ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
КО ПОДМЕЋЕ КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ?
Нова суочавања са Трагедијом Српског народа на Косову
 
Видео сам их опет на освећењу цркве Свете Петке, у недељу 10. августа ове године, у селу Гојбуљи код Вучитрна. У истом оном селу где сам као војник, поткрај педесетих година, ишао на гађање (нисам био добар стрелац). На жалост, у истом оном селу, где су недавно деца из једне школе у Вучитрну, идући и она на гађање, довикивала испред 86 српских кућа погребној поворци Срба: ” Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један”…
Видео сам те топле августовске недеље око три хиљаде Срба Косаваца, окупљених на освећењу цркве, како су достојанствени, потиштени али прибрани, смирени али јуначни. Нису им тада дали да се, после службе, одржи народно весеље – Општина стурајући забрану на Покрајину, Покрајина на Републику … тек – народно весеље Срба није било пожељно, опасно је, итд. А кад смо затим кренули даље по Косову, срели смо неколико албанских свадби са више развијених албанских застава, и само албанских, и њихово весеље није ником сметало…
Весеље је било и у селу Племетини у недељу 19. октобра ове године. Била је српска свадба. Било је око триста до четиристо Срба свадбара. Тога дана предвече, знамо већ, ту на свадби, иза куће, силована је једанаестогодишња девојчица домаћина Петра Јаковљевића, од стране једног седамнаестогодишњег Албанца из истог села, из фамилије Фазлију. После ове, на помолу је била нова трагедија само да родитељи напаћене девојчице нису били присебни и достојанствени у овом свом и општем српском болу и понижењу. Прећутали су трагедију, стисли срце и зубе, и нису рекли рођацима и гостима на свадби, да не би дошло до освете и крвопролића. Били су то заиста трагични јунаци, хероји високог морала и људског достојанства, као уосталом и њихови рођаци, саплеменици и сународници. После тога хтели су да разговарају са најнадлежнијима на Косову. Ови нису дошли. Онда су сви Срби из Племетине и још неких косовских села пошли за Београд – у Скупштину Југославије. Како их је Београд и Скупштина дочекали, о томе се још прича по граду и понешто пише у штампи. Није се поновило насилно спречавање и батинање из Батусе и Косова Поља (20. јуна 1986), али су ипак чекали неколико сати, и тек тако гурајући се дошли су до Скупштине…
Скуп око цркве у селу Гојбуљи показао је зрелост и достојанство Срба на Косову. Све велике “припреме”, “контроле” (па и нас из Београда), спречавање народног весеља само су показали неповерење у Србе оних који их ту недавно назваше “кукавицама”. Тешка је то реч, и тешка оптужба. Наизглед само наивна крилатица, али кад излети, онда се њен лет даље тешко контролише, и нарочито њено опако дејство. Посебно је опасно Србима рећи да су “кукавице”. И то у стању у којем су они данас на Косову и Метохији. У одговор на то неко од њих ми рече: “Да ли су Срби били кукавице и 1941. године, кад су први у Европи дигли устанак против убиствене фашистичке и нацистичке машине?”
Нису Срби Косовци кукавице, нису ни силеције, насилници, осветољубивци. Ипак, својим најновијим доласком у Скупштину ове земље (први долазак био је 26. фебруара, други бројнији 7. априла, овај трећи 3. новембра), најавили су да њихово стрпљење и трпљење има своју људску меру. Јер, “кад пукну трпила”, вели српски народ… Зато су и говорили да “више не можемо да трпимо”, “ово је задњи пут да долазимо”.
Ево, уосталом, шта су Срби, њих око 200, говорили у Скупштини 3. новембра (а што је делимично пренела телевизија и штампа: “Интервју” од 7.6.; “НИН” од 9.11. и “Илустрована Политика” од 11.11.1986):
Петар Јаковљевић, отац напаствоване једанаестогодишње девојчице, из Племетине: “Кад смо оно били у центру “Сава” прошли пут друг Лазар Мојсов нам је рекао да се вратимо на Косово и да никоме неће фалити ни длака с главе. Заиста, до данас никоме од нас није фалила длака са главе, али нам је фалило то што нам силују девојчице. А да је Србин то урадио, они би тражили крвну освету. Шта ми да тражимо? Србин се заклео да ће остати на Косову…”
Јовица Јаковљевић: “Све је то учињено на породичном весељу, где је било око 300 људи. Шта би било да су на иницијативу мога брата, оца или неког другог из фамилије, припити свадбари кренули да се свете фамилији тог младића? … Молим вас, учините све да не дође до убијања”…
Љубиша Јаковљевић, деда измучене девојчице, борац из НОР-а: “Зар је то братство и јединство за које смо крв проливали! Зар да ми силују унуку!…”
Један Косовац: “Ако смо са немачким Рајхом могли да изађемо на крај, да истерамо Хитлера и Мусолинија из земље, каква је сила та иредента кад ни за шест година не можемо да је савладамо?”
Светислав Танасковић: “Не може деца на Косову да се тресу као пруће, а деца у Србији, Београду, Загребу, у целој Југославији да спавају мирно. Или ће сви да спавају мирно, или ће сви да се тресу… Тешко овој земљи кад је дочекала да ја, обичан тракториста, са овог места говорим како треба управљати земљом… Ви седите на тим столицама и не видите шта се на Косову догађа… Гасите ватру док је мала и док је само на Косову, да се не би проширила на целу земљу… Мислите да киша више не пада на Косову, а оно је све под водом. Тамо сунце више не греје…”
Загорка Јаковљевић: “Покрајина у којој живимо неће да нам обезбеди мир. Ово више не можемо да трпимо… Доста нам је политичких убеђивања… Реците нам да не можете да нам дате гаранцију… Ако не можете да нам помогнете, онда сте и ви носиоци кривице за наше патње и немојте да се изненадите ако чујете да се међусобно убијамо… Нису то силовања из сексуалних побуда, већ из националне мржње. Братство и јединство се не гради на овај начин”.
Петар Ђорђевић: “Жалио сам се Скупштини Југославије и Србије. Они ме враћају Скупштини Косова, а ови прослеђују жалбу на решавање онима на које сам се жалио”.
Милован Милановић: “Тражим да се албански фашисти у најкраћем року спрече у злочину према јадном српском народу”.
Братимир Тошковић: “Србе јуре са Косова, одасвуд… Јуре нас са Косова, нерадо на нас досељенике гледа Србија, Југославија нас неће, па чији смо ми?… Да ли треба да одемо и из Југославије. Ово више не може да се издржи… Питање Косова не може се решавати путем разних комисија. Оно што је написано у петицији, коју је потписало више хиљада Косоваца и која је упућена свим органима од Покрајине до Федерације, јасно се каже шта на Косову треба чинити да би се дошло до слободе…! Питам се, како у нашој држави нема никога да види шта се у ствари дешава на Косову. Говори се о некаквој иреденти, а то су у ствари балисти, који над Србима и Црногорцима спроводе најцрњи фашизам, који силују децу и скрнаве наша гробља…”
Мирослав Шолевић: “…Ако је Србија немоћна у Покрајини, немој да нас доле држи као заморчиће. Нека нам нађе плац у Србији. Не може десет година да се прегањамо ко како право има. Ми смо ваш народ. Шта сте ви без нас? … Азем Власи има велику муку и притиске, и за разлику од мене који сам се определио, он је кукавица, јер не може као човек и комуниста да се одлучи између ових притисака. Он је кукавица, а не ми који се селимо… Нема климе одозго из Југославије да се људи охрабре, а овде је потребна храброст, или ће цена да буде много висока…”
Бора Џелатовић: “Кад год сам говорио истину, оно што ме мучи, добијао сам свакојаке етикете: националиста, шовиниста, противник политичког система! Ко има право да ме тако крсти? Ми Срби са Косова смо за Југославију јаку и сложну, зар је то грех? Зато смо и дошли овде у Скупштину да нам вратите грађанска права изгубљена на Косову. Да ли треба да вам кажем да то чинимо последњи пут…”
Божидарка Маринковић, мајка нападнуте девојке из села Бресја: “Или нам дајте слободу, или нас пустите да дођемо у Србију да живимо на миру”.
Ово и још много другог сличног рекли су Срби и Српкиње са Косова. Навео бих и оно што ми је недавно рекла једна Српкиња из Призрена: “Живимо стално у страху. Изиђем на улицу и идем мирно тротоаром, кад иде Шиптар право на мене… Гледате га, гледа вас, не знате шта да радите. Иде право на мене, ја уздрхтим сва, он у последњем моменту скрене и прође, ја сва претрнем… Да идем да се жалим у милицију, рећи ће ми да измишљам… Чим нешто изиђе у штампи о Косову, они постају још насртљивији, одмах изазивају или учине неко насиље. И они су нетрпељиви, не дају да им се ишта приговори…”
У истом том Призрену неко је 4. јула 1986. бацио људски измет на зид и прозоре црквене канцеларије. Извештен је СУП и откривено је да је то учинио – малолетник. У селу Мушутишту код Суве Реке јурио је 5. маја свештеника ножем један “нервно поремећен” Албанац, а онда је 3. јуна ноћу човек који бије гоч за време рамазана, дошао под прозор свештенику и лупао гоч из све снаге, да су се свештеникова деца пробудила и почела у страху да кукају. Док се свештеник обукао и изишао из куће, човек са гочем изгубио се у мраку.
Нећемо се задржавати на најновијим покушајима силовања код Косовске Каменице и у Гораждевцу код Пећи. Нећемо преносити ни најновије нападе на поједине Србе што су долазили у Скупштину у Београд, од којих су некима покушали да запале стан, а неке брзо стрпали у затвор, па на протест већег броја окупљених Срба хитно их пустили (чудна нека “ефикасност” у оба смера). Нећемо се задржавати ни на драстичној казни изреченој малолетном силеџији, седамнаестогодишњем Ф. Р. из Племетине (којом не знам шта се решава, кад је очигледно у питању дубља позадина са невидљивим сценаристима, како то добро осећа и породица Јаковљевић из Племетине и остали Срби, који су зато и долазили у Скупштину).
Једно је сигурно: Косовски Срби нису кукавице, и ко им подмеће то кукавичје јаје, није свестан шта чини и до чега све то може довести. Кукавица је ко ове патнике назива кукавицама!
Није решење ни то да се Срби са Косова спречавају да долазе у Београд, нити пак то што им се после тога прети, што их нападају, клеветају и хапсе.
Није добра ни ” замена теза”: кад се српски достојанствен протест изједначава са албанским насиљем, злочином и геноцидом. То је подметање кукавичјег јајета. То је кукавичлук.
 
(“Православље”, 15. новембар 1986)

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .