пронађени и бројни отворени гробови и гробнице, из којих су вађени посмртни остаци, а у неким случајевима тела покојника су потпуно нестала (као што је случај убијеног војника Велимира Шћепановића). У Српском народу, али и у неким међународним круговима на Косову и Метохији, проширило се уверење да се тела мртвих Срба преносе на албанска гробља, како би се повећао број наводно убијених Албанаца.
У северним деловима Покрајине, где је живело око 60.000 Срба у општинама Зубин Поток, Митровица (север), Звечан и Лепосавић, укључујући и пар мањих енклава јужно од Ибра, све се више консолидовала јасна подела између албанске и српске зоне. Захваљујући пре свега коректном понашању француског КФОРа, спречен је продор Албанаца преко Ибра у Северну Митровицу и Звечан, где су се Срби све боље консолидовали и политички организовали. Иако утицај режима из Београда никада није био слаб у тим крајевима, водећа политичка снага постало је Српско национално веће за Северно Косово.
Средином јула месеца 1999. осећао се појачани нови талас насиља. У ноћи између 23. и 24. јула порушен је динамитом велики још незавршени саборни храм Свете Тројице у Ђаковици, који је до тада више пута био оскрнављен паљевинама и уношењем нечисти. По сведочењу очевидаца, Албанци у Ђаковици су целу ноћ до зоре пировали око рушевина ове сигурно најлепше новије саграђене (али на старим темељима) православне цркве на Косову и Метохији. У самом граду већ није било ниједног Србина, осим поменутих 6 старица у старој цркви. У Гњилану је 24. јула срушен споменик цару Лазару, док је шест неидентификованих српских лешева пронађено у контејнерима гњиланске болнице. Још 15. јуна 1999. срушени су српски споменици крај Саборне цркве у Призрену, а ускоро и сви српски споменици широм Покрајине. Необјашњива је ова шиптарска инфернална мржња на Српску Цркву, културу, историју на Косову и Метохији. Такво понашање показују само недемократски скоројевићи, узурпатори и окупатори.
Ипак, највећа трагедија тих првих недеља свеопштег терора и насиља над Србима био је масакр 14 српских сељака у селу Старо Грацко у општини Липљан, 23. јула 1999.г. поподне. Ови људи су убијени од стране Шиптара, највероватније из суседног села Стари Алаш, у предвечерњим часовима, док су жњели на својим пољима недалеко од самог села. Овај злочин KFOR никада није успео да расветли, и то је само још више показало да је Међународна заједница, са својим неодлучним ставом према албанским екстремистима, њихов пасивни саучесник у етничком чишћењу Покрајине од Срба, Рома и других неалбанских становника.
(У овом периоду међу Србима блиским Цркви сазревала је свест о потреби извесног политичког организовања у циљу боље заштите становништва, будући да Милошевићев режим преко својих преживелих структура није готово ништа чинио за народ. У јавним медијима су чак и отворено прикриване размере српске трагедије на Косову и Метохији. Под вођством Епископа Артемија, у септембру 1999. године, формирано је Српско национално веће Косова и Метохије (СНВ КиМ) као ванстраначка организација, која је требало да координише рад Срба у Покрајини заједно са Црквом, као једином институцијом која је деловала у свим српским крајевима и која је, захваљујући свом предратном раду и контактима са Међународном заједницом, уживала велики морални углед и утицај.
У то време су већ деловали СНВ Северног Косова и Црквено народни одбор у Гњилану, тако да је први задатак СНВ КиМ био да што пре формира одборе и у другим деловима Покрајине, који би заједно са парохијским центрима омогућавали бољу координацију, систематско прикупљање информација о страдању и јединствен наступ пред UNMIKом И KFOROM. Представници СНВ КиМ су узели учешће од самог почетка у раду тзв. Привременог административног већа КиМ, да би се, након одлуке о трансформацији ОВК у „Косовски Заштитни Корпус“, повукли из овог тела у знак протеста због легализације и институционализације једне у суштини терористичке организације, која носи главну одговорност за ратно и послератно насиље над неалбанским становништвом. СНВ КиМ ће се у рад ПАВКа вратити тек у пролеће 2000. год. након што ће међународна управа у Покрајини коначно показати веће и искреније интересовање за српске проблеме и учинити неке конкретне кораке у циљу побољшања живота Срба /прихватање тзв. Програма за коегзистенцију, који предвиђа између осталог формирање српских локалних канцеларија као зачетака српске администрације у крајевима где они живе и израду планова за повратак прогнаника/. У целом периоду свог рада СНВ КиМ имала је велике сметње и притиске од стране Срба верних режиму из Београда. Епископ Артемије, који је као духовни пастир и личност од међународног угледа, преузео дужност председника СНВ КиМ, трудио се да ова организација никада не делује на страначком нивоу и да повезује свој народ са Црквом и патриотским демократским снагама у Србији, како би се омогућио опстанак и останак на вековним српским просторима у новонасталим условима).
У току јесени и зиме 1999, као и првих месеци 2000. године ситуација на терену није показивала знаке икаквог побољшања. Иако је знатно смањен интензитет и број напада на Србе, то није била последица побољшања ситуације, већ просте чињенице да је готово целокупно преостало Српско становништво у Покрајини било у енклавама под војном заштитом KFORa или се већ иселило. Слободе кретања није било и Срби су практично били сасвим изоловани у својим енклавама. У таквим условима Албанци нису ни могли лако нападати Србе, иако су инциденти настављени, најчешће у случајевима попуштања опреза и пажње, и то када би се поједини Срби одлучили путовати без војне пратње. Оно што је приметно у овом периоду јесте почетак оружаних напада и на организова
 
не цивилне конвоје под KFORовом пратњом. Напади на српски конвој код Митровице и у Пећи, као и ракетни напад на аутобус UNHCRa између Митровице и села Бање код Рудника, 2. фебруара 2002.г., при којим је реакција KFORa била врло млака и неодлучна, потврдили су да се могу некажњено нападати и цивилна возила под војном пратњом и да KFOR није сасвим спреман да пуном силом одговори на ове нападе. Реакције западних миротвораца већином би се ограничавале на евакуацију нападнутих, док су нападачи у свим случајевима некажњено напустили место напада. Каменовања цивилних српских конвоја, коришћењем албанске деце, као и напади на заостала српска возила у конвоју, постаће готово свакодневица већ од почетка 2000. године, што је у великој мери отежало путовање српских цивила из енклава до уже Србије.
Почетком 2000. године, у Међународној заједници је, изгледа, почело да сазрева уверење да албански напади нису само последица гневне освете за насиља почињена за време рата, већ јасна намера да се истерају сви неАлбанци са Косова и Метохије. Зато је и од UNMIKa и од KFORa уследио читав низ позитивних корака који, иако видљиво нису значајно побољшали положај Срба, ипак су показали да долази до промена у размишљању Међународне заједнице. И надаље је највећа препрека позитивнијим променама у јавном мњењу Запада остао и даље активни режим Слободана Милошевића, у чијој сенци су сви остали проблеми, нарочито албански, били тренутно једва приметни у свету. Ови напади ни до данас нису сасвим престали. Тако је недавно, јуна 2003.г., пуцано на један комби на путу за Призрен, близу Суве Реке.
У току зиме и раног пролећа 19992000.Г. забележени су поновни напори Албанаца да провале у српски део Митровице, што је ефикасно спречено од стране француског KFORa. С друге стране, притисци на Србе у другим крајевима су настављени, при чему је сада све актуелнији постао бизнис око продаје српских имања, за која албански купци нуде много мање цене од реалне вредности. Ипак, избор између јефтино продате куће и имања и запаљене и уништене куће навео је многе Србе да се одлуче на продају својих кућа. Продаја је нарочито била интензивна на мешовитим подручјима, где је од рата увелико преовладало албанско становништво, нарочито градовима као што су Приштина, Косово Поље, Липљан, Урошевац, Гњилане, Призрен итд. Треба напоменути да је UNMIK већ првих дана укинуо забрану продаје српских имања Албанцима, што је дало додатни замах овом уносном послу, који је прилично велики део српске земље и имовине за кратко време пренео у руке косовских Албанаца, али и неретко богатих купаца из Албаније и Македоније. Протести СНВ и Цркве гувернеру Кушнеру нису донели спречавање ове практично отмице српске земље. Незаконито запоседање и присвајање српске личне и народне и црквене имовине, није ни до данас заустављено.
Са повратком косовских избеглица у првим месецима након рата, у Покрајину је ушао и извесан број Албанаца из Албаније и Македоније (тај број се креће од 50150 хиљада). У међувремену је UNMIK почео и са готово присилним повратком косовских избеглица са Запада, тј. Шиптара, међу којима је било доста људи из саме Албаније, који су добијали статус избеглица у западним земљама тако што су се пријављивали као косовски Албанци који су „избегли пред српским терором“. Тако је број албанског становништва знатно порастао у односу на предратни, иако никада није, чак ни по сведочењу међународних представника, достигнута на Космету фамозна цифра од 2 милиона Албанаца којом се тако олако оперисало у предратном периоду.
Што се тиче броја Срба, није сасвим лако било утврдити поуздане цифре. Косово и Метохију је од почетка бомбардовања 1999. до почетка 2000. године сигурно напустило око 200.000 Срба, док је по статистици UNMIK-a и KFOR-a у Покрајини остало око 100.000 Срба, од којих је половина или нешто више од половине живело северно од Митровице док је остатак био распоређен по централним енклавама, Поморављу, Брезовици или малим метохијским енклавама. На изричито тражење Епископа Артемија и СНВ, KFOR је ипак признао да је Срба на Космету остало око 130.000 до 135.000. Отприлике оволики број Срба је мање-више остао стабилан до почетка 2001. године, јер, иако је настављен постепени процес исељавања у току 2000. године, дошло је и до извесног броја спонтаних повратака у енклаве, где се живот колико-толико нормализовао у односу на прве дане. Поред Срба, Косово и Метохију је напустио знатан број Рома, Бошњака, Горанаца и косовских Хрвата, тако да је укупан број неалбанских избеглица из Покрајине сигурно већ премашивао 300.000 лица. Без обзира на сасвим тачне цифре, које ће се врло брзо детаљно утврдити и потврдити, неоспорна је чињеница да је број неалбанских избеглица, пропорционално посматрано, имајући у виду процентуални однос становништва, у време међународног мира знатно премашио број албанских избеглица у време рата. Најтрагичнија је можда судбина Срба у селу Церница код Гњилана, јер тамо 85 српских домова живи међу 400 шиптарских. Честим нападима Шиптара убијено је 5 српских породица и куће им миниране, а онда и црква на брду добрим делом девастирана. Касније је ова црква, уз помоћ канадске донације, поправљена.
Исти је случај и са бројем порушених кућа и нарочито цркава и манастира, јер се у току 2000. године, иако са знатно мањим интензитетом, наставило рушење појединих цркава и затирање гробаља, тако да је број порушених Светиња знатно премашио бројку од 100, а тек остаје да се детаљним истраживањем и документовањем штете утврди коначан број порушених цркава. До данас знамо за 112 порушених и оскрнављених Светиња.[16] Јер, треба знати да СПЦрква нема ни до данас приступ многим местима и црквама где је албанска већина, пошто KFOR избегава да да обезбеђења – за потребан стручан обилазак и преглед свих цркава и светилишта.[17] Врло су често понављане речи епископа Артемија, који је говорио да чак оне цркве које су преживеле 500 година турског ропства, нису могле да преживе годину и по дана међународног мира! Иако је KFOR већ од августа 1999. предузео активну заштиту неколико цркава и манастира, Албанци су користили сваки тренутак непажње или пропуста да руше српске светиње, јасно дајући до знања да Србима са њима на КосМету живота нема и не може да буде. Тако су, у присуству KFOR-a, тј. и поред њиховог чувања, порушене цркве у Помазатину, Бањској код Вучитрна, и неке друге.
Уништење српских православних цркава и манастира, затирање гробаља и културних споменика, део је једне шире албанске стратегије, чији је циљ да се промени не само демографски, већ и културноисторијски идентитет Покрајине. Истовремено се у новој албанској историографији и образовном систему намеће псевдоидентитет неким нашим великим светињама, као што су Дечани и Патријаршија. У овом процесу врло нечасну улогу играју и неки римокатолички кругови, првенствено међу самим Албанцима, који тврде да су Срби „окупирали“ тобожње албанске католичке цркве које су подизали илирски и албански краљеви (!?). Ову тврдњу је римокатолички свештеник дон Шан Зефи више пута изрекао пред међународним представницима, а ово квази учење се предаје и албанским ђацима у школама у Покрајини. Римокатолички бискуп у Призрену Марко Сопи, у свом интервјуу за публикацију о Косову, коју је 2001. године публиковао Каритас-Винћенца директно је оправдао рушење новијих српских православних цркава након рата као тзв. „политичких“ цркава. У истом интервјуу бискуп Сопи је изрекао неистину да је средиште СПЦ на Косово и Метохију пренешено тек у 19.веку, након Берлинског конгреса, очигледно у намери да обмане јавност. И поред тражења Епархије Рашко-Призренске и представника америчке организације Конференција светских религија за мир из Њујорка, која посредује у међурелигијском дијалогу, бискуп Сопи никада није демантовао ове своје тврдње. У овом нечасном делу крађе историје и културе, албански муслимани и римокатолици су јединствени, а већ одраста млада генерација косовских Албанаца која има чврсто уверење да су Патријаршију, Дечане, Грачаницу и друге српске православне светиње подизали неки Гаши, Пренд, Агрон и други опскурни и измишљени ликови нове „косоварске историје“. Додајмо уз ово да су албански терористи покушали више пута да минобацачким гранатама гађају Манастир Дечане (2 пута) и Пећску Патријаршију (1 пут).
Трагедија косовско-метохијских Срба видљива је била на сваком кораку, али она је посебно приметна у Приштини, где је од 40.000 предратних српских становника средином 2000. године остало само између 200300 душа, који су највећим делом остали да живе у једној стамбеној згради (ЈУ Програм)окружени бодљикавом жицом и јаким стражама KFOR-a. Похвално је напоменути да је парохијска стара црква Св. Николе у Приштини сво време остала активна са дежурним свештеником, протојерејем Мирославом Попадићем, који је често ризикујући живот обилазио верне у Приштини и околини. Али, као што ћемо даље видети, ова црква и њен свештеник мета су све чешћих напада обесних Шиптара. Број градских становника у Гњилану и Ораховцу се у току 2000. године озбиљно смањивао, да би до почетка 2001. године дошао на око 400 душа у Гњилану (од предратних 12.000) и око 450 Ораховчана. Тако је пред рат мало село Гораждевац, са извесним бројем избеглица повратника, постао готово најбројнији демографски центар у Метохији, где сада живи око 1000 становника. У Пећи више нема Срба, док је број Срба у Призрену спао на испод 200 душа, да би се у току 2002. године свео на само 68 већином старијих лица. У Ђаковици и даље вегетира само 6 српских старица.
Српска Црква се од почетка код представника UNMIКа и KFOR-a ангажовала за омогућавање повратака прогнаних Срба и осталих не-Албанаца својим домовима. Ови напори су наишли на мало више слуха код представника UNMIK-a и KFOR-a тек у пролеће 2000, када је формиран и Комитет за повратак расељених лица на челу са Епископом Артемијем. Иако су у међувремену забележени примери организованијег повратака Срба, нпр. у Сливово код Новог Брда, или у село Граце недалеко од Вучитрна, овај Комитет у суштини није направио већи напредак, највише због неспособности међународних чинилаца да поправе безбедносну ситуацију на терену. Са српске стране повратак прогнаника био је и остао приоритет, који је помињан на сваком састанку. Осим тога, Црква и СНВ су инсистирали да се унапреди економски живот у енклавама. У неким деловима Покрајине дошло је до мањих инвестиција и за Србе, али се дало приметити да је међународни ангажман око Срба и даље недовољан, и суштински не даје трајну перспективу живота у енклавама. Далеко неупоредиво више се улаже у изградњу албанских кућа и установа (за 3 године обновљено је 40.000 албанских и само 100 српских кућа!).
 
Косово после демократских промена у Србији (5. октобра 2000)
 
Промена политичке ситуације у Србији 5.октобра 2000. године, општом вољом и гњевом Српског народа, и одлазак са власти С. Милошевића, у први мах је дао велике наде Српском народу у Покрајини, али убрзо су се сви суочили са реалношћу да држава, након десет година разградње, није у стању да ситуацију промени преко ноћи. Албанци су постали нестрпљивији, тако да је крајем 2000. и почетком 2001. године интензивирано насиље, које је паралелно праћено побуном у јужном делу Србије, око Бујановца, Прешева и однедавно у северној Македонији (од Куманова до Тетова где претежно живи српски живаљ). Ове побуне су активно подржаване, ако не и покретане, са Косова.
У фебруару месецу 2001. десио се низ напада на цивилне конвоје, чији је задатак био да се унесе страх и несигурност у српске енклаве. Најтежи и сигурно најзлочинскији напад десио се 14. фебруара 2001. год, у селу Ливадице, између Мердара и Подујева, када су албански терористи дигли у ваздух читав један аутобус са 56 Срба у њему, који је путовао под пратњом шведског KFOR-a. У овој трагедији је живот изгубило одмах 11 лица, Срба, међу њима и 2 деце, да би се број мртвих попео на 14, док је близу 40 теже или лакше повређено. Нажалост, КФОР и UNMIK су одмах прикрили тај број и говорили само о 7 до 8 мртвих.[18]
Од овог напада, а нарочито након интензивирања сукоба у Прешеву и у Македонији, приметно је брже мењање ставова у свету. Албанци имају мању подршку, јер постаје очигледно и за свет да уместо стварања једног демократског и толерантног друштва на Косову и Метохији, у суштини влада најцрњи терор, највећи у целој историји овог дела наше земље. Недавни извештај (март 2001) Међународне полиције UN, објављен у фрагментима у неким међународним гласилима, открива да Косовом влада 15 моћних кланова-банди, иза којих стоје велике породице фисови који воде трговину дрогом и оружјем. Из ове информације произилази да је читава албанска политичка структура, која се труди да симулира демократски изабрана тела, у ствари само рефлексија интереса најмоћнијих шефова овог криминогеног и дубоко неморалног друштва, у коме и сами честити Албанци све мање и мање могу видети наду у бољу будућност.
У августу 2001. године долази до првог успешног повратка Срба у село Осојане, општина Исток, где се одмах кренуло са обновом порушених кућа. Овај пројекат је настављен и наредне 2002. године повратком неколико десетина српских породица у оближња села Бича, Грабац и Тучеп, ближе Клини. Ова насеља су, међутим, осуђена на живот у потпуној изолацији и живе под сталном заштитом шпанских и италијанских снага KFOR-a.
У лето 2002. године Црква на КосМету је покренула акцију: Обновимо наше Светиње молитвом. У склопу ове акције одржане су службе у разрушеном Манастиру Св. Врача у Зочишту 19. јула 2002. и у селу Осојане 21. јула. Након службе у Манастиру Зочиште, локални Албанци су најпре, у маси, ругали се српским свештеницима и монасима за време службе Божје на рушевинама, а затим су запалили преостале оштећене манастирске зграде. Том приликом је немачки командант KFOR-a дао јасно до знања да немачки војници неће обезбедити услове за обнову овог Манастира. Дана 26. јула 2002. одржана је велика прослава о празнику Св. Архангела Гаврила у Манастиру Св. Архангела код Призрена, уз присуство преко хиљаду Срба, који су у Манастир из разних крајева Покрајине и уже Србије стигли уз пратњу KFOR-a. У току службе Божије одјекнула је детонација на брду изнад Манастира, да би се касније сазнало да је на том месту пронађено 9 кг јаког експлозива, који су Албанци требали да детонирају и срушеним стенама побију окупљене Србе и сруше Манастир. Због кише, али понајвише милошћу Божјом и Св. Архангела, експлодирало је само неколико стотина грама. У противном већи део брда са великим стенама сручио би се на манастирско двориште, у коме је у том тренутку на молитви било око хиљаду верника са Епископом и свештенством. Починиоци овог напада никада нису пронађени, и цео случај је, као и бројни други, заташкан. Крајем истог месеца Албанци су дигли у ваздух неколико празних српских кућа на рубу села Клокот, у општини Витина. Том приликом је погинуо један сточар, Србин, и рањено 34 америчка војника. KFOR је, нажалост, после тога претресао само преостале Србе у Клокоту, а ни један Албанац није ухапшен. (На жалост, оваква пракса претреса нападнутих Срба, а не гоњења и хватања нападача, чешћа је појава на КосМету).
У току јесени и зиме 2002 и почетка 2003. године десило се више оружаних напада, којима су албански екстремисти желели да заплаше српско становништво и протерају га са својих огњишта. Посебно су били на удару подручја око Витине и Обилића. Истовремено општинске власти у Дечанима у току септембра 2002. године покрећу преко суда, мимо свих UNMIKових правила, процес којим настоје да Манастиру Дечани одузму један део имања, који му је од Владе Србије враћен пре почетка сукоба, а који је одувек био манастирска земља, али незаконито конфискован 1946. године од стране комуниста. Група од 50так српских пензионера из села Осојани, коју је UNMIK уз пратњу повео у Пећ 11. октобра 2002. да приме пензије у банци, нападнута је од стране преко 600 Албанаца на улицама Пећи. Аутобус је потпуно демолиран каменицама и молотовљевим коктелима, док су неки Срби, петнаестак њих, повређени каменицама, па су онда они и остали заштићени од италијанског KFOR-a склоњени брзо у оближњу зграду, а затим евакуисани у своје село. Недуго после овог напада, чији починиоци нису кажњени, 20. новембра албански екстремисти дигли су у ваздух цркву Св. Василија Острошког (из 1939.г.) у селу Љубово код Истока и тешко оштетили нови и незавршени храм Свих Срба Светитеља у Ђураковцу.
Првих месеци 2003. године настављени су учестали напади и провокације на Србе широм Покрајине. Под ударом су се нашли преостали Срби у општини Обилић, где су пре тога, у октобру и новембру 2002. године (укупно 6 напада само у октобру) Срби били нападнути гранатама и каменовањем, но на срећу није било жртава. Дана 20. јануара 2003. године Шиптари су бацили две гранате на кућу Славише Вукадиновића у селу Јањине Воде код Обилића. У нападу нико није повређен, али је причињена већа материјална штета. Неколико дана касније, 6. фебруара 2003. године, Албанци су бацили гранату на кућу Слободана Тодоровића у Обилићу, а 10. априла је подметнут пожар у кући Србина Павла Милића.
Албански терористи су 12. априла 2003. подметнули 40 кг снажног експлозива испод железничког моста код села Ложиште, близу Бањске (општина Звечан). Међутим, због грешке у детонацији експлозија је само оштетила мост, а у нападу су настрадала оба Албанца, чланови Чекуовог „Косовског заштитног корпуса“ и тзв. ANA (=Албанске националне армије). Истрага полиције UNMIK-a показала је да је циљ напада био да се мост дигне у ваздух када преко моста буде пролазио воз којим Срби из централних косовских енклава путују ка Лепосавићу и у правцу Београда. Након тог напада, шеф UNMIK-a Михаел Штајнер прогласио је тзв. АNА=Албанску националну армију терористичком организацијом, чиме је директно признао постојање албанског тероризма у Покрајини.
У периоду уочи и непосредно након овогодишњих Васкршњих Празника забележено је неколико нових албанских напада. На Велики Петак 25. априла 2003. Албанци силеџије сурово су претукли Српкињу Смиљку Анђелковић (66) у њеној кући у Липљану. Смиљкин супруг Љубинко нашао је своју жену, која је у време напада била сама у кући, у кухињи како лежи у локви крви и са тешким повредама лобање. Крвава је била и столица којом је старица више пута била ударана у главу. Истрага је показала да је највероватнији мотив напада био намера да се Анђелковићи присиле на продају своје куће Албанцима, што су они упорно одбијали желећи да остану да живе тамо где су провели цео свој живот.
Истог дана стигла је потресна вест из Гњилана: да су Албанци из Градске библиотеке избацили на сметлиште око 1.000 књига на српском језику. Међу књигама које су се нашле у контејнерима за смеће могли су се видети наслови познатог српског нобеловца Иве Андрића, Његоша и песникиње Десанке Максимовић. Нажалост, ово варварско дело, које подсећа на паљење књига из времена нацизма у Немачкој, није и једини случај ове врсте на Косову и Метохији. Непосредно након завршетка рата 1999. године и доласка међународне мисије KFOR-a и UNMIK-a широм Косова и Метохије уништене су на хиљаде српских књига, које су масовно избациване из библиотека. Слично се поступало и са књигама из приватних библиотека, које њихови власници Срби нису на време стигли да евакуишу.
Само неколико дана након Васкрса, 3. маја 2003, десио се низ инцидената у селу Суви До у општини Исток. Срби Милан и Милорад Јефтић, мештани Сувог Дола повређени су када је на њих намерно налетео албански аутобус. Само три дана касније, 6. маја, аутобус Космет превоза, који је превозио српске ђаке на релацији Косовска Митровица – Суви До, каменовали су Албанци. После протеста Срба мештана због ових напада, KFOR је, у намери да растера српске демонстранте у селу, бацио сузавац и том приликом је озбиљно повређена Српкиња Гордана Јефтић. Истог дана Албанци су напали таксисту Дејана Јефтића из овог села и нанели му повреде, од којих се још опоравља у болници у северном делу Косовске Митровице.
Најновија трагедија српска на КосМету је мучко убиство Зорана Мирковића (44) из села Врбовца, професора руског језика у Витини, који је убијен од Шиптара 17. маја 2003. када је око 15 часова био на својој њиви изван села; у њега су пуцали са више метака у груди и главу, и онда га бацили крај оближње реке. На тражење Срба из Врбовца, KFOR није хтео да иде и тражи несталог, него тек кад су се Срби окупили у Врбовцу на протест, они су га потражили и увече нашли леш измасакриран крај реке. Одмах сутрадан у суседној Витини су Шиптари претукли 90годишњег Славка Стаменковића у његовој кући, када су нападачи претходно везали уста његовој непокретној супрузи и затворили је у суседну собу, а њега претукли. Такође је тих истих дана покушано киднаповање Србина Станка Нисића из суседног Клокота код Витине.
После овога догодио се и страшни злочин у Обилићу: Троје Срба убијени су на најбруталнији начин. Наиме, Слободан Столић (стар 74), Србин из Обилића, улица Милоша Обилића-Церска (крај пута из Обилића за Приштину), заједно са својом женом Радмилом и сином Љубинком, убијени су од Шиптара ноћу 34. јуна 2003, у својој кући у Обилићу, и то тупим предметима по глави, како је то показала лекарска обдукција. Овај злочин је само декларативно осуђен од UNMIK-a и појединих албанских руководилаца, и на томе се све завршило. Недавно, 6. јула 2003.г. у насељу Девет Југовића, код Приштине, поподне око 17 часова запаљена је од Шиптара и потпуно изгорела кућа Србина Небојше Стаменковића, који је успео да побегне после првог напада Шиптара на кућу и покушаја паљења, те је тако спасао главу. Иначе, ово раније већинско српско село, које се налази надомак Приштине, данас је спало на свега 30 српских домаћинстава. Оваквим начином Шиптари настоје да протерају и преостале Србе, јер KFOR и UNMIK ништа не предузимају за њихову заштиту, и то само охрабрује Шиптаре за даљи тероризам против Срба, чији положај на КосМету није ништа набоље измењен.[19]
Да и храмови СПЦркве и српска православна гробља и даље остају мете албанских екстремиста показују и два најновија догађаја. У време првомајских празника ове 2003.г. Албанци су оскрнавили 11 српских гробова у селу Житиње код Витине, из кога су Срби још у лето 1999. године били принуђени да се евакуишу под заштитом америчког KFOR-a. После тога обесни Шиптари рушили су и српско гробље у самој Витини, где су ишчупали и бацили надгробни дрвени крст једне Српкиње која је тек била ту сахрањена. Предвече, 10. маја албански хулигани су засули камењем српску православну цркву Св.Николе у Приштини и поразбијали све прозоре на цркви. Иначе овај напад није једини, јер је у последњих месец дана било више провокација и претњи непосредно након што је KFOR уклонио свој контролни пункт испред те цркве. И поред захтева епископа Артемија да се пункт врати и заштити ова светиња, Храм Св. Николе у Приштини, саграђен почетком Г9.века на темељима старог Манастира Св.Николе из 16.века, остао је незаштићен. Исто тако, непосредно пред Видовдан (28. јуна), као и два дана по Видовдану и још 3. и 4. јула 2003, опет је каменована иста Српска црква Св. Николе у Приштини, и парохијски дом, у коме живи свештеник Мирослав Попадић. На све његове протесте UNMIK полицији и позиве да дођу и заштите цркву, кућу и њега, није било никаквог одговора.
Још почетком ове године, 20.јануара 2003.г. Министарство образовања Косова покренуло је у албанској јавности иницијативу да се уклони незавршени православни Храм Христа Спаса у самом центру Приштине (подизан уместо старог храма Христа Спаса). Епархија Рашко-Призренска је најоштрије протестовала због ове најновије кампање, којом се уништавање православних цркава покушало и законски легализовати мимо свих цивилизационих норми. Храм Христа Спаса је иначе већ дуже времена трн у оку албанским екстремистима. Градња храма је почела за време епископата садашњег Патријарха Српског Павла и није завршена до почетка рата у пролеће 1999. године. Тренутно је храм опасан бодљикавом жицом и није под сталном заштитом KFOR-a. Иначе, у 14. веку, у време Св. Кнеза Лазара у Приштини је, уз још 11 православних цркава и манастира, постојала црква Христа Спаса, коју су Турци по освајању данашње територије Косова и Метохије порушили и на њеним темељима сазидали Пиринез џамију. Након оштрих протеста Цркве и покренуте медијске кампање у штампи, UNMIK је утицао на Министарство културе у Приштини да одустане од свог скандалозног захтева.
Ови најновији злочини на КосМету јасно потврђују да се ситуација у Покрајини ни нај мање није поправила, и да су Срби и њихове Светиње и даље изложени отвореном прогону и терору у међународном присуству. У време када је завршен овај преглед ситуације на Косову и Метохији (10. јуни 2003), перспективе опстанка Срба су доста црне, без неких озбиљнијих промена ставова Албанаца и њихових вођа на КосМету, али нажалост и без промене ставова тзв. Међународне заједнице, тј. оних који имају власт у њој. О томе да на Косову влада правни хаос, за који је одговоран UNMIK, недавно (10. јула 2003) изјавио је омбудсман за Косово Марек Антони Новицки у своме званичном извештају о стању људских и грађанских права, који је поднео у Приштини. По његовим речима, Косово је и даље „црна рупа“ Европе и света по питању људских права, а UNMIK наставља да игнорише доказе о томе.
Тако је, према недавним подацима Координационог центра за Косово и Метохију, „за четири године UNMIK-овог шефовања Покрајином, од 10. јуна 1999.године до 10. јуна 2003. године, извршено је 6.392 напада на Србе. Од тога је 1.197 Срба убијено, 1.305 Срба повређено, 1.138 киднаповано. Од укупно отетих Срба зна се данас да је 155 је убијено, 13 је побегло, а 95 пуштено на слободу, док је судбина осталих 863 Српских лица непозната“.
 
Закључак
 
Још једном потсећамо: Ако је прича албанских историчара и њихових западних ментора и подржавалаца о томе да Косово и Метохија „није центар Српске државе и Цркве“, него је по среди „српска мегаломанија“ и „митологија“ и томе слично, откуда онда на Косову и Метохији толики број српских православних цркава и манастира, и то непрекидно од 12. до 20. века? И зашто управо њих Шиптари са инферналном мржњом тако затиру и уништавају, па чак и српска гробља крај њих, и српске храстове и борове око њих!? Заиста, зашто Шиптари тако бесомучно уништавају ове Српске светиње (до сада 112, колико смо могли лично да посетимо и својим очима видимо, а има их сигурно још више оскрнављених и порушених, али ми Срби без оружане KFOR пратње не можемо да до њих дођемо), и тако с пакленом мржњом искорењују неизбрисиве трагове српске духовности и државности, српске вере и обичаја и културе, српски православни карактер ових простора? Бес који се пројављује у томе, само је сведок супротнога од онога што они и њихови тутори са Запада тврде. Та адска мржња показује да они добро знају чија је ово Земља, и ко је на њој вековима живео и стварао. Не само због Милошевићеве тираније, од које је не мање од Шиптара страдао Српски народ, него ево већ више од два века Шиптари настоје да насиљем и безакоњем искорене Србе са Косова и Метохије. Поборници међународног права и људских права – хоће ли сада санкционисати и правно потврдити оно што је за последња два века бесправно и противправно ту освојено!?
Зашто да Срби данас живе у енклавама и гетоима, кад могу да живе у слободним кантонима и да тако стварно учествују у власти на Косову, а не да буду уцењивани да гласају, а онда српски представници бивају само покриће за шиптарску мајоризацију, тј. изговор за глумљење демократије. А најжалосније је што у тој игри учествује и Међународна заједница преко својих пристрасних, или уцењених, у сваком случају неискрених према Србима представника. Недавни пример Немца Штајнера најбољи је доказ за то. Зашто је Високи представник Штајнер тако поступао на Косову и Метохији, радећи све у корист Шиптара, намерно игноришући Србе, Српску Цркву и реални српски проблем на Косову. Штајнер је недавно, одлазећи, говорио о „новој реалности“ на Косову! Шта то значи? Да ли је та „нова реалност“ ово нечовечно, бесправно, недемократско стање, само овога пута за Србе, Роме и друге, дакле неслобода и обесправљеност свих других житеља Косова који нису Албанци. Хоће ли његова пристрасност и хипокризија бити и даље мерило односа и остале Међународне заједнице према Србима и осталом неалбанском живљу на КосМету? Ни претходни Високи Представници нису били много бољи, али Штајнерово понашање је све време стварало проблеме и додатно уливало зебњу и страх за будућност Косова, његову истинску слободу за све, демократију једнаку за све, мултиетничност, мултикултуру, мултирелигиозност.
Срби, избачени из урбаних центара, лишени учешћа у основним институцијама друштва и ограничени на расцепкане руралне енклаве, не само да су лишени сваке политичке и економске моћи, него и основне људске слободе кретања и рада. Реално једини могући начин да се омогући опстанак Срба у дугорочнијем периоду јесте децентрализација Покрајине, по пројекту модификоване кантонизације, тј. стварања два ентитета. По том пројекту, подручја где Срби живе имала би својеврсну локалну самоуправу, јаче економске, политичке и културне везе са ужом Србијом, као и јачу економску подршку од стране западних земаља. Посебан статус имали би српски велики Манастири, који би били изузети из општинске јурисдикције и били би у вези са кантонима и државом матицом.
Косовско-метохијски Срби заједно са својом Црквом остају и даље оштро супротстављени идеји независног Косова, које би, по општем уверењу, довело до потпуног нестанка Српског народа са ових историјских, духовних и културних простора. Поред свог духовног рада, посебан задатак Српске Православне Цркве је да константно одржава будну свест васцелог Српског народа, и светске јавности, о значају Косова и Метохије као колевке духовности, културе и историје једног Европског народа, који је у свим приликама био на страни западних демократских држава.
Зато, Српска Црква и Косово-метохијски Срби, они сада тамо и они прогнани који желе и чекају да се врате у своје домове и крај својих Светиња, макар и једни и други били за сада у рушевинама, траже од Међународне заједнице и Српске државе основна људска и народна права и слободе:
1. Да се потврди став Српског народа и цркве, и унесе и у нови Устав државе Србије: да нико и никада нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Српске Светосавске Цркве, те да се испоштује до краја принцип неповредивости и непроменљивости државних граница, гарантованих међународно признатим правним државноправним актима, а и резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Косовско-метохијску Свету Земљу и њене Светиње и њен страдални Народ, нико нема право да изда, прода или истргује за било какве положаје или интеграције.
2.Да се сместа заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији, опстанак и обезбеђење свих који су на Косову и Метохији остали; њихову пуну слободу кретања и рада, и сва друга права, као што су право личне својине и имовине, пуноправно а не формално учешће у власти КосМета, своје школе, болнице, културне ценре, као и међународну и домаћу државну моралну и материјалну помоћ.
3.Да се омогући повратак свих прогнаних и расељених лица, посебно 230.000 Срба, који већ 4 године не могу да се врате својим домовима, и осталог неалбанског живља на своја огњишта, без одуговлачења и разноразних изговора, и њихово пуно обезбеђење, слободу кретања и рада, и међународну и домаћу државну помоћ. Овај повратак може да почне одмах са већ обећаним и припреманим повратком Срба у села Љевошу, Сигу, Брестовик и Бело Поље у околини Пећи, и другде. Такође да се омогући повратак свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове током и након Другог светског рата, а желе да се врате на своја огњишта.
4.Да се пронађу и ослободе сви преживели киднаповани, а и да се нађу, ископају и људски достојно сахране кости свих убијених у овим трагичним годинама.
5.Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробаља на Косову и Метохији, обезбеди очување живих манастира и цркава, који су од велике народне, општељудске и религиозно културне вредности, као и да се СПЦркви омогући обнова порушених Светиња и манастира, и несметан духовни и пастирски рад свештенства.
6.Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без стварне накнаде одузета СПЦркви после Другог светског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговоарајуће компензације.
Има још и других питања која треба решити на КосМету, али се за сада заустављамо на овима.
 
За нас Србе Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске, хришћанске судбине која траје, и која до данас, па ни данас овом најновијом трагедијом није завршена. „То је наше свето мученичко Косово и Метохија, које је наш Свети Јерусалим, које је душа наше душе, које је наш образ, које је корен нашег бића, које је наша судбина, без којег ми престајемо да будемо оно што јесмо, јер смо ми на Косову и Метохији постали зрео историјски народ и, кроз уста Св. Великомученика Косовског Лазара, определили се једном за свагда за Царство Небеско“
Став Његове Светости Патријарха Српског Павла и Св. Архијерејског Синода и Сабора, изражен до сада више пута недвосмилено, показује право хришћанско лице и чисту савест, али и напаћено срце и душу хришћанског православног Српског народа – за све оне који имају очи да виде и уши да чују. Писмо Владике Рашко-Призренског и Косовоско-Метохијског Артемија, упућено на Велики Петак 1999.г. званичницима Америке и Западноевропских држава изразило је, у тешке дане бесомучног NATO бомбардовања недужног Српског народа и Српског Косова, став свих Срба Косова и Метохије и осталих Српских крајева. Али, господа Западни свемоћни властодршци нису хтели да тај глас чују, као што га није хтео да чује ни тиранин Сл. Милошевић, са којим су они са Запада, једино са њим од свих Срба и у име свих Срба свуда, све време искључиво разговарали, преговарали, и договарали судбину свих Срба, па и православних Срба на већ распетом између комуниста и Шиптара Српском Косову и Метохији. Но и поред тога, и он и они, сада међусобно а потпуно бесавесно, оптужују једни друге као искључиве кривце, а страда од оба „победника“ недужна сиротиња раја Косовско-Метохијска, усред које Христос Распети руке своје шири у спаљеним и порушеним црквама, чекајући паству које засад нема, или је још мало има.
Па ипак, ми верујемо у Божију, али и у људску правду, и у добру вољу оних правих људи у Међународној заједници, који желе мир и добро свим људима и народима, посебно на ветровитом и бурном Балкану, који је био и остао део слободне, демократске и културне, хришћанске Европе. Ми се надамо у Бога Правде, Истине и Слободе, у Тројичног Бога јеванђелске љубави и крсно-пасхалног васкрсења и спасења, да ће нам помоћи у овом нашем голготском распећу. А нама Бог може и хоће помоћи, као и свима људима добре воље. Зато ми, као Црква и народ хришћански и православни, нити желимо нити позивамо да се светимо нетрпељивошћу и мржњом, него, са праведним Јовом говоримо: „Ако смо добро примили од руке Господње, зар нећемо и зло примити?“ И још са десним покајаним разбојником на Крсту Голготском молимо се: „Помени нас, Господе, у Царству Твоме!“
Али, рекосмо, верујемо да ће нам помоћи и људи који владају судбином малих и слабих народа и окренути се коначно правди и демократији, истини и слободи за све на Косову и Метохији. Зато их опет искрено људски и хришћански питамо, после овог горког четворогодишњег искуства на Косову: Зашто је недужни Српски народ бомбардован? Ако је то био због једног тиранина, онда је Српски народ до данас двоструко кажњен. Јер тиранин није бомбардовањем уништен, него се тиранија само повећала, а данас само променила извршиоце. Јер садашње стање Срба на КосМету је двострука освета: од стране Милошевића, и, нажалост од стране Шиптара – у присуству NATO-a и Међународне заједнице оличене у UNMIK-y. Како је бомбардовање Српски народ доживео, најбоље је изразио његов велики живи песник: „Ми смо само крстићи на њиховим екранима, наша је судбина део њихове видео игре“. (Матија Бећковић, 27. марта 1999). Последице бомбардовања и данас су трагично присутне по Србији, и нарочито на Косову, где је највише отровних бомби и бачено. Тамо је све више тешко болесних људи, деце, стоке и биљака. Је ли и то „колатерална грешка“ моћника овога света и „новог светског поретка“? А још конкретнија последица тамошњег бомбардовања јесте то што су Срби на Косову и Метохији, и њихове Светиње, и данас само мета инферналне мржње и освете оних којима је вендета у традицији, и међусобно, а посебно према православним Србима.
На крају, да се запитамо: Зашто не би и Косово, као Света Земља Балкана, било заједничка земља и област (словенска реч област значи и власт) Срба и Албанаца, Хришћана и Муслимана, двају народа, двају језика, двају религија, двају култура, као што је то – mutatis mutantis Света Земља за Израиљце и Палестинце? За тај суживот и коегзистенцију залаже се Америка у Светој Земљи. Зашто се не би залагала за исто и на овој Светој Земљи, Бога ради, људи и народа ради, Светиња ради, правде и слободе ради?
 
Преглед становништва Општина на Косову и Метохији пре почетка конфликта (извор Влада Србије)
 
Укупно становништво Срби (%) Албанци (%) 1.956.196 214.555 (11,0%) 1.596.072 (81,6%) Општ
 
ин
е са преовлађујућим српским становништвом Лепоса
внћ 16.395 14.388 (87,8%) | 951 (5,8%l Штрпцс
12.V1L’ 8.155(64,1%) | 4.300(33,8%) Нест
 
ан
ак мултиетничких градова на Косову и Метохинји ситуа
ција у октобру 2002. године (извор Влада Србије) Град
 
1
961 1981 1999 2002 Срби
Албанцн Осталп Србн Албанцн Остали Србн Срби Пришти
на 14 <.“; 19<060 4 S3S 21 (167 75 S03 11 213 20 700 110 Пећ 1U
128 Ki 582 1 641 10 SS6 36 660 6 451 9 1000 К.Мнтр
овица 10 020 1 3 574 3 127 10 436 32 340 10 040 (Pl 9 200 15 800 Призре
н(> 17.1 >4 433 0 45(, S 174 34 412 14 210 (Т) 8 300 65 Гњплан
е4 403 5 535 2 243 5 7S7 25 614 3 S23 8 000 250 Урошев
ац 4 137 6 960 568 5 464 28 365 3 S30 5 300 0К.Поље
: 15(1 144 123 6 614 2 S3I 3 457.Р, 5 900 80 Липл.а
н1 7S7 574 44 3 214 1 676 1 170 3 400 1 260 К.Каме
ница 1 071 130 47 1 725 3 333 325 1 800 907 Псток
1 274 616 6 1 656 2 413 563 l 577 0 Општ
 
ин
е с мешовитнм становннштвом Пећ 12
7.796 14.775 (11,6%) 96.441 (75,4%) Исток
57.261 7.270 (12,7%) 43.910 (76,7%) Кос. М
нтровнца 123.394 24.906 (20,2%) 86.850 (70,4%) Прпштн
на 271.462 48.874 (18,0% 1 197.948 (72.9%l Липл,а
н69.451 9.985 (14,4%) 53.730 (77,4%) Кос. К
аменица 52.152 12.820 (24,6%) 38.096 (73,0%) Гњплан
е103.675 19.525 (18,8%) 79.357 (76,5%) Витина
57.290 7.180 (12,5%) 45.078 (78,7%) Призре
н149.970 11.363 (7,6%) 107.007 (71,3%) Драгаш
33.435 70 (0,2%) 22.785 (57,8%) Жртв
 
е
албанског тероризма на Косову и Метохији (извор
Влада Србије) Убн
 
је
ннграђанн Отети и несталн грађани Жртве
1.1.1998 11.6.1999, 1.1.1998 11.6.1999. Укупно 10.6.
1999. 1.11.2001. 10.6.1999. 1.11.2001. Срби н
Црногорцн цпвплп 87 709 155 1002 1953 Албанц
н – цнвнли 230 67 64 / .’ilil Осталс на
ционалностн – цивили 18 71 25 152 266 Прнпадниц
н BJ 351 / 30 / 381 Прнпадницн М
УПа 230 / 13 / 243 Неидентнфнко
ване жртве 72 / / / 72 988 847287
1154 3276 1835 1441
Према извеш
 
та
 
ју
Небојше Човића Савету Безбедности 18.8. 2003.Г. на Косову и Метохији је, од доласка KFOR-a и UNMIK-a забележено 6.01
3 напада на Србе, у тим нападима
смртно је страдала 1021. особа српске нацоналности. Међутим, прем
 
а
другим подацима за исти период: било је 6.535 терористичких дела против Срба, убијено је 1.201 лице (по другима: 1.197), рањено 1.328 лица, киднаповано 1.107 лица (по другима: 1.197).
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Део тога објављено је у поменутој књизи Задужбине Косова и у књигама јером. Атанасија Јевтића: Oд Косова до Јадовна, Београд 1987, стр. 1202, и Страдање Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990.г., Приштина 1990, на 470 страница.
  2. Овај Апел, који је написан и упућен давно пре појаве С. Милошевића, прилажемо уз овај Меморандума.
  3. Из тог текста наводимо само ову реченицу: „Српски народ и Црква на Косову има далеко више стварних разлога за незадовољство према комунистичкој власти, али своје невоље и незадовољство Срби не користе против својих суседа Албанаца, са којима настоје да живе у мирној коегзистенцији, поштујући њихов етнички и религиозни идентитет“. (Види јером. А. Јевтић, Страдање Срба на Косову и Метохији 1941-1990, Приштина 1990, стр. 444-451).
  4. Цео Меморандум објављен у Гласнику СППатријаршије, бр. 6, јун 1992, стр. 94-97; преведен је и објављен н на енглеском.
  5. Према сазнањима Washington Post-a „СIА и NATO су радили са UCK од прошлог априла“, тј. од 1988.Г. (Д.Симеуновић, Битка за Косово, реферат на Свеамеричком конгресу, Пуебло, Мексико, јесен 1999; у зборнику Нова Косовска Голгота, изд. Светигора, Цетиње 2000, књ. 3, стр.428).
  6. О овоме постоје не само штампане мапе, са оцртаним границама „Велике Албаније“, него и књиге и пропагандни материјал, који се шири Балканом, Европом и Америком, и нико из Међународне заједнице не реагује на овај опасни нацифашизам, у службу којег је стављена и исламска пропаганда „генетског инжињеринга“.
  7. Ругова је нпр. изјавио 1998.g., кад су почели сукоби полиције и UCK у Дреници, да је UCK „измислила српска полиција“! Затим је изјавио да је у Манастиру Девичу у Дреници смештен „магацин оружја и муниције“, на што је протестовао Српски Патријарх код амбасадора САД у Београду, тражећи да се та изјава провери посетом Манастиру Девичу. Када је сам Патријарх и отишао у Девич, био је заустављен у селу Лауши испред Девича од наоружаних UCKоваца, који су га вербално малтретирали тражећи му документа и ограничено време одласка и повратка из Манастира.
  8. У фебруару 1998. Епископ Косова и Метохије г. Артемије и г. Момчило Трајковић су говорили у Америчком Конгресу и најоштрије осудили насиље са обе стране на Косову и Метохији, апелујући на САД да заузме објективан став, који ће обе стране привести преговорима и зауставити даље ширење сукоба. Владика Артемије је од Милошевићевог режима сматран за „државног непријатеља“.
  9. Види Апел манастира Дечани, од 30 маја 1998. у зборнику докумената Нова Косовска Голгота, изд Светигора, Цетиње, књ.1, стр. 17-18
  10. Видети писма-апеле Патријарха Српског Павла и Епископа Косовског Артемија лидерима западних NATO земаља током априла 1999. године. (Нова Косовска Голгота, изд. Светигора, Цетиње 2000, књ. 1, 203-206, 220-223, 313-315).
  11. Питање је: зашто баш у Куманову, осим ако не да би се поништило ослобођење Косова 1912.г. пресудном српском битком против Турске управо код Куманова, којом је повраћено Косово.
  12. Ови Извештаји, нарочито стравични првих месеци – од јула до октобра 1999: из Гњилана, Витине, Липљана, Призрена, Ораховца, Пећи, објављени су делом у зборнику докумената Нова Српска Голгота, књ. 13, Цетиње 2000.
  13. Види нпр. Писма Патријарха Српског и Епископа Артемија Председнику САД Клинтону, Мадлен Олбрајт, Кофи Анану, Хавијеру Солани, генералу NATOa Мајклу Џексону, Де Мелу, од 27. јуна, 10. и 28. јула и 23. новембра 1999.г. (у зборнику документа Нова Српска Голгота, нзд. Светигора, Цетиње 2000, књ. 2, стр. 1623, 2579, 398-400, 40-16 и књ. 4, стр. 245-247).
  14. Недавно је пронађено 37 тела на једном гробљу у селу Пискоте код Ђаковице, и већи број њих је идентификован као Срби. Иначе, последњих годину и по, пронађене су многе масовне гробнице – најмасовније у Сувој Реци: 150, на Православном гробљу у Призрену 34, у Драгодану I и II код Приштине: 114, – у којима су идентификовани лешеви побијених Срба, који су претходно мучени и масакрирани, како сведочи стручно лице: шеф Бироа за ексхумацију и идентификацију Координационог центра Србије за Космет проф. Доктор Славиша Добричанин. – Нажалост, има још доста масовних гробница на Косову и Метохији, у које су покопани киднаповани и побијени Срби. NATO и UNMIK то знају, али само „дозирају“ откривање и ексхумацију српских лешева. Јер, како је недавно изјавио један представник Међународне заједнице, сви киднаповани Срби, од којих ниједан још није пронађен, засигурно су побијени
  15. Сачувани су њихови писани недељни и месечни Извештаји Епископији Рашко-Призренској, а само је један мањи део објављен у зборнику Нова Српска Голгота.
  16. Епархија Рашко-Призренска и Косово-Метохијска објавила је до сада, у 3 издања, сваки пут допуњавана, један колор албум на српском, енглеском и руском језику, свих фотографисаних, етапно срушених и оскрнављених Косовско-метохијских Светиња, под називом Распето Косово – Crucifieted Kosovo. Прво издање, са 50 срушених Светиња, уручено је лично председнику САД Клинтону, приликом посете Косову, као и другим вођама Западних земља, али је све остало на томе, без стварне интервенције и спречавања даљих рушења Светиња. Ниједна Светиња није обновљена.
  17. Скоро све цркве и манастири на Косову и Метохији, осим извесног броја недоступних у време шиптарске комунистичке власти на Кос-Мету, пописане су још пре ступања Милошевића на власт, у монографији Задужбине Косова, Призрен-Београд 1986.
  18. О тој невиђеној трагедији постоји детаљан извештај Еп.Херцеговачког Атанасија, у архиви Епископије у Грачаници, у којем се разоткрива настојање Високог Представника у Приштини Хакерупа да прикрије број убијених Срба у овом шиптарском терористичкм акту, мада се одмах знало да је 11 лица било мртво на лицу места. UNMIK је тврдио да је погинуло само 7, јер испод 10 мртвих сматра се криминалним, а преко 10 терористичким актом. Америчка администрација је имала и има тај проблем: што не жели да призна UCK као терористичку организацију, јер је са њом сарађивала.
  19. Овакво стање је констатовао и Одбор Св. Архијерејског Сабора СПЦркве, који је одржан 4. јула 2003.Г. у Патријаршији у Београду, када је коначно одлучено да се објави овај Меморандум о Косову и Метохији, већ поодавно припреман одлуком Св. Арх. Сабора.

 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *