ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
ДОДАТАК II: ЛОГОР У ЈАСЕНОВЦУ
ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ
– Творница смрти или комплекс логора за уништавање људи –
Великомученички логор Јасеновац, наше највеће Гробље, наше ново Kocoвo, наш библијски месопотамијски Вавилон, у коме је сатрвено седам стотина хиљада православних Срба, тако да је то наш највећи Град под земљом, – састављен је био од комплекса неколико логора, распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Сплет концентрационих логора Јасеновац био је први по страхотама, а можда и по броју жртава у окупираној Европи током Другог светског рата. Њихови творци били су усташки злочинци у НД Хрватској, под покровитељством немачких фашиста и нациста, а жртве су били првенствено и неупоредиво највише православни Срби, а затим и Јевреји, Цигани, па и сами Хрвати и други Југословени.
Број Јасеновачких логора – осам, а број жртава осамсто хиљада!
Комплекс Јасеновачких логора смрти сачињавали су следећи логори:
Логор I, звани „Версајев“, формиран већ јуна 1941. године, на ледини између реке Велики Струг, шуме Крндија и пута Јасеновац-Новска, на терену села Брочице, северно од Јасеновца. Радио је неколико месеци, до краја септембра 1941., када је укинут због поплава. Прогутао је на десетине хиљада невиних жртава, масовно убијаних у шуми Крндија.
Логор II у селу Крапје, отворен је био десетак километара узводно Савом од Јасеновца, и трајао је од јула до новембра 1941., када је укинут такође због поплава, а прогутао је и он десетине хиљада жртава, чега су сведоци и пет великих масовних гробница у оближњој шуми Горња Крндија.
Логор III Циглана, испод самог села Јасеновца, а на његовом терену, на левој обале Саве па до реке Велики Струг (на северу) и до стално изграђиваног насипа у мочвари (на истоку). Протезао се овај најстрашнији логор смрти на преко стотину хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени Цвет, окружен малим језерима, остатцима некадашњих рупа од циглане, и многим хумкама које означавају бивше логорске објекте и масовне гробнице.
Логор III је имао своје подразделе – мушки, женски и дечији логор. Главна му је намена била: сабирање и уништавање Срба. Главна су му места мучења и убијања недужних људи била: циглана (где је био и крематоријум за спаљивање људи), затим познати насип смрти („армиран“ људским телима), па кула „звонара“, „ланчара“, граник (гат) на самој обали реке Саве, скела (сплав) на Сави, и најзад шума Градина преко Саве на босанској страни.
У овом логору пострадао је највећи број жртава, неколико стотина хиљада Срба из околних села Славоније, Баније, Кордуна и Лике, и нарочито из Босне, почевши од Подкозарја и Босанске Посавине, па даље и на исток и на запад. Логор III отворен је већ у лето 1941. године и трајао је све време монструозне НД Хрватске, све до маја 1945., када су га саме усташе минирале, настојећи да затру траг својих злочина. Оно што је остало, збрисано је нешто касније, током 1945. и следећих година, тако да скоро нису остали спољашњи трагови овог „гиганта злочина“. Али, остала је ипак неизбрисива и неуништива утроба великомученичког Јасеновца, утроба босанске Градине и неућутна река Сава, као неумитни сведоци који и до данас откривају из себе свете кости мученичких невиних жртава овог невиђеног безумља и нечовештва. (Вишеструка снимања овог терена са ултразрацима посведочавају скоро милионски број жртава у Јасеновцу).
Логор IV Кожара био је у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама, где су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.
Логор V Цигански, у селу Уштице на простору између река Саве и Уне, где су највише довожени и уништавани Цигани, а и други недужни људи ове многонапаћене земље. Трајао је од половине 1942. до маја 1945. године, а о злочинима у њему сведоче и масовне гробнице у селу Уштици.
Логор VI у селу Млака, на реци Сави низводно од Јасеновца, према Старој Градишки, где је био женски радни логор у пољима, али и место масовних мучења и убијања жена у оближњој шуми и околини.
Логор VII у Старој Градишки, који је такође потпадао под јасеновачки комплекс логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишки, у старој аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Као и систем јасеновачког концлагера, и логор у Старој Градишки трајао је током читаве окупације, и уз Логор III у Циглани био је други по страхотама мучења, злостављања и убијања на десетине и стотине хиљада људи, жена и деце. Кроз овај логор су прошли многи и многи, на путу за логор смрти у Јасеновцу или у друге логоре, али их је веома много и убијено у самој Градишки и око ње.
Логор VIII у Доњој Градини, на босанској обали реке Саве, прекопута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву (тамо где је она позната осушена „топола уздаха“, о коју су вешали Србе и друге родољубе). Градина уствари и није био никакав “ логор“, него само место за директне ликвидације довођених затвореника, нарочито оних из Логора III у Јасеновцу. Понекад, крвници усташе нису стизали ни да доведене колоне људи уведу у Јасеновачки логор, него су их директно одводили у Градину и тамо убијали. На уништавање у Градину довођени су и ухапшеници из преко Саве, али и босански Срби из Подкозарја и босанске Крајине. Убијани су у масама у селу Доња Градина, по шуми и по пољима, на обали Саве и у самој реци.
Број убијених у Градини, по општем признању и стручним проценама и снимањима, превазилази број од триста шесдесет хиљада, а о томе сведоче и данас видљивих четрдесет великих масовних гробница. У те дубоке ископане гробнице усташе су „усађивале“ најчешће и живе људе, по 15 људи на 1 квадратни метар, и онда су их одозго маљевима убијали. Од неких жртава кували су у казанима сапун, а кости су онда вагонетима одвозили и изручивали у Саву, па је тако, пре неколико година, при летњим сушама кад ниво воде у Сави опадне, откривено на више места по неколико великих наслага људских костију у муљу и песку речном. (Колико знамо, до сада је откривено око 165 масовних гробница на комплексу логора Јасеновац, на тромеђи Славоније, Босне и Баније).
Јасеновачки смртоносни сплет логора, мада и нехотице, распоређен је у знаку једног великог крста: од села Крапје до села Млаке и Градишке, и од Логора I на путу од Новске па преко Саве до Доње Градине. У знаку тога крста лежи под земљом наш највећи Град. Али за нас – не „град мртвих“, него Град Живих, јер су Богу сви живи. Нарочито су у срцима, душама и памћењу нашем живе Великомученичке Жртве Јасеновачке. Оне са нама заједно очекују васкрсење мртвих и живот будућег века, – J. А. Ј.
(„Православље“ од 15. сеп. 1984. и
„Глас Св. Равноапостола Ћирила и Методија, бр. 119-122/1985).
Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .