НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ЈЕЗИВО СВЈЕДОЧАНСТВО
 
ЈЕЗИВО СВЈЕДОЧАНСТВО
Из ГЛИНЕ
Из МАЈСКИХ ПОЉАНА
Из ГОРЊЕГ СЕЛИШТА
Из РОВИШКЕ
Из БАЛИНЦА
Из ДАБРИНЕ
Из ДРАГОТИНЕ
Из ДРЕНОВЦА
Из ГОРЊЕГ КЛАСНИЋА
Из ДОЊЕГ КЛАСНИЋА
Из ЧЕМЕРНИЦЕ
Из БАТИНОВЕ КОСЕ
Из БОВИЋА
Из ВРГИН МОСТА
Из БОСАНСКЕ БОЈНЕ
Из СЛАВСКОГ ПОЉА
ПРИЗНАЊЕ УСТАШКОГ УЧЕСНИКА У КЛАЊУ, ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА
ЖИВО СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕЖИВЕЛОГ СРБИНА, СЕРЂА ПОЉАКА
СТРАХОТЕ НА ДНУ ЈАМЕ
 


 
ЈЕЗИВО СВЈЕДОЧАНСТВО
 
Износимо овдје исказ сељака Љубана Једнака из Селишта (Банија). Љубан је једина преживјела жртва страшног покоља у Глинској српској цркви. Као што је познато, покољ, који су усташе извршили у цркви у Глини мјесеца августа год. 1941., био је један од првих оваквих покоља у Хрватској. Иза тога слиједило је масовно убијање Срба у Банији, Кордуну, Славонији, Лици.
Ево страшног сведочанства и оптужбе Љубана Једнака, Он је о својим доживљајима оне језовите ноћи причао једноставним ријечима, без узбуђивања. Његове једноставне ријечи биле су продорне, страшне. Говорио је тихо и сабрано, али његови су прсти нервозно лупкали по столу:
„Ево, како је то било – започе Љубан; – 29. августа 1941. сједио сам код куће, у Селишту. Људи су у селу и околици били заплашени, јер су колали гласови, да усташе убијају све Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о намјерама усташа. Говорило се, да су сад овдје, сад тамо некога убили. Али ништа се поуздано није знало, и људи нису вјеровали да су гласине истините.
29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успио сам се провући и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једну кућу, кад дође једна баба: „Бјежите, ево усташа“!
Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао je селом. Нико није знао, штаће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале.
Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљао, шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту.
У зао час!
На крижању налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених. Сви су били заплашени и један другог питали, шта намјеравају с њима усташе учинити. О, како сам био луд, што сам се дао од једног усташе хапсити! Требао сам на њ навалити и побјећи, па би ме можда мимоишле патње, које сам доживио.
Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло.
Питали су нас, да ли хоћемо да нас смјесте у цркву или у опћину. Падали су разни одговори. И мене су питали. Видио сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно.
Дали су ме у опћину. Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима, који су били до зубију наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтурили и знојили се, неки младић, још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и проматрао пред кућом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Били су ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао, да нас ови људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали!
Дуго смо сједили у опћини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се догодити. Осјетио сам глад, али хране није било.
Око 3 сата по подне забруји пред опћином камион. Провирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је међу њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.
Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја. Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама ухапшених. Запомагање и вика:
Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом!…
Псовке и ударци.
Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су се уздаси јадног човјека.
Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с чела прокапала крв на његову бијелу кошуљу. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормара, крв је попрскала под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помијешали су се са виком и запомагањем беспомоћних жртава.
– Мајку вам српску, пишат ћете данас крв – урлали су подивљали усташе.
– Господине, па шта сам вам скривио… Немојте, ако Бога знате! Смилуј се!… – заклињали су тучени.
Успио сам се неопажено помијешати с онима, који су већ били тучени.
Разбојници су тученима превртали цепове и отимали им новац. Људи су сами вадили и давали паре, само да их не туку. Међу усташама породила се свађа због плијена. Код претраге једног човјека пронашли су 3000 динара и почели се за те паре тући…
Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом, да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:
– Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смијем…
И окрену се. Пала је команда.
Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несретници су се послушно и без отимања пењали. Многима је то било тешко, јер су били испребијани.
Кад ј е камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио, да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али, прије него што сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био промјенио, очи избечио као да је помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човјек у часу прометнуо у звијер. Нисам то схваћао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња?
Нису нас далеко возили камионом. На жељезничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону међу 150 људи. Газили смо један другоме по ногама.
Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Што даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у несвијест, дјечаци су заломагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.
Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Вријеме је пролазило, чинило ми се, да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из Гређана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не угушимо.
– Марш, свињо! – био је његов одговор.
– Станко, ако Бога знаш, воде ми додај – молио сам даље.
– Марш!
Спуштала се ноћ. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљивост је постала још тежа. Људи су жељели, да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.
Прошла је читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак.
– Прикопчај овај вагон – чули смо команду извана – ови иду на присилни рад…
Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своје муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас у свијету.
У том расположењу довезао нас влак до Глине.
Врата се с буком отворише. Свјежи је зрак прострујао у вагон. По двојица смо скакали из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво.
Одведоше нас пред Глинску цркву. Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић:
– Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Бит ће им за душу… Тркни по кључеве, да све мрцине затворимо у цркву…
Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160. Закључаше цркву и поставише стражу. Ту је било доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели главом и говорили, даће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо.
Шкљоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић:
– Дижи се!
Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис да би се могли распоредити за присилни рад у Лици.
Наде су поновно расле.
Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, тко је прекрштен. Јавила су се двојица, и њих је натпоручник повео са собом.
– Биће, да ови не морају на присилни рад – тјешили су се неки…
Послије подне опет уђоше неки усташе.
– Тко је Перо Миљевић? Перо се јавио.
– Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш…
– Знам, да има попис четника код биљежника говорио је устрашени Перо.
– А јеси ли ти четник?
– Нисам…
– Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А тко је године 1935. пуцао на Малинца, ха? Мајку ти твоју…
И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнио. Најприје ј е викао, касније је само стењао.
И опет одоше.
Пред ноћ су дошли неки усташе:
– Тко има новаца, нека даде, купит ће им се храна. Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара.
Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду.
Али нико се није вратио са храном.
У сутон стао је пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора.
Протрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што смо се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.
– Палите свијеће!
Људи су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтјеле горијети. Нисам празновијеран, али сам добро видио, да велике свијеће нису хтјеле да горе. „То је неки знак“, шаптали су старци дрхтавим уснама.
Свјетло дрхтавих свијећа освјетлило је цркву и људе. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило, да се у тишини могу надалеко чути.
– Вјерујете ли у нашег поглавника? – заурла један усташа.
– Вјерујемо – чуло се неколико гласова.
– Вичите: „Живио поглавник!“ Неки су викали.
– Јаче, мајку вам српску! Јаче… Одједном запуца карабин преко наших глава.
– Лези – виче један крвник. Сложисмо се сви, ко један, на црквени под.
– Дижи се!… Лези, дижи се… лези… Неспретни су се људи дизали и опет падали…
Тако неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе:
– Шта се играте, бога вам вашег!… Скидај са себе све – окренуо се према нама – одијела, ципеле, све!
Ужурбано су на црквени под падали капути, хлаче. Људи су сјели и почели скидати ципеле. Нико није питао, зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано.
Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на нас пјенећи се од бијеса и псујући у сав глас.
Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање.
– Гдје је Перо Миљевић? – пита неки усташа. Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испре
бијан и молио је, да га не туку. Опет су га испитивали о четницима.
У руци усташе бљеснуо је нож у освјетљењу црквене свијеће. Застао нам је дах.
Полако се усташа примакао Пери и, што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријечи. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човјека, који је умирао. Видјело се, да је усташа вјешт свом крвавом занату.
Питали су нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто рећи о четницима. Вјеровао је, јадан, да ће спасити главу.
– Све кажи, бит ћеш пуштен кући – храбре га разбојници.
– Све ћу рећи, само ме пустите… Стојан је нешто причао, али није ни доспио своју при
чу довршити. Заклали су и њега.
Настало је сада свеопште клање. „Кољи, кољи…!“ викао је један разбојник…
То се не може описати – застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. – Као да сада гледам, како људи клече и заклињу усташе, да их поштеде. Али… један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево… и свршено. Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом… Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.
Из почетка заглушна вика помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних, који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.
Гледао сам призор шћућурен уза зид. У куту иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао.
Све је више.тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарали, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.
Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаку, још топлу крв. За мном је скочио још један, који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио: Ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га ногом:
– Дижи се! Човјек се дигао.
– Дедер главу на стол!
Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тијело клону.
Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. Послије сам сазнао, да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали сколнути да сиђу. Након два дана скинуо их је хицем из пушке усташа Стево Мулац.
Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљњу судбину.
Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао, диже крваву главу и застење:
-Није готово мајку вам вашу!
Уз псовку прискочи му усташа и убије га.
И сада се лупежи досјетише, да би још неко међу нама могао бити жив, и почеше редом тући кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао ножем редом. Приближавао се мени. Заринуо је нож у тијело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и ударио у тијело слиједећег… Мене ј е прескочио… Читаво вријеме није ме напуштало увјерење, даћу бити спашен.
Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На стубишту ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без знака живота.
Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику, да се извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживио сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човјека, а пререзани гркљан покрије ми уста…
Љубан застаде. Погледао ме је и сметено се насмијешио:
Нисам вјеровао, да човјек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење, да нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила…
Ево, како је било даље:
Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио, да камион иде по неравном тлу. Чуо сам команду:
– Вози ближе јами!
Ту су чекали крвници, који су и овдје, над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половине пуна лешева. Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице.
Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено место. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху.
Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим људима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и запомагања. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и – усташке псовке. Искрвављена тијела мукло су падала у јаму.
Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина…
Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примјетио, да сам жив.
Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се, да усташе не запазе дрхтање.
Над јамом су усташе гледали своје жртве. Нека жртва још се мицала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу…
И коначно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околицом. Почео сам се припремати на бијег.
Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузао је до мене.
– Јеси ли жив? – питао је шапатом човјек.
Шутио сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио признати да сам жив. Али човјек ме је гуркао и шаптао ми, да треба бјежати.
Споразумјели смо се и договорили.
Усташе су били забављени својим причама и били су подаље. Околина јаме била је у тами.
Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али могао сам ходати.
Удаљавали смо се све више од свјетла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами… Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну.
Нисам знао, гдје се налазим, и лутао сам наоколо насумце, у жељи да што даље одем од јаме. Но како сам се запрепастио, кад сам се, након лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помамом окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови усташких кољача.
Долутао сам напокон до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гдје сам живио шест мје-сеци…
Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватили и убили…“
 
ПОМЕНИ, ГОСПОДЕ, „ОД РУКУ ЗЛОДЈЕЈА УБИЈЕНЕ“ У ГЛИНИ
 
Ноћу измећу 12. и 13. маја 1941. године убијени у старој цркви у ГЛИНИ:
 
Из ГЛИНЕ:
 
Милан Ђукић
Милош Јајић
Радован Красуља
Станко Бранковић
Александар Бабић
Бранко Бабић
Урош Бањеглавић
Станко Богуновић
Илија Богуновић
Петар Ћорковић
Миладин Ћеран
Никола Арбутина, трговац
Лазо Арбутина
Станко Богуновић
Илија Богуновић
Стеван Бранковић, адвокат
Јово Бодрић, учитељ
Милош Брковић, ковач
Милан Брковић, геометар
Александар Бабић, трговац
Бранко Бабић, ђак
Петар Балтић, ременар
Милан Бојковић, пословођа Бат. радње
Владимир Блидовић, судија
Бошко Брковић, гостионичар
Никола Брковић, ратар
Милан Брковић, ратар
Стојан Вујчић
Милорад Вујчић
Марко Вујасиновић, трговац
Мојсије Вујасиновић, трговац
Стојан Вујаклија, кројач
Дамјан Гледић, надцестар
Стево Гајић, гостионичар
Љубомир Гајић, доктор (?)
Јосиф Гавриловић, трговац
Миле Гвојић, трговац
Гојко Гутеша, доктор (?)
Јово Гребљановић, добровољац, пекар
Стојан Дукић, берберин
Лука Дукић, столар
Станко Демић, гостионичар
Светозар Давидовић, начелник општине
Бранко Егић, официр
Никола Жутић, трговац
Милан Живковић, ковач
Стојан Једнак, кројач
Васо Јакшић, књиговезац-тискар
Милан Јарић, гостионичар
Ђуро Јанковић, банкар
Светислав Јанковић, трговац
Милош Крњајић, ратар
Петар Кукулеча
Јован Катић, трговац
Душан Краљ, учитељ
Јово Кошутић, столар
Јанко Кошутић, трговац
Илија Летић, отац, пекар
Душан Летић, син, ђак
Бошко Летић, лимар
Ђуро Љубичић, обућар
Дамјан Метикош, отац, трговац
Божо Метикош, син, трговац
Перо Медић
Јово Мирковић, судија
Јово Меанџија, месар
Јанко Милошевић, гостионичар
Миле Момић, гостионичар
Никола Меанција, месар
Бошко Меанџија, инжињер
Душан Мишљеновић, чиновник
Марко Опалић, трговац
Милан Опалић, ђак
Страхиња Опалић, ђак тргов. академије
Милан Пјевац
Перо Пјевац
Ђуро Пјевац, ученик богословије
Дамјан Подунавац, отац, трговац
Милош Подунавац, син
Светозар Покрајац, умро
Богдан Покрајац, трговац
Раде Ратковић, отац,биљежник
Драган Ратковић, син
Живко Радојчевић, банкар
Адам Ресановић,обућар
Станко Ребрача, чиновник
Васо Рушнов, колар
Евица Ребрача, учитељица
Којо Сунајко, отац, лекар
Перо Сунајко, син, ђак
Никола Сунајко, син, ђак Трг. Академије
Јанко Стојић, биљежник
Славко Стојановић, отац, трговац
Перица Стојановић, син, ђак
Ристо Савић, Босанац, трговац у Бат. радњи
Милош Самарџија, ковач
Мила Самарџија, тапетар
Небојша Сужњевић, студент медицине
Ратко Сужњевић, ђак
Драгослав Томић, банкар
Душан Томић, стаклар
Петар Ћорковић, трговац
Стојан Ћелап, трговац
Перо Ћелап
Стево Узелац, гостионичар
Стојан Халер, геометар
Дмитар Царић, отац
Јосиф Царић, син, трговац
Перо Џакула,обућар
Милош Џакула, трговац
Стојан Шушњар, гостионичар
Ђуро Штупа, сликар
Перица Штековић, ђак
БОГДАН Опачић, СВЕШТЕНИК
 
Из МАЈСКИХ ПОЉАНА:
 
Јован Бадрић
Јово Поповић
Петар Павловић
 
Из ГОРЊЕГ СЕЛИШТА:
 
Јово Једнак
Богдан Једнак
Перо Једнак
Васиљ Једнак
Илија Једнак Петар
Рајшић
 
Из РОВИШКЕ:
 
Јован Иватовић
Перо Иватовић
Душан Краљ (Петра)
Душан Краљ (Лазе)
 
Из БАЛИНЦА:
 
Ђуро Војновић
Миле Мрђеновић
Петар Мрђеновић
Симо Чучковић
Миле Чучковић
Лазо Чучковић
Ђуро Чучковић
Марко Роксандић
 
Из ДАБРИНЕ:
 
Лука Милетић
Јанко Милетић
Стево Милетић
Кузман Милетић
Јово Милетић
Ђуро Милетић
Никола Милетић
Петар Милетић
Јован Милетић
Миле Милетић
Симо Милетић
Јанко Милетић
Милан Стојић
Ђуро Стојић
 
Из ДРАГОТИНЕ:
 
Станко Вукичевић
Душан Вукичевић
Илија Вукичевић
Станко Вукичевић
 
Из ДРЕНОВЦА:
 
Славко Чавић
Ранко Чавић
Танасије Чавић
 
Из ГОРЊЕГ КЛАСНИЋА:
 
Драган Петровић
Јован Анђелић
Лазо Анђелић
Стеван Анђелић
Адам Анђелић
Остоја Рудић
 
Из ДОЊЕГ КЛАСНИЋА:
 
Милан Момић
 
Из ЧЕМЕРНИЦЕ:
 
Павле Ратковић
Душан Ратковић
Петар Ратковић
Раде Бодловић
Драган Бодловић
Душан Бодловић
Адам Бодловић
Павле Бакић
Станко Бакић
Петар Бакић
Јанко Бакић
Павле Бакић
Петар Бакић
Душан Бакић
Станко Новаковић
Марко Новаковић
Милан Новаковић
Стојан Новаковић
Јанко Новаковић
Петар Бакић
Душан Релић
Ђуро Релић
Пантелија Релић
Стево Релић
Миле Релић
Симо Релић
Павле Влаисављевић
Сава Влаисављевић
Марко Влаисављевић
Адам Влаисављевић
Никола Новаковић
Стојан Новаковић
Божо Бакић
Раде Бакић
Петар Поповић
Јован Поповић
Михаило Бакић
Васиљ Бакић
Никола Бакић
Милан Бакић
Милан Гушић
Раде Гушић
Љубан Драгојевић
Миле Драгојевић
Драган Драгојевић
Марко Драгојевић
Перо Драгојевић
Драган Драгојевић
Никола Лончар
Милан Лончар
Симо Лончар
Васо Зимоња
Симо Радошевић
Миле Еремија
Перо Еремија
Никола Еремија
Славко Кораћ
Никола Кораћ
Ђуро Кораћ
Тешо Девић
Драган Девић
Раде Девић
Петар Девић
Радо Девић
Гајо Девић
Илија Девић
Сава Девић
Милан Девић
Илија Девић
Адам Лончар
Перо Лончар
Пајо Лончар
Никола Лончар
Стојан Цревар
Јосиф Цревар
Јанко Цревар
Станко Цревар
Ђуро Медак
Миле Крагуљац
Јанко Еркман
Илија Еркман
Станко Врчић
Јанко Врчић
Миле Кајганић
Милош Кајганић
Ђуро Кајганић
Павле Кајганић (стар.)
Павле Кајганић
Васо Кајганић
Станко Кајганић
Драган Дробњак
Богдан Дробњак
Михаило Дробњак
Павле Дробњак
Станко Станојевић
 
Из БАТИНОВЕ КОСЕ:
 
Душан Хајдуковић
Марко Чавић
Петар Борота
Урош Борота
Матија Ивковић
Станица Радошевић
Милка Радошевић
Душан Ајдиновић
Тешо Радошевић
Сава Ајдиновић
Станица Ајдиновић
Милан Ајдиновић
Танасије Чавић
Мирко Чавић
Славко Чавић
Дамјан Чавић
Милош Чавић
Ђуро Чавић
 
Из БОВИЋА:
 
Никола Радановић
Душан Радановић
Јово Поповић
Стојан Мишчевић
Сава Радановић
 
Из ВРГИН МОСТА:
 
Илија Вукмировић
Милан Барбир
 
Из БОСАНСКЕ БОЈНЕ:
 
Јанко Репац
 
Из СЛАВСКОГ ПОЉА:
 
Петар Самарџија
 
Ово је само део имена која су за сада нама позната.
Службе на малом олтару ГЛИНСКИХ НОВОМУЧЕНИКА:
 
Треће недеље Ускршњег поста
На Ђурђиц 13. маја
На Видовдан
На Усековање главе
Св. Јована Крститеља
На Крстовдан, 14. (27) септембра.
Парох Глински Милош Ђ. Мићић
 
Прилог 2.
ПРИЗНАЊЕ УСТАШКОГ УЧЕСНИКА У КЛАЊУ, ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА
 
Друго сведочанство, то јест признање потиче од једног усташког учесника у клању у Глинској цркви, Хилмије Берберовића, из Босанског Новог. После покоља у Глини он је дошао у Београд (где је до рата радио, па као познавалац прилика упућен је био да тајно убије неког немачког војника и тиме изазове стрељање нових 100 Срба!) У Београду је ухапшен и пред полицијом је о покољу у Глинској цркви признао ово:
„Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 25 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, где смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани. Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Тада је командир сатни је одређивао 15 људи који имају да врше клање. Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и усташких официра. По уласку у цркву, официри су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, – неке клали преко врата, а неке ударали где стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: „Живио краљ Петар“, „Живјела Југославија“, „Живјела краљица Марија“, „Живјела Србија“, „Доле усташе“, „Доле Павелић“, итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је последњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве.
Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, где су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је одједном на 300 до 400 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима један за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављени у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стрељана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани. Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негде на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили“. (Из архиве Св. Синода, Син. бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46- 48).
 
Прилог З.
ЖИВО СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕЖИВЕЛОГ СРБИНА, СЕРЂА ПОЉАКА
 
О Јадовинском логору на Велебиту и страдању у Јадовинским јамама постој и живо сведочење преживелог Србина Серђа Пољака, из Шибуљине – (Трибањ) код Карлобага, који је са другим Србима из истог села био одведен у логор на Јадовно и бачен у једну од јама, али је чудним начином остао жив, спасао се ноћу из јаме и побегао. Касније је отишао у партизане и погинуо 1942. године. О њему пише и његово сведочење о Јадовну препричава Павле Бабац у књизи „Велебитско подгорје 1941-45“:
„Логор код села Јадовна и пут до губилишта у крашкој јами описао је очевидац Серђо Пољак, који је у другој групи Шибуљчана из Карлобага доведен непосредно на Јадовно, а затим, након неколико дана, одведен на стрељање у крашку јаму из које је, иако тешко рањен, успео да се спасе пуким случајем… 22. априла(1941), око 8 часова ујутру, стигоше из Крушчице исти наоружани позивари (усташе) по другу групу (Срба из Шибуљине), која је овог пута била нешто већа… Та друга група, у којој су се налазили Бабац Владимир, Лукић Драган, Лукић Марко, Пољак Никола, Пољак Серђо и Пољак Стеван, кренула је из Шибуљине преко Крушчице за Карлобаг.
Из Карлобага су пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле у Јадовно… 22. априла прије подне налазили су се у покрету, пјешице на путу из Карлобага према Башким Оштаријама. Везани жицом по двојица, ишли су лагано, у првом реду Серђо са Драганом, иза њих Никола са Стеваном, а на зачељу Марко са Владимиром. Њих је пратило осам наоружаних усташа … Небо је било облачно, почела је падати ситна киша. Прошло је подне. Киша је престала… Ишли су право, уздигнуте главе, мирно и поносно потпуно увјерени да су невини, и да су правда и Бог на њиховој страни. Старина Владимир Бабац, познат по својој природној интелигенцији, веома начитан и духовит човек, понео је тога дана са собом књижицу Светог Писма…
Дан се почео гасити… Спуштао се мрак… Ходање је постало знатно теже. Спуштајући се низ падине гребена Метле видели су прва светла у кућама оближњег села. Видело се по држању њихових пратилаца да ће скоро бити крај њиховом путу. Посрћући, везаних руку, по мраку и неравној каменитој стази у правцу осветљених кућа, прилазили су све ближе и напокон стигоше у Јадовно.
Одмах при улазу у логор, зауставише их поред стражаре где су обављене кратке службене формалности између спроводника и логорских чувара. За то време скидоше им узе са руку. Држећи у рукама мале фењере, наоружане усташе их одведоше десетак метара даље, до једне гомиле људи која је лежала на земљи…
У логору је било преко хиљаду људи, на релативно малој и неравној крашкој ледини са мноштвом колибица од сувог грања. Простор није био дужи од педесетак метара, а ширина не већа од двадесетпет метара. Цео овај простор био је ограђен густом бодљикавом жицом у 3 реда, висине 4 метра. Око жице налазиле су се јаке усташке страже, као и у дубину од око једног километра, тако да нити је ко могао логору прићи, нити је ико могао из логора побјећи.
Наши Шибуљчани узалуд су покушавали да пронађу своје земљаке из прве групе. У томе су их спречиле усташе, наредивши им да узму алат и изравнају крашке вртаче по логору. У току дана, и овде као и у Госпићкој казниони, често се чула вика усташа и брујање камиона који су довозили нове жртве.
Серђо је непрестано мислио како да се извуче из ове веома тешке ситуације, осећајући инстинктивно да му је живот у опасности. Прва мисао која му је пала на ум била је да подметне десну руку када их усташе буду везивале жицом. Серђо на десној руци није имао шаку, јер му је исту пре неколико година, приликом рибарења, мина разнијела. Ако му то пође, за руком, у случају опасности руку ће моћи лако извући из жице, а онда покушати побјећи…
Из размишљања о томе како да побегне, тргли су га митраљески рафали који су се чули из даљине, са северне стране логора. Неки људи поред њега рекоше да је тамо усташко војно стрелиште где се врше школска гађања. Митраљези су штектали са краћим размацима скоро целог дана. Каква су то гађања, чудио се Серђо, и није никако могао то да схвати.
Око подне су их пустили на миру. Без хране, окупљени Шибуљчани су се чудили да овде још нису затекли четворицу својих земљака из прве групе. Сједели су на земљи, око једне вртаче и шапатом понављали исто питање, куда ће их одвести, и куда то одводе везане људе. Послије подне, гладни и жедни, наставили су да раде исти посао све до мрака. Тада је престало оно подмукло штектање митраљеза. Наиђе још једна ноћ, која ће у њиховом животу бити последња.
Сваког дана у овај логор (на Јадовну) из Госпића и са разних других страна пристизало је око 1.000 људи. Толико их дневно није могло бити ликвидирано, па је људи увијек нешто претицало. Но ипак, и наши Шибуљчани убрзо дођоше на ред, међу првима у зору идућег дана. И овде се све обављало у журби. Прије него су стигли први камиони са затвореницима из Госпића, требало је ослободити скучени простор у логору за пријем нових жртава. Позваше их и повезаше жицом.
Повезали су их жицом баш онако како је Серђо желео. Отворише велика врата и поведоше каменим путем у правцу запада, уз једну малу пошумљену главичицу сјеверним подножјем Велебита.
После једног часа хода, прије него ће избити на врх брежуљка, наредише им стражари да стану. Одмах затим усташе избројаше једно педесетак људи, међу којима и наше Шибуљчане, па их поведоше напред, низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала једна група усташа, недалеко од њих један пољски шатор, а испред њега један сто са неколико столица. Док су прилазили, пратиоци им рекоше: „Тамо ћете бити позвани и разврстани за радове“. Један од усташа додаде: „Сада ћете добити ручак“.
Везани и престрашени људи уђоше у круг који су направиле шмајсерима наоружане усташе. Приметише и четири митраљеза постављена у правцу преко јаруге, коју ће приметити тек пред сам крај. Приђе им усташки официр Руде Риц, бивши учитељ: „Ајте напријед, брже, брже!“ и поведе их напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљеза, и тада им усташки официр рече: „Ми овдје спремамо вјежбе у стрељби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављате школске мете. Ајте брже!“ Тако их је довео до самог зида и краја провалије изнад крашке јаме.
Официр се одмакао неколико корака, а у том тренутку заштекташе митраљези, настаде јаук, шикнула је крв. Људи падаху као покошено снопље. Усташе наоружане шмајсерима, које су стајале са стране, стадоше убијати недотучене жртве и гурати их ногама са платоа у јаругу.
Серђо Пољак, чим је чуо митраљеску паљбу, није губио време, нити чекао да му приђу убице. Пошто се брзо ослободио жице, сам ја трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на једној заглављеној гомили лешева и одмах приљубио уз једно испупчење у зиду, обамро од страха. Приметио је крв на левој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљеским зрном. Слушао је подмуклу митраљеску паљбу и јауке жртава. Затим се онесвестио.
Када је и последња група била ликвидирана, већ је и мрак пао. Серђо се освестио од тишине која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је болела рањена рука, а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало почео се успињати, али опрезно, бојећи се да га неко поново не убије. Када је дошао скоро до врха, притајио се неко време, ослушкујући. Никога није било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.
.. .Кренуо је према гребену Метле планине… Поцепао је кошуљу и превио рану… Ишао је северним падинама Велебита, пролазећи испод Голог врха и Височице према Рујну…
Сутрадан, скоро пред подне, стигао је на Рујно и затекао свог старог оца испред стана. Пао му је у загрљај, нем од туге, умора и бола…
Тако је Серђо остао и даље живи свједок усташких злочина и саучесништва италијанских војних власти. Серђо је у Котарима нашао сигурно склониште, одакле је ускоро отишао у партизане“. (Бабац М. Павле, Велебитско Подгорје 1941-1945″, Београд 1965/83, стр. 22-27).
 
Прилог 4.
 
Преносимо овде из штампе вест о недавном открићу нове јаме у Велебиту, у коју су усташе, почетком августа 1941, бациле неколико стотина Срба из Лике и Велебитског Подгорја. Као и у Јасеновцу, тако се и у Велебиту постепено откривају нове јаме и масовне гробнице српских страдалника и мученика из времена злогласне Н. Д. Хрватске.
 
„Трагом открића задарских спелеолога у Велебиту
СТРАХОТЕ НА ДНУ ЈАМЕ
 
У јами званој Јамина изнад Трибња Крушчице код засеока Љуботићи задарски спелеолози открили су стотине лубања и костура у наносу шљунка и земље.
Наша највећа планина Велебит честа је мета планинара и спелеолога. На Анићакуку алпинисти тренирају прије одласка на Европске и изваневропске планинске врхове, а бројни спелеолози завлаче се у њедра опјеване планине, претражујући њене спиље, јаме, вртаче и поноре.
У једном таквом походу скупина спелеолога задарског планинарског друштва „Пакленица“ спустила се у јаму изнад Трибња Крушчице код засеока Љуботићи. Задарски спелеолози, предвођени 32-годишњим Иваном Лукићем, пошли су трагом прича становника велебитских села и заселака да је та јама, у народу звана “ Јамина“, без дна и да су у њу за вријеме Другог свјетског рата усташе убацивали своје жртве. На тај су начин жељели уништити трагове својих злочиначких похода, јер су били увјерени да је јама, иако није можда без дна, довољно дубока да се у њу нитко неће никада спуштати или да ће лешеви доспјети подземним водама чак до мора.
– Биле су то стравичне приче, да је у њих било тешко повјеровати – рекао нам је Иван Лукић, уз напомену да му се коса дизала када је и слушао да је у јаму у једноме маху побацано чак 180 људи.
Касније су се Иван Лукић и његови другови Жељко Беванда (18), Марио Дражевић (26), Синиша Суботић (23) и Предраг Куртин (18) увјерили да је истина оно што народ прича. Наиме, када су се спустили на дно јаме и око себе освјетлили, угледали су језив призор: из насипа шљунка и земље вирили су људски костури.
– У јаму смо ушли у 11 сати навечер, а изашли смо сутрадан у 6,30 сати, па смо имали довољно времена да је претражимо и увјеримо се у оно што смо чули. Око нас су стршиле људске кости на којима су се очитовали трагови насиља. На неким лубањама су се распознавали трагови оштрих предмета или тупих удараца, што потврђује приче да су несретни људи завршили живот на најсвирепији начин. Према ономе што смо видјели, може се закључити да је у јами смрт нашло чак више од 180 људи – каже Иван Лукић.
Јама је дубока 75 метара. На врху је промјера пет-шест, а на дну десетак метара. У Јаму се први спуштао Иван Лукић. На 51. метру наишао је на косо положену полицу. До те дубине јама се спуштала окомито, а даље, до 75. метра, под кутом од 75 ступњева. У јами су спелеолози открили и спиљу дужине педесетак метара у којој нису нашли ништа осим сталактита и сталагмита.
Са собом смо понијели храну и опрему као даћемо у јами боравити неколико дана. Међутим, јаму смо истражили само за једну ноћ – истакао је вођа спелеолошке екипе.
Иначе, задарски спелеолози за собом имају педесетак похода у подземље. Знали су у земљиној утроби боравити и по неколико дана, живећи у врло оскудним увјетима. Највећа дубина коју су постигли је 210 метара у јами Муне у Истри. Јама је још дубља, али задарски спелеолози даље нису могли јер нису имали потребну опрему. Истичу да им је ипак најзначајнији потхват истраживања Јамине у Велебиту, јер су на тај начин потврдили истините приче у које многи нису вјеровали. Догађај је, наиме, толико страшан да четири десетљећа послије постаје невјеројатан.
У јами је на најстрашнији начин нашло смрт 180 становника личких села Почитеља, Дивосела и још неких, у првим данима усташке страховладе. Јадно становништво, махом старци, жене и дјеца, покушали су избећи прогоне и покоље, али су их у Велебиту пресрели усташе и све поубијали. Неке су и живе бацали у јаму.
И данас су жива сјећања старијих становника подвелебитског мјеста Трибањ Шибуљина о томе како су усташе бацали своје жртве у ту јаму. И у личким мјестима Почитељу и Дивоселу сјећају се страшног покоља у Велебиту. Пошли смо трагом тих прича и у разговорима са свједоцима злочина и родбином страдалих слушали приче страве и ужаса“.
 
А. Ивковић („Вечерњи лист“, Загреб, 28. и 29. липња 1980)

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *