НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
СИЛОВАЊЕ И ЋУТАЊЕ
 
Београђанку Н. К., мајку једног детета која однедавно живи са супругом у Србици, силовала су или помагала у вишеструком силовању осморица напасника из Титове Митровице, а јавност је, упркос томе што је истрага окончана и оптужница подигнута, лишена информације о догађају. Понижена је и без икаквог повода обешчашћена мајка једне девојчице на начин недостојан човека још пре два месеца, али се тај догађај вешто скрива.
За ово кривично дело осумњичени су и ухапшени следећи грађани Титове Митровице: Ахмет Плава (1966), Насер Рахова (1957), Сами Рахова (1965), Неџедин Потоку (1965), Бедри Јелићи (1963), Гани Хајризи (1959), Сабедин Потоку (1964) и Џафер Рахова (1956) и сви су они признали дело.
Против њих (још у притвору), после спроведене истраге, 6. јуна ове године у Окружном јавном тужилаштву у Титовој Митровици подигнута је оптужница за силовање или помагање у силовању. У Окружном јавном тужилаштву обавештени смо да је Ахмет Плава оптужен за кривично дело силовања и разбојништва, јер је од своје жртве, уз употребу силе, отео 5.000 динара, златан ланчић и сребрни прстен, за тежи облик силовања оптужени су Насер Рахова, Неџедин Потоку, Сами Рахова, Бедри Јелићи и Гани Хајризи. Сабедин Потоку је оптужен за силовање у покушају и Џафер Рахова за кривично дело помагања у извршењу силовања.
„Ово је злочин, а не силовање“, смогла је снаге Н. К. да после свега каже истражним органима.
Тог кобног пазарног дана, 5. маја ове године Н. К. и њен супруг А. А. дошли су из Србице, где живе, у Титову Митровицу, као и толико пута раније. Не слутећи ништа лоше, А. А. је одмах отишао да уситни новац, а супруга је остала да чека. Наједном, с леђа су се на усамљену жену окомила два непозната младића од којих је један ухватио за руку. Она се отргла и почела да бежи према оближњој кафани „Кула“. Сва зајапурена банула је на врата кафане и затражила помоћ. Најпредусретљивији су били Ахмет Плава и Насер Рахова који су јој пружили заштиту. Пошто им је објаснила шта се догодило, Н. К. је затражила такси како би што пре отишла на аутобуску станицу и тамо сачекала мужа. „Предусретљиви“ младићи су одмах изнајмили таксисту Џафера Рахову и сви скупа кренули.
Улазак у такси са овим непознатим људима био је за ову Београђанку почетак драматичне борбе да сачува своју част. Молбе, сузе и претње милицијом – нису помогле. Уместо на аутобуску станицу такси је појурио ка периферији Митровице. Било је тачно подне кад су се кола зауставила пред једном усамљеном и напуштеном кућом у митровачком засеоку „Свињаре“. Како су на место догађаја осим Ахмета, Насера и таксисте Џафера стигла још петорица младића, ко их је обавестио о овоме и шта се све догађало у овој кући срама – ускоро треба да утврди Окружни суд у Титовој Митровици. Извесно је сада то да је, после свега, понижена и на измаку снаге Н. К. стигла у станицу милиције и описала своју агонију са непознатим људима.
Казне ће, надамо се, бити примерене почињеном делу, али је од њих много важнија осуда овог моралног порива – са циљем да се овакво бестидно дело никада и нигде више не понови.
На жалост, информацијом о овом силовању манипулише се већ два месеца. О томе нису до данас обавештени ни највиши републички органи. Зашто се ћутало и још се ћути о овом догађају, кад је већ за 28. јул заказано суђење у Окружном суду у Митровици? Хоће ли и претрес бити далеко од јавности?
Сигурно је да је овај догађај пун „експлозива“ и да, осим несреће коју је донео поменутој породици, може покренути на свакојака размишљања и многе друге. Он може и те како да још више продуби неповерење међу људима. Међутим, свесни смо исто тако да је за ово време могло да се срочи једно саопштење званичних органа које би бар донекле спречило чаршијска нагађања. Највишим функционерима, органима гоњења и правосудним властима у Митровици и Покрајини све околности о овом догађају су познате. У име чега се онда скривају од јавности? – Т. Милић“.
О овој најновијој трагичној вести са великомученичког Косова већ смо писали (у листу „Православље“, од 115. августа 1986). Поновићемо и овде исто питање: „Шта рећи на ову вест, осим јаукнути од бола? Ако су студенти Косова и Метохије писали јуна 1938 (да би затим, исти они, следеће 1939. године изашли на демонстрације против прославе 550-годишњице Косовске битке), како „нису слободни“ на Косову, шта онда да каже Српски народ за своје данашње муке и патње по Косову и Метохији? Није ли, у свему овоме, једино постојан континуитет његових патњи и страдања и, као последица: до данас непрекинута река присилног исељавања Срба са Косова и Метохије?
Зар све ово већ вековима не личи на библијска збивања и егзодус? Можемо са овим упоредити нпр. Књигу Судија, гл. 19,930, и нарочито последњи стих, који нам о сличном трагичном догађају напомиње свима: „И ко год то виде, говораше: Нити је било учињено, нити се видело тако нешто откад би излазак (=егзодус)синова Израиљевих из Мисира до данас. Промислите о овоме, и већајте и говорите“.
Заиста можемо, и морамо, говорити данас о егзодусу Српског народа са својих вековних косовских огњишта, усред мира, поткрај 20. века. Изласку – куда? Да ли опет у нашу већ вековну библијско-косовску апокалиптику?
Ми православни Срби од Косова не правимо трагедију. Оно је самом својом историјом било и остало трагично. И у својој трагици велико, незаборавно, неизбрисиво. А ми: „пут свој знамо – пут Богочовека!“
 
(„Глас Цркве“, Шабац, бр.3,1986)

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *