НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Општинском одбору СУБНОР-а ГОСПИЋ
КОНКУРС
за скулпторско решење губилишта Јадовно
 
У Јадовном су уморени они који нису пружали никакав отпор, јер су били изненађени подмуклошћу џелата, крвника, чији интензитет нису могли да претпоставе. Све се догодило изненада, тајно, пре него што је могао да почне организовани отпор, пре него што је почела народноослободилачка борба. Страдале су невине жртве, понижавајућом и мученичком смрћу, искључиво због тога што су чувале традицију и веру свој их отаца – веру православну. Над њима је извршен геноцид, који, према међународном праву, никада не застарева. При том не треба заборавити да се NDH самозвано проглашавала „бедемом хришћанства“ и да је Алојзија Степинца припремао папа Пије XII за источног католичког папу, који би православне на овом тлу истребио или покрстио у католике. И данас неки кругови у Католичкој цркви теже да прогласе Степинца за свеца, а усташка емиграција изјављује да ће сарађивати и са црним ђаволом како би остварила своје циљеве.
Не дати обележје и не истаћи главни узрок страдања невиних жртава у Јадовну, значи бити свесно или несвесно на страни ратних злочинаца и омогућити им на посредан начин да остваре своје мрачне циљеве. Не заборавимо, њихов главни циљ у време пре почетка народноослободилачке борбе био је, и остао – истребити православне свим средствима.
Због тога решење овог спомен-обележја на Јадовну данашњи верници треба да приме као православни храм у којем зрачи Истина, а атеисти као просторну скулптуру у духу и стилу традиције. Приликом одавања поште храм ће, уз то, представљати нужан заклон од оштре климе Велебита.
Ово светилиште треба да буде мало, скромно, у духу праштања, али не и заборава. Оно не сме да буде паганско-царски грандиозно, не треба да буде направљено од скупих и луксузних материјала, нити неуклопљено у природу, и, што је најважније, не сме да буде неуклопљено у традицију, коју су дубоко у себи носиле жртве не хотећи да се поунијате.
Традиционални архитектонски облик мора да буде стручно и научно доказан. Даљом разрадом идејног решења објект ће бити постављен у непосредној близини места страдања, по могућству на голој живој стени.
У идејном решењу усвојена је неимарска традиција рашке школе, која је корен српске културе, као и традиција локалне, исконске архитектуре крша и, шире, архитектуре Подгорја (стручан назив за српску архитектуру на овим просторима).
Због тога спомен-капела на Јадовну треба да буде изграђена од сакупљених каменова самаца, које је већ природа обрадила и које је тиме постало „мудро“, како то веле Кинези. Тиме се грађевина уклапа не само у тле, него и у геолошку и људску повест, јер је човек у овом кршу вековима отимао свој животни простор слажући међе од сакупљеног камена. Један такав „отети“ свод требало би да буде и овај заклон сложен од камења, које је већ ко зна колико пута било сложено у грађевину.
Већ дуже време, многобројне мале, исконске богомоље, буње и међе од Книна до Нина и од Истре до Бојане, све се помније истражују, да би нам откриле свој вечни и непролазни смисао.
Нешто што не сме да се заборави и што, према међународном закону, никада не застарева, није умесно обележити објектом изграђеним или извајаним у неком посебном стилу, моди или према директиви које брзо пролазе и застаревају, остављајући за собом само спомен трена који је помео ветар. Анализе стручњака Младена Пејаковића, који је обрадио црквицу Св. Крижа у Нину, доказују да та мала накривљена грађевина има већу неимарску вредност него својевремено увезени модни кич бечке сецесије Ивана Мештровића, који је пролазни промашај постколонијализма, као што беше и страховлада соцреализма. Пред ванвременим судом вредности исто би се догодило и са овим спомен-објектом ако би се изградио у духу постмодернизма, хиперреализма и нове фигурације. Поред тога, светилиште Јадовно не сме да буде уметничка галерија. Оно мора да посегне за најдубљим и најтрајнијим вредностима, јер – што су корени дубљи, то је стабло здравије и вечније.
Објекат ће бити грађен највећим делом од материјала узетим непосредно из његове околине, те би стога требало да буде јефтиније него скулптура изливена од бронзе или исклесана у монолитном камену. Не треба нам још један споменик на Ловћену. Камен могу да сакупе и ходочасници на лицу места или проста, локална радна снага, може се организовати и добровољни рад, уз присуство само једног мајстора и аутора архитектонског решења. Од савремених изума користило би се само квалитетније везиво (цемент са додатком „хидроб“, „хидробета“ или „хидролита“), које бетон чини водонепропустивим. Арматура ће бити скривена и обезбедиће конструкцију од потреса и смицања. Дрвена оплата је непотребна, скела минимална. Фуге ће бити изведене у белом цементу. Сводови ће се зидати у сипорексу. Кровни покривач биће традиционалне камене плоче, које је најбоље донети са неког обрушног затртог дома жртава, што може да се учини и са самим каменом. Зидана у камену, ова грађевина треба да буде хор немих речи камена – сведока.
Према непосредном искуству аутора (црква 4/8 м у селу Моравска код Шапца, лето 1985), овај објект може да се подигне са 35 радника (рачунајући аутора и организатора), у току три недеље, и да кошта између 50 и 100 милиона старих динара.
 
(Београд, 30.5.’85.)
ДР инж. арх. Предраг Ристић,
професор Универзитета, члан УЛУПУДа,
БЕОГРАД, Сењачка 3
тел.: 011/651028

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *