НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ИЗ ИСТОРИЈЕ ТРАГИЧНОГ КОСОВА
 
„Трагедија Српског народа на Косову
је једини, изгледа, континуитет који имамо“.
 
Песник Слободан Ракитић
 
Ако је и по чему Косово јединствено у историји Српског православног народа, онда је то по својој непрекинутој трагичној историји. У том смислу, Косово је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета. Јер, по речима једне од најмудријих Српкиња, Исидоре Секулић, „Српство, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба: „Васкрсење не бива без смрти“.
Косово је, за нас православне Србе, заиста једна непрекидна и непрекинута трагична историја страдања. Трагична ипак у смислу хришћанском, а не античком, јер наше косовско страдање није било и, надамо се, неће бити безизлазно и бесмислено. За хришћане, страдање увек води у васкрсење, у очишћење и искупљење. Овим спасоносним садржајем својим, страдање ипак није лишено своје горке трагике, своје тешке некад наизглед бесциљне патње. Зато је било, и јесте, тако тешко за све нас страдање наше браће Срба на Косову и Метохији, кроз векове, и данас. Надамо се, Међутим, да, као и раније, тако и садашње страдање Срба – на Косову није без излаза и без наде васкрсења.
У нади васкрсног избављења, опроштења и ослобођења од безумља и бесмисла садашњег прогона Срба по Косову и Метохији, подсећамо овде на поједине моменте сличног страдања косовско-метохијских Срба од прошлог века до данас.
Игуман дечански Серафим Ристић пише у своме „Плачу Старе Србије“ (била је то народна жалба тадашњим турским властима, коју је игуман затим и објавио у Земуну 1864.Г.):
„Пећ и Пећска нахија је под бичом; неописана и из дана у дан гомилајућих се злоупотребљења са стране Арнаута, и то без икаквих грешака, на правди Бога непрестано стење, и на очи већила и паша (тј. тадашњих власти) у сужањству горку судбину своју оплакује… Побројати сва зла и неправде само овој нахији чињена, требало би године да протекну па да се она изброје…
„Ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. У селу Белом Пољу близу Пећи, црква као највеће благо би нам поарана и из ње 40 ока воска, и црквене књиге, кандила од срме 18 комада бише однешена. Извршење овог злочинства би усредоточено од Раме Жити и овога дружине из села Истинића.
„Ни оно што нам је ферманом (законом) дано, зликовци нам уживати не даду. Ево доказа овоме. Белопољска планина, поред права на сопственост, још нам је и ферманом на уживање дана, ком ферману Арнаути Језеркићани претпоставише вољу своју, па нам насилно то уживање отеше, спаливши нам у истој постојећих седам станова (колиба), а и једног човека у том нападају ранили су. За обезбедити право своје тужили смо се у Пећ, за коју тужбу пошто сазнаде, Бајрам Ефендија Пећанац добивени ферман, начином пустаијечким одузе нам и уништи, а посредством овог, кад сазнаше још и зликовци Ерзенићани, за освету нама, дошав у село, шест девојака запљачкају, учинивши са њима свако насилије. А поред овог неописаног злочинства, не десивши кмета Милету код куће, брата му Андрију убију, Стојанова оца Арсенија уби Јусуф Алија, Филипу Мутавцији отеше сестру, а и брата му Луку живота лишише. Једна сирота женска из Колашина (Ибарског) би од зликоваца Шурлан Коке убијена. Дошав Павловој кући Арнаути и Латини из Истинића, и по бегству овога у манастир Дечане, отерају му 50 брава оваца, 100 коза, 12 крава, за коју поару Павле се тужио Ријад бегу. Арслан (жандар) пашин, Махмут Беговић, лопове је ове Арнауте поватао, и у апсу неколико дана држао, а пошто од њих би подмићен, отпусти их.
Учинивши ово, страдајућима је зла удвостручио, што бивши у злочинству уваћени лопови из дана у дан све већа безакоња чине, да су у последње време отпочели страдајућој раји (Србима) и сам живот одузимати, чему је доказ смрт Павловасина… Ливаде манастира Дечанима принадлежеће, насилно од истог (манастира) отевши Арнаути, продадоше Алил аги Шеремету Пећанцу“.
 
* * * * *
 
За непуно пола века касније од овог сведочења игумана Серафима Дечанског, пише о даљој историји трагичног Косова и српски учитељ из Грачанице, Јанићије Поповић (у својим записима „Живот Срба на Косову“, рукопис у архиву САНУ, Београд):
„Никад српски поп није могао проћи покрај турске и арнаутске деце, а да му у глас не вичу идући за њим: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ (=“Поп трнокоп, у ланац и на коноп“). Исто тако, ни мртве при сахрани нису остављали на миру. У чопору су ишли за пратњом, или упоредно, па се у глас дерали: „Бућун бириси, јер’н еписи ћебермишлар!“ (=“Данас један, а сутра сви полипсали“). Тако све до пред цркву, где је и гробље. Жене из пратње су их клеле: „Чума вас затрла, ђаволи проклети!“ Или: „Пас ви месо изеја и коске ви се не нашле!“… А људи су између себе тихо претили: „Нека, нека, доћи ће и наш дан!“ Поред клетве и претње, Срби су се после сваке пратње жалили властима, али одговор је увек био исти: „Па деца су, закон их не хвата“. И тако, заштићена од власти, а подбадана од родитеља, деца су постајала све дрскија према Србима.
“ Једног дана, када пратња беше на раскрсници код Царске цамије (у Приштини) деце турске и арнаутске било је можда и до стотину, и сви су пошли уз пратњу. Једни су попу довикивали: „Поп – трнокоп, ме синцир е ме коноп!“ а други грађанима: „Бућун бириси, јар’н еписићебермишлар!“ Народ у пратњи дори да оглуви од ове дечје мајмунске дреке, па ипак ћуташе. Ово ћутање као да још више раздражи „ђаволе“, те почеше и каменицама да се бацају на попа, ђаке са чирацима, жене и људе. Једној жени разбише главу, и крв јој пође низ образ. Она закука, а остале жене – осуше клетву… Људи пак, само задрхташе од једа… Шта ће? Горе високо, а доле тврдо!…
„Но сви људи у пратњи не беху једнако тврдих живаца, те један од најслабијих потрча, ухвати једно турско дете, и у јарости ишамара га, тако да ће оно целог века памтити „тешку српску руку“. Јест, али на запомагање детета, из једне суседне куће истрча један млад Турчин, по имену Џамир, па видећи како Србин бије турско дете, исука нож и потрча да Србина прободе. И да остали не повикаше ономе „Бежи јадниче“, то би га и снашло. А и ови би скупо платили за тај повик. Брзо спустивши мртваца на земљу, сви људи и жене потрчаше назад у двориште ућумата (суда). Тако мртвац у сандуку остаде насред улице сам самцит! У дворишту ућумата, стадоше испод прозора канцеларије, вичући: „Или нас заштити, или нас пусти да идемо (да се селимо) где нас очи воде и где нас ноге носе!“
„На ово њихово запомагање, сви полицајци из канцеларије стрчаше у двориште, а паша стао на прозор и гледа. Дознавши у чему је ствар, паша је опет рекао (Србима): „Немам закона за децу“. А за младића Џабира прећутао је. Србима пак, као милост, даде неколико заптија (жандара) да пратњу до цркве и гробља допрате и њих после врате до чаршије“.
 
* * * * *
 
Приближно опет пола века касније, после првог ослобођења Косова и новог поробљења, о страдању косовско-метохијских Срба сведочи православни Србин из Пећи, Раде Савељић, пензионер-инвалид, који је током последњег рата морао да бежи са Косова. Он овако описује трагичне догађаје и страдања Срба у Пећи и околини за време окупације 1941-44. године:
“ Арнаути у Пећи и околини у својим зверствима свих врста, која врше над српским становништвом од априла 1941. године, не устручавају се ни од најбруталнијих насиља над женским становништвом српске народности. Насиља ове врсте достигла су свој врхунац последњих месеци 1943. године. Групе Арнаута из ових крајева насилно одводе, употребљавајући било физичку принуду, било принуду психичке природе (обично претећи да ће побити све чланове породице) млађе особе женског пола, обично девојке. Напомињем да се прогони ове врсте врше над женскињем само српске народности. У Пећи и непосредној околини, тј. у једном делу пећског среза, одведено је око 100 особа женског пола, скоро све девојака. Од ових девојака мени су познате: Даринка, кћи Радослава Вучетића капетана у пензији, коју је узео себи Таир Костурац, жандарм из Пећи; Милка, кћи Радуновића, земљорадника из Љумбарде, срез ђаковачки, коју је узео себи употребом непосредно физичке силе пећски жандарм по имену Мето, чије ми презиме није познато. Обе ове девојке одведене су крајем 1942. године. Све девојке одведене на овај начин, без икаквог претходно извршеног обреда цивилне или верске природе, станују у кућама својих отимача, служећи као наложнице њиховој полној похотљивости. Све особе женског пола, које су одведене, хватане су на улици као дивљач; због тога сада све млађе жене у Пећи, као и у целом овом крају који сада стоје под влашћу домаћих Арнаута, уопште више не излазе ван куће, већ се скривају по кућама, живећи у сталном страху. Ово стање продужава се у Пећи и сада (1943.г.). Непосредно уочи мога бегства из Пећи, почетком новембра 1943. године (мислим б.новембра) 3 девојке из Пећи, које су биле отишле ради набавке горивног дрвета у Ругово, у срезу пећском, нападнуте су од Арнаута из Ругова, савладане и задржане. Једна од њих, кћи Марка Шабана, земљорадника из околине Ђаковице, који сада живи у Пећи, силована је на месту, приликом силовања изранављена по ногама и грудима и касније пронађена од Срба на месту силовања тешко рањена и онесвесла, пренета у пећску болницу, где се на лечењу, колико ми је познато, и сада налази. Друге две девојке, чија ми имена нису позната, одведене су од стране домаћих Арнаута њиховим кућама у Ругово, и одатле се више нису вратиле у Пећ.
„Непосредно по мом бекству из Пећи, тамо се догодио велики покољ Срба. У самој вароши побијено је 50, а у околини 30 Срба, док су сем тога убијена и тројица домаћих Арнаута. У Пећ је у време мог бекства упао летећи одред, састављен од Арнаута из Косовске Митровице, који је, на наговор Арнаута из Пећи и околине, извршио овај покољ. Овај летећи одред предвођен је од Џафера Деве, садашњег активног министра унутрашњих дела у Албанији, и од Бајазита Бољетинца, бившег официра југословенске војске, који је сада предстојник полиције у
Косовској Митровици и активни потпуковних албанске војске. Овај летећи одред, формиран у Косовској Митровици, имао је по намери Џафера Деве да оперише у старој Албанији (Албанији у границама пре 1939. године), па је на проласку кроз Пећ извршио ово масовно убиство. Ово се одиграло 3. и 4. децембра 1943. године.
„Много је Срба који су побијени овом приликом…“
„Осим горе наведених Срба (наводи имена њих 27), који су погинули 3. и 4. децембра у Пећи, знам да су овом приликом убијени од овог летећег вода: пет чланова породице Петровића, земљорадника из Белог Поља, пећског предграђа; три члана породице Павловића, земљорадника из Белог Поља, пећског предграђа. Познато ми је исто тако да су овом приликом убијени и шесторица Срба, земљорадници из села Гораждевца у срезу пећском.
„Сви наведени побијени Срби денунцирани су од стране домаћих Муслимана Арнаута вођству летећег вода. Све жртве убијене су стрељањем из митраљеза у непосредној близини Пећи.
„Овај исказ (дат 2. децембра 1943. године у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду) допуњујем и у погледу имена вођа домаћих Арнаута, који су вршили перманентне прогоне Срба у Пећи и околини. Сем наведених у мом ранијем исказу, као вођ учествовао је и Сулејман Црноглавић, поседник и бивши председник општине ђаковичке, који је сад префект полиције у Ђаковици. Овај Црноглавић упућује Арнауте из Ђаковице, снабдева их оружјем и шаље у срез пећски у циљу вршења убистава над српским цивилним становништвом. Ово се констатовало нарочито јасно када је, приликом напада на село Гораждевац у срезу пећском, убијено 3 нападача, почетком децембра 1943. године, за које се утврдило од стране арнаутских власти, да су послати из Ђаковице у пећски срез ради вршења злочина. Нарочито напомињем да је ово једини случај да су локалне албанске власти предузимале ма какву истрагу поводом убистава и напада на српско становништво у пећском срезу…
„У току прогона српског становништва у Пећи и околним срезовима, домаћи Арнаути почели су рушити српске цркве. Тако је у срезовима: пећском, источком, ђаковичком и дреничком порушено око 16 православних цркава, од којих сада знам: цркву у Раставици, срез ђаковички; цркву у Шерамету, срез ђаковички; цркву у Поношевцу, срез ђаковички; цркву у Будисавцу, срез пећски; и цркву у Истоку, срез источки. Тако исто порушен је и Манастир Девич, један од највећих српских споменика. У току ових рушења српских цркава, убијен је свештеник Сралета, са женом, из Ракоша, срез источки. Сви свештеници из ових срезова побегли су у Србију или Црну Гору, уз највеће опасности по своје животе“. (Из архива Патријаршије).
 
* * * * *
 
Прошло је опет око пола века, дошло је и опет ослобођење, али српска косовска страдања као да су само за мало престала, да би се опет континуирано наставила и у наше дане. Изгледа да је у праву песник кога смо цитирали на почетку, да „трагедија Српског народа на Косову јесте, изгледа, једини континуитет који имамо“.
Сведок тих најновијих (да ли и последњих?) страдања косово-метохијских Срба био сам и сам више пута, нарочито за последњих неколико година. И не знам ни сам шта је или које је у њима трагичније: Убиство Данила Милинчића у Самодрежи, догађаји у селу Гојбуљи, силовање малих српских девојчица или старице монахиње Ане у Гориочу, или небивала трагедија са Ђорђем Мартиновићем, или патње породице Шарића из села Међе код Ђаковице, или паљевина Пећке Патријаршије, или увек нова страдања великомученика Манастира Девича, или рушење српских гробаља и скрнављење светиња, или све нова и нова силовања (попут оног недавног над болесницом, у колима хитне помоћи, усред Приштине, о чему пише „НИН“, бр. 1858, од 10. августа 1986).
За овај пут из трагичне новије историје Косова пренећемо белешку новинара Томе Милића (из „НИН“а, бр. 1856. од 27. јула 1986), а која сама собом јасно потврђује непрекинуту трагичну историју Срба на Косову.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *