НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
СА КОСОВА И ОКО КОСОВА
 
„Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један!“ – таква је обесна парола и порука албанских „иредентиста“ Србима на Косову, објављена тек ових дана и јавно у штампи, а која на најјаснији начин открива прави и крајњи циљ њихов: истребљење Српског народа на простору Косова и Метохије. Таква претећа порука албанских нациста траје на Косову већ неколико деценија.
Некада је та геноцидна девиза изговарана шапатом, некада гласно, а последње деценије претварала се често у драстични чин психолошког и физичког терора, чак и јавног злочина, над недужним Српским народом на Косову. Ово потврђују не само прошлогодишње демонстрације и нереди (разјарена руља тада је викала: „Од Призрена па до Рашке побићемо српске вашке“), него и у поновљеним пролетњим испадима, све до прекјучерашњих невероватних догађаја у селу Гојбуљи код Вучитрна и до свирепог и мучког убиства двадесетдводогишњег Данила Милинчића, у селу Самодрежи, такође код Вучитрна.
Информације о тим догађајима донела је и штампа, углавном београдска (о догађајима у Гојбуљи, који су трајали 27, 28. и 29. маја, писано је 2. јуна и даље, а о убиству у Самодрежи, извршеном 2. јуна, писано је 4. јуна и даље). Ми смо о тим догађајима понешто сазнали и раније, независно од штампе, јер нам се људи из народа с поверењем обраћају и моле за помоћ. Шира јавност је и из ових последњих догађаја могла видети какве све размере могу још увек узимати непријатељска дела албанских сепаратиста уперена противу неалбанског, и посебно Српског живља на Косову. Наш народ на Косову ни у сопственим кућама, авлијама и имањима нема мира ни покоја: угрожавају им не само домове и поседе, него и животе и опстанак; чак им и на гробљима, кад испраћају и сахрањују своје драге покојнике, скандирају обесно и претеће: „Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један!“
Било ко да стоји иза свега што се на Косову догађа, било ко да је у то умешан, било да су то појединци или организоване групе, остаје чињеница да су најчешћи носиоци и извршиоци свег тог махнитања и безумља углавном млади људи, омладинци, ђаци, деца. Ко то њима тако злочиначки манипулише? Како се то они тако лако дају манипулисати? То су питања која за сада остају без одговора. А и како да се нађе одговор, кад се нпр. и поменуто тродневно оргијање у Гојбуљи настоји прикрити или чак потпуно порећи! Не можемо да верујемо да су то стварне побуде те албанске омладине и ђака, зато нас и чуди понашање њихових учитеља и одговорних који се неодговорно понашају.
Нажалост, млади људи су били умешани и у свирепо и подмукло убиство Данила Милинчића у селу Самодрежи. Жалосна Данилова мајка узалудно је покушавала да сина заштити сопственим телом, тако да је и сама била рањена у руку којом је сину штитила срце. Сирота удовица већ одавно – мужа су јој убили пре четрнаест година (до данас непронађен злочинац, свакако из исте средине!) – остала је сада са снајом удовицом и са нејачи Даниловом (једно се дете још није ни родило на свет), остала је да кука и плаче; сведоци тог плача били смо и ми. Обратила нам се за помоћ и заштиту, а ми – шта смо могли и шта друго можемо осим да њен бол и бол рода њеног са њом поделимо и у свакодневне молитве Богу преливамо.
Више оваквих и сличних случајева познато нам је и од раније (бројна убиства Срба на Косову остају чак и непријављена, због страха од освете), и управо је то био један од главних разлога да нас неколицина јавно дигнемо свој глас у заштиту тог угроженог Српског живља и угрожених му светиња на Косову и Метохији. Били бисмо срећнији да то нисмо морали чинити. Али, зар смо могли ћутати и правити се и ми глуви пред питањима браће Косоваца: Зар ћете нас и ви заборавити и напустити?
У претпрошлом броју „Православља“ (15. мај 1982) објављен је Призив (апел)[1] нас двадесетак српских свештеника и монаха, о Косову. Дознајемо да је тај Призив наишао на добар пријем и одзив свих добронамерних људи, особито на Косову. Међутим, један део штампе је реаговао другачије, и у томе су особито предњачила два загребачка гласила (часопис „Данас“ од 1. VI и дневни лист „Вјесник“ од 29. V). Нешто пре тога је београдски новинар Милорад Вучелић (кратко у „Политици“ од 15. V и опширније у „НИН“у од 23. V) окарактерисао наш Апел као „опасан корак“ и „изазов национализма“, наравно српског, јер му се, ваљда, чини да је то главна опасност, чак кад је у питању и трагедија Косова!
Загребачки новинари Ненад Иванковић и Зорајда Руњић (које иначе нисмо запазили да пишу против албанског национализма и тероризма), етикетирају нас и наш Апел разноразним етикетама и познатим шаблонизираним фразама из политичког речника широке потрошње. Тако, на пример, Иванковић назива наш апел „благословљеним национализмом“, али и не поставља себи питање о томе ко је „благословио“ и још увек прећутно „благосиља“ албански шовинизам и тероризам на Косову над Србима? Можда би му одговор на то питање дао и одговор на то ко уствари „компромитира све што је контрареволуција на Косову уистину угрозила“? Има заиста невероватне дрскости и цинизма у Иванковићевим речима кад вели како ми, потписници Апела, од „онога што се на Косову уистину догађало и догађа“ правимо некакву своју „политичку прћију“! Господине Иванковићу, само се у посуновраћеним савестима може од трагедије правити шићар, свеједно какав, од чега нека нас Бог и људска свест и савест сачувају. Очигледно је да је вас наш Апел збунио, јер сте живели, и ви и вама слични, у уверењу да ми попови немамо право да дигнемо свој глас у одбрану своје угрожене браће и светиња Божијих и народних, док други имају право да нас некажњено вређају, туку и убијају, да нам пале и руше цркве и манастире, да нам силују сестре и сакате мајке, да нам ни српску стоку не остављају на миру.
Чудни су напади новинара Иванковића и Руњићке на „свештеничку и монашку логику“, у име своје сопствене логике, коју међутим све новији и новији догађаји на Косову најбоље демантују. Уместо о трагедији Косова они говоре о „Марковим конацима“ и тако своје читаоце заводе „за Голеш планину“, док Српски живаљ и даље на том истом тужном и трагичном Косову свакодневно стрепи и неретко крвари. Али, они о Српском Косову ништа и не разумеју, ваљда зато што га никада и нису имали и што га ни данас изгледа немају у срцу и души.
Уместо изношења стварне трагедије на Косову, ови загребачки новинари придикују нам о „осећањима за богату и поносну повијест“ народа коме припадамо, па нам 3. Руњић спомиње и Кадињачу и Крагујевац, као да смо их ми тобоже заборавили. Хвала им ипак што подсећају макар и на те наше жртве, кад већ мимоилазе нове, данашње српске жртве са Косова. Само, кад већ помињу наше српске славне и болне жртве, могли су поменути и оне најмасовније и најбројније, као што су Јасеновац и Јадовно, које ми, заједно са свима другима, и нисмо и не можемо заборавити. Не зато да бисмо било кога позвали на освету – Бог и наша српска и хришћанска савест чувају нас од тога – него управо у име братске љубави и слоге не желимо да их заборавимо, да се не би поновиле.
Из нашег Апела о Косову јасно ј е, за сваког добронамерног човека, да нас боли страдање наше браће на Косову и ми се те састрадајуће бриге о њима нећемо никада одрећи. Неће нас уплашити разноразна етикетирања (названи смо „националистима“, „великосрпским шовинистима“, „милитантнима“, „агресивнима“, „политизованима“ итд.), нити оптужба да се „бавимо политиком“ – која испада, на овај начин, својеврсни монопол оваквих новинара – јер бранити живот и част своје браће, своју и њихову живу Цркву, то није политика, него животна нужда, то је вековна људска и Божја правда, како је говорио и Марко Миљанов, цитиран у нашем Апелу као пример братског односа према Албанцима.
На крају, уважени загребачки новинари, пишући и сричући свој болни Призив ми нисмо гајили илузије да нас неко због тога неће напасти и свакојако окарактерисати. Нама је одавно позната већ уходана лицемерна фразеологија око Косовских догађаја, коју најбоље демантује сама Косовска трагедија која се још увек наставља и продубљује, све до Гојбуље и Самодреже и села Љевоше код Пећи (вест о тамошњем зулуму објављена је у штампи тек 8. јуна) и ко зна још докле. Јер, док ви, господо, мирно седите у својим канцеларијама и пишете нападе на нас и наш Апел, дотле Српски живаљ на Косову доживљава јединствену и у овом поднебљу одавно невиђену драму и трагедију, и то нажалост углавном од младих људи, као уосталом и јуче или прекјуче, а ко може рећи да неће и сутра, ако се овако настави.
Зато ми и нећемо престати да апелујемо на савести свих надлежних и добронамерних људи да се том зулуму стане на крај, као што нећемо престати и да се молимо Богу да развеје безумље из глава и срца свих распамећених, па и оних младих људи албанске националности, које њихови највећи непријатељи, макар били и исте крви, гурају и вуку у мржњу и злочин.
 
(„Православље“ од 15. јуна 1982)
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види Прилог 1: „Апел за заштиту Српског живља и његових Светиња на Косову“.

 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *