НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
„УМРИТЕ ПОПОВИ“ или УБИЈАЊЕ ПАМЋЕЊА
 
У околини Призрена на реци Кориши, изнад истоименог села, постоји из старине Марков манастир. А сат хода од њега уз реку, скривена врлетном стеном и провалијом, испосница преподобног Петра Коришког. И једна и друга светиња имају своју дугу и мукотрпну историју. Али и свету и светлу и крстоносну, као и сво Косово.
У испосници преподобног Петра чува се и данас место његовог погребења у стени (мошти му се налазе у манастиру Црној Реци код Рибарића). На месту где се он подвизавао, око његовог светог гроба и спомена, образовала се временом пустињска насеобина, врста скита монашког, која се претворила у један од значајних духовних центара Србије XIV и XV века, па и касније, све до новијег времена. Испосница је у време цара Душана постала метох манастира Хиландара. У њој се у то време подвизавао пустињак Григорије, за кога се мисли да је он онај непознати настављач „Живота краљева српских“, започетих архиепископом Данилом II. Григориј е ј е вероватно припадао оној групи чувених монаха „Синаита“, који су својим делом и подвигом онебесили Србију тога времена. Ту се једно време, заједно са њим, подвизавао и први игуман манастира Светих Арханђела код Призрена, задужбине цара Душана, Јаков Серски, потоњи митрополит. Оба припадају оном дивном и препородитељском покрету XIV и XV века, познатом под називом синаитско-светогорског исихазма, који је духовно обновио и објединио све православне народе и припремио их да издрже дуговековно агарјанско, односно татарско ропство. А српске земље обдарио је храмовима чудесне архитектуре, фрескама и иконама посебне лепоте и топлине, књижевним делима, оригиналним и преведеним, од изузетног значаја. Но пре свега и изнад свега: бројним светитељима, који су били и остали народни васпитачи и просветитељи и исцелитељи народне душе кроз векове.
А у каквом је стању данас испосница преподобног Петра Коришког и Марков манастир?
Њима влада „мрзост опустошења“. Пећинска стена, уклопљена некад у храм, са остацима фресака изнад гроба преподобног Петра и у делу олтарске апсиде, једини су сведоци да је то некад било огњиште врлина и подвига; да је то било место које је вековима окупљало душе жедне вечне Истине и нестворене Лепоте. Сведоци које полако али сигурно разара време и немар и убијају људи испуњени слепилом и безумљем.
Јер, који је најбољи начин да се прогна из историје и духовно убије један човек, било који, и један народ, било који? Да се убије у њему његово историјско сећање и памћење и да се униште сведоци који буде то памћење.
Коришка испосница је један од сведока историјског памћења и узраста Српског народа. И ето, нечија рука је почела да обија са пећине и да „убија“ на њој насликане свете ликове и сцене, те сведоке наше преображене и обожене прошлости и тај путоказ ка светлости данашњој Кориши и њеној околини, „во тмје и сјени смертнеј лежашчеј“.
Дивна фреска Ваведења Пресвете Богородице, насликана на стени некадашње олтарске апсиде, то гнездо небеске лепоте у дивљој пустињи савијено и вековима очувано, обесвећено је најпрљавајим цртежима и натписом: „умри попи“ – умрите попови! И заиста, то увек иде заједно: фреска, светитељски ликови, попови, култура, и народ који их је изнедрио. То се заједно рађа и живи, и заједно умире, буде ли осуђено на смрт. А ова наша „алтамирска пећина“, много лепша и богатија од оне прадревне шпанске – осуђена је на смрт! Сигурну. Без пресуде, али изгледа, и без помиловања. Још мало нек овако продужи, па је више неће бити. Сем у књигама и штампаним историјама.
Што се пак тиче манастира Светог Марка, подигнутог на окомитој стени, на рубу коришке литице, ни са њим ствари не стоје ништа боље. Манастирске зграде, у којима су пре рата још увек живели монаси, срушене су у току рата. А храм и звонара се полако руше од рата па на овамо, препуштени дивљој природној и безумној људској стихији. Сваки покушај Призренске епископије да их очува показао се узалудан. Недавно је спаљен и иконостас на средини храма са свим иконама. Врата храма су у неколико махова изваљивана. Последња, која су била од гвожђа, састављена пре годину дана, и она су нестала, тако да храм зјапи отворен. Решетке на прозорима испресавијане су и оштећене каменицама. Гроб великог српског просветног добротвора и задужбинара из прошлог века, Симе Игуманова и његових родитеља, оскрнављен је и разбијен. Од мермерне плоче са натписима остала су само парчад, убачена у храм. А на самом гробу нађосмо, уочи Видовдана ове године, усправљена два фришка људска измета.
Не заборави, читаоче, то је онај исти Сима Игуманов чија дивна задужбина краси престоницу ове земље: ено је на Теразијама у близини Народне скупштине, преко пута хотела „Москва“. Његов фонд, остављен тестаментом Призренској богословији, и дан-данас неко обилато користи, мада – супротно вољи дародавца. Ко би још водио рачуна о дародавцу, његовом гробу, његовој последњој вољи; што се фонда тиче, е то је нешто друго… Уистину „достојан“ спомен и њему и оном воду српске војске који су Арнаути Кабаши из околине побили на превару 1915. године, па их бацили низ стену у провалију пред самим манастиром!
Последњу преосталу икону из овог опустошеног храма и обесвећеног места нађосмо чудом Божијим, благодарећи зрацима залазећег сунца и о. Јовану, наставнику Призренске богословије, која једина никад не заборавља свога и народног добротвора Симу.
Ради се о икони Богородице са спаљеног иконостаса. Види се, и она је горела, али неким чудом није сагорела, него је бачена пре више месеци низ стрмину према реци Кориши, па се зауставила на педесетак метара од храма, да би је ту открио одсјај позлаћене подлоге, и то у последњем моменту. Кренула Мајка, шта ли, за својом побијеном децом, као некад на Голготу за својим Сином Првенцем. А сунце на заходу, сплело Њој и њима ореол од својих зрака, и подарило нама њен свети лик, на утеху. И ради очувања наде: да је ипак Светлост и девствена Лепота јача и моћнија од таме и ругобе и подивљалих страсти. Тако од памтивека бива: увек остане бар један сведок злочина. У овом случају, сведок који оптужује и опомиње, али не мржњом и осветом, него сузом и љубављу. А од те опомене има ли страшније за људе и народе који нису изгубили свест и памет – и памћење?!
 
Јеромонах Амфилохије (Радовић)
(„Православље“ од 1. октобра 1981)
 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *