НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ЗАДУЖБИНЕ KOCOBA
– Реч на промоцији књиге –
(Торонто, 31. марта 1987. и Ваљево 11. јуна 1987)
 
Косово је од Средњег века све до данас постало символ и збирно име за читаво Српство, за национално и духовно постојање Српског народа од Косова до Јадовна. Зато смо и дали овој саборној књизи назив Задужбине Косова. Јер појам Косова овде свакако обухвата и Метохију и остале крајеве око Косова, целу област Рашко-Призренске Епархије, као средишне земље нашег народног и црквеног живота кроз векове.
Књига Задужбине Косова, која је пред нама, садржи одабране ликовне, књижевне и историјске целине које, међусобно повезане, показују значај Косова у националном и духовном бићу и историји Српског народа. Али, пре но што детаљније погледамо њен садржај, желео бих да најпре укратко прођемо кроз историју српског великомученичког Косова (служећи се научним резултатима сарадника ове књиге).
Још од раног Средњег века, почев од 7. века, када су Срби дошли на Балкан, област Косова и Метохије постала је средишна земља Српског народа, и то је остала кроз векове турског ропства све до најновијег доба. Сви научно ваљани археолошки, лингвистички и историјски извори од тада па надаље сведоче о етничкој хомогености Срба на Косову, о српском карактеру Косова у Средњем веку, што је и био предуслов за успон Косова и Метохије до улоге главне духовне и културне области српске средњевековне историје. Српска Православна Црква, нарочито од своје самосталности 1219. године и преноса седишта Архиепископије у Пећ, допринела је битно да Косовско-метохијска област буде, и трајно остане, завичај Српског народа, света земља српског духовног и историјског постојања. О томе најконкретније сведоче велике и свете косовско-метохијске задужбине, којима је и посвећен први део ове монографије.
По своме политичко-географском положају територија Косова је од кључног значаја и за читаво Балканско полуострво, и није без разлога што се управо на Косову, 15. јуна 1389. године, збила чувена Косовска битка, једна од најсудбоноснијих битака за хришћански свет у Европи. Незадрживу отоманску најезду са Истока, коју је лично повео султан Мурат, дочекао је на Косову Пољу српски кнез Лазар са својом војском и окршај је био толико крвав да су у њему погинула оба владара, што је дотле био незапамћен догађај у историји. Косовски бој је за Српски народ био, и остао, јединствени историјски догађај, са димензијама и земаљским и небеским. Попут битке код Поатјеа, или Куликовске битке, и Косовска битка је за свест Српског, хришћанског народа остала символ борбе „за Крст часни и слободу златну“, заветно народно опредељење за Царство Небеско. Зато, Косово за нас Србе није мит, како нам говоре они који Косово не знају и немају, него је оно стварност једне историјске судбине која траје до данас. По њој, изгубљена битка није пораз, већ изазов да се у страдању издржи и спасење види кроз веру у Бога и у сама себе. Отуда и наше опредељење косовско, хришћанско за Царство Небеско није било опредељивање за пораз и пропаст, него за мученичку смрт у којој је клица новог живота и бесмртности. О тој животворној снази Косова говори и ова наша књига.
Хомогеност Српског народа на Косову и Метохији битно се не мења ни у доба отоманског освајања и учвршћивања турске власти у овим крајевима, што доказују и турски „дефтери“ – пописи затеченог становништва, који су приложени у овој књизи (у српском преводу). Ове српске области, које се зову Стара Србија, не мењају свој национални састав ни у 16 и 17. веку. Године 1557. обновљена је овде Пећка Патријаршија, која има важну улогу у слободарском отпору Српског народа да не прихвати османлијску власт и исламизацију.
У аустријско-турским ратовима 1683-90, и 1717-31., Срби су у масама били на хришћанској страни. После пак пораза аустријске војске долази до познате „Велике сеобе Србаља“ у Подунавље, под патријарсима Арсенијем III (1690) и Арсенијем IV (1737), када је са Косова и Метохије бежало од турске одмазде на десетине хиљада Срба. Па ипак, и после ових сеоба Косово ни издалека није „испражњено“, јер већина Српског живља остаје и Косово и Метохија све до средине 18. века остају етнички хомогена и густо насељена Српска земља.
Тек од половине 18. века продиру на Косово и Метохију Албанци, којих је раније било свега пар процената, и то углавном око Ђаковице и мање групице у рударским насељима. Са својих планина у данашњој Албанији Арнаути тада силазе у плодније равнице Косова и Метохије, подстакнути нарочито исламизацијом, а затим и појачаном турском политиком према Србима. Ова се миграција Албанаца претворила у масовну колонизацију Косова. Поисламљени, и тиме привилеговани, Албанци добијају посебну улогу чувара Отоманске империје и постају егзекутори многих недела турске антихришћанске политике, на Косову, шире на Балкану, па чак и до Анадолије.
Посебно турска Порта форсира Албанце на Косову после српских устанака против Турака 1804. и 1815. године, који имају снажно дејство на Србе на Косову и на хришћанске народе поробљеног Балкана, посебно Грке. Због ослобођења Срба у Шумадији и околним покрајинама, на Косову се тада заводи још већи терор, обележен већ јасним планом истребљења Срба из целе Старе Србије. Спровођење тог у суштини геноцидног плана, турска администрација подмеће „жандармима царства“, албанским снагама, често оним најгорим (арнаутски качаци, башибозук), који све више користе своју прилику. У одељку ове књиге „Извори и сведочанства“ донети су речити документи о томе, мада по нужди, због обима, само у ужем избору.
Ослободилачки рат Србије и Црне Горе против Турске 1876-7. и 1877-8. означавају и први озбиљнији судар Срба са Албанцима, који сада оружано бране „болесника на Босфору“. У једном продору тада, Срби су за кратко ослободили Косово, али су руско-турским миром у Једрену 1878. натерани да се повуку. Зато је Српски живаљ од тада подвргнут новим, осветничким погромима, буквалном истребљењу и геноциду. Ови погроми добијају свој организовани карактер у албанској „Призренској лиги“, основаној 1878. под несумњивим покровитељством турске Порте, са циљем првенствено – одбрана интереса турске исламске империје. Тада је по први пут формулисан концепт „Велике Албаније“, усмерен против балканских држава које се припремају да ослободе своје сународнике од муслиманског ропства. Иако је „Призренска лига“ убрзо укинута, њен програм није престао, тако да се и данас може наћи новоштампана карта „Велике Албаније“, која досеже не само до Косова, већ и до Рашке.
Период од Берлинског конгреса 1878. до Балканског ослободилачког рата 1912. обележен је појачаним прогоном и физичким уништавањем Срба на Косову и Метохији. Тек у овом раздобљу етничка равнотежа на тлу Старе Србије нарушена је на штету Срба. За тих 30 година иселило се у Србију преко 150.000 нашег живља, што је за ондашњу популацију свакако велика бројка. Дипломатске мере владе Србије за заштиту Срба на Косову од албанских зулума и насиља нису донеле плода. Аутентична сведочанства о тадашњим српским патњама донета су у изобиљу у овој књизи, мада опет, због простора, то је само мањи део богате архивске грађе.
Срби су ослободили своје Косово и његове светиње крајем 1912. године, са одушевљењем које примерно показује окружно писмо Митрополита Србије Димитрија, упућено свештенству и народу, а овде први пут објављено. Косово је ослобођено и освећено, али „освећено Косово“ није значило освету за ропство, већ слободу да Косово поново постане света Српска земља. Изворни документи показују да, на пример, ниједна џамија није одузета ни претворена у цркву, насупрот ономе што су исламски окупатори, а и до данас муслимани Албанци, радили и раде (тзв. „џамијање“ цркава).
Али, после 1912. дошао је I светски рат, за време којег аустронемачка, бугарска и нарочито албанска окупација доноси Србима Косова и Метохије ново ропство и нова страдања. У књизи су изнети само примери тадашњег страдања српског свештенства, али су споменути и други анти-српски поступци косовских Албанаца. Пре тога пак, у књизи је, по први пут, изнета и пуна научна истина о познатој побуни Албанаца на Косову и Македонији, која је била и подстакнута и руковођена од аустријских и бугарских агената.
Дошло је затим ослобођење 1918. и стварање Југославије, када се на Косову почињу мењати односи нарушени кроз вековно ропство под Турцима. Између два рата покушало се поправити бројно стање Срба на Косову спровођењем аграрне реформе и колонизацијом. Насељено је око 60.000 Срба, али углавном на необрађиваном и слободном земљишту. Албанско становништво, лишено својих ранијих привилегија, почиње да се делимично исељава у Турску, али број исељених не прелази 45.000. Документи из Дечанске архиве у књизи показују јасно какво је стање на Косову било између два рата, свакако не онакво каквим су га и касније шиптарски сепаратисти и комунисти у пропаганди приказивали. Године 1939. на Косову је прослављена 550годишњица Косовске битке, али су Шиптари и комунисти тада демонстрирали против тога.
Доласком нацистичке окупације, после слома Југославије априла 1941, ратно стање је албанска национална мањина дочекала као своје ослобођење. Под туторством фашистичке италијанске управе створена је „Велика Албанија“ са јасним циљем да протера Србе са Косова и Метохије и оствари идеале „Призренске лиге“, што се види из стварања 1943. године „Друге призренске лиге“. Биланс свега тога био је преко 70.000 присилно исељених Срба са Косова и Метохије, међу којима нису били само колонисти него и многи староседеоци. Многима од њих, на жалост, после рата, 1945. године, нова је власт забранила повратак на Косово санкционишући тако недела окупатора и њихових сарадника балиста.
Федеративним устројством Југославије, прокламованим одлукама највишег тела Народноослободилачког покрета, у самом рату – није било предвиђено стварање аутономних области ни за једну од шест формираних република у новој држави. Међутим, у предратним одлукама Коминтерне, које су обавезивале њене чланице, међу осам федералних јединица – република, које треба створити на распаду краљевине Југославије, помиње се (1934.г.) и Косовско-метохијска. Тако је, тек што се рат завршио, у оквиру Републике Србије успостављена “ Аутономна област Косоваи Метохије“, иако територије тих географских подручја никада нису имале такве историјско-политичке или административне посебности.
Према попису становништва из 1948. албанска национална мањина на Косову и Метохији сачињавала је 8,10% становништва Републике Србије; у новоствореној аутономној области, међутим, однос националне структуре се наједном обрће и мањина постаје већина становништва на издвојеној територији од Србије, док Срби, иако већински народ у својој матичној Републици, постају мањина на Косову и Метохији, иако троструко бројнији (27,30%) но што би Албанци били да је Србија остала административно хомогена, као што су то остале југословенске републике.
Изнете чињенице показују суштину промена на Косову и Метохији. Оне, у основи, представљају враћање на стање пре 1912, када су Срби, под турском окупацијом, били подређени и поробљени народ, а Албанци већ тада стварни господари на земљи, која није само њихова, а коју они хоће да учине „етнички чистом“. О томе, у којој мери и каквим средствима они остварују те своје циљеве, говори опширно документарни део овог зборника, из кога се види да албанизација Косова није почела од јуче и да су прогони Срба са своје вековне земље све ефикаснији, уз директну подршку власти, нарочито у првој послератној деценији, а онда посебно од 1968. године до данас. Сви покушаји да се прилике на Косову побољшају и „албански национализам“ сузбије очигледно да немају резултата, јер се река присилног исељавања Срба са Косова и Метохије до данас не прекида. Број принудно исељених и протераних Срба, само за последње две деценије, прелази број од 200.000 душа.
Остају проређене српске задужбине у средини својих проређених верника, којима се забрањује масовно, демонстративно исељавање, да би што приметнија била појединачна присилна, те тако библијски егзодус напаћеног Косовског народа нашег не престаје. О томе говоре Апели и Петиције, дате на крају ове књиге потресних сведочанстава. Фотоприлози на самом крају књиге, преузети су углавном из штампе, јер сами за себе довољно говоре о положају и опстанку Српског народа на Косову, у Југославији, у овом делу Европе.
Данас се, очигледно, питање Косова поставља као питање опстанка Српског народа, не само на Косову, него и у Југославији и на Балкану, како је то правилно приметио академик Димитрије Богдановић. Заиста, на Косову и око Косова данас се води „трећи Балкански рат“. О томе је уредник овог издања, дао у самој књизи једну карактеристичну белешку, у којој, између осталога, каже и следеће:
„На суђењу „групи албанских иредентиста“, углавном младих људи, један од оптужених, студент, изјавио је пред београдским Окружним судом: Југославију је историја осудила на смрт, а синовима Косова припала је част да јој задају последњи ударац (Политика, 26.6.1984). Ваља пренети те речи, казане читавој јавности у лице, због непрестаних питања која човек види са обе стране судница, и судбина у овој земљи. Многима од нас, на пример, чини се да и једно отворено непријатељство, какво је изрекао студент Куртеши, има нечег часног у својој побуни: његово држање на суду делује чак и потресно, као заслепљени људски чин, али и као драма глувог времена у коме живимо. Јер, на оптуженичким клупама, као и по затворима Косова и Метохије, налазе се толики млади Албанци који замењују праве непријатеље. Не замењују ли они и праве људске побуде за своје умишљености да припадају ослободилачком, а не управо освајачком покрету што само довршава „чишћење“ Косова од својих земљака и суседа? Притом, строге затворске казне што их издржавају ти саучесници једне побуне која прогања, смишљеноће пасти на терет прогоњеног српског становништва коме се на њивама, радним местима, гробљима, па и са оптуженичких клупа, одиста задају „последњи ударци“. Из дана у дан, тако, као да све касније бива за ионако мале изгледе да неустрашиви поборници једног веровања у оно што су научени да хоће, покажу и тежу храброст: да се суоче са истином своје мржње, у свим њеним значењима и намерама. А како, опет, и да помишљају на то, кад морају знати да нису сами у овом трећем балканском рату на истом простору, у истом веку? Прва два Србија је добила упркос вољи и моћи великих европских сила предкумановског времена. Овај данашњи она је обавезна да преда унапред – по вољи малих али моћних односа снага и рачуна у кући. Тако је Косово изручено и пре него што треба да буде изгубљено, уз поразну логику признавања свршеног чина, поред још живих људи. Зато, бити данас за немогуће, то само значи не пристајати да најгоре буде једино могуће, за свагда. Оваквим и другим, нимало дневним питањима, није стигла да се бави књига Задужбне Косова. Управо њен обим показује да је у ствари недовољна за све што би још имала и морала да обухвати. Али, подсећање да она излази уочи шесте столетнице од Видовдана 1389, претпоставка је да насушне књиге о Косову, и нама са Косовом, тек предстоје. И не само књиге“. (Ж. Стојковић).
А сада, да се вратимо укратко приказу слојевитог садржаја ове јединствене књиге о великомученичком Косову.
Први део њен, који се зове „Задужбине и о задужбинама“ има 140 страна и садржи око 140 великих репродукција у колору из 8 највећих косовско-метохијских задужбина. Ту су и текстови наших познатих историчара уметности и умних људи овог народа који говоре о овим сазвежђима небеске лепоте на светој земљи Србаља.
Други део књиге је књижевни, са антологијским избором песничких и прозних текстова о Косову кроз векове, кроз душе, мисли и надахнућа Срба из векова и простора докле су допирали и живели. То су прави српски косовски Псалми и јеремијски Плачеви.
Трећи део књиге носи карактеристичан наслов: О Косову и Косову, што показује непрекидност Косовске мисли и завета Српског народа кроз векове. Ту су, најпре, средњевековни текстови, почев од Светог Саве и осталих наших старијих писаца, сви посвећени Косову, па даље, током турског ропства, све до наших дана. Следи избор старих српских записа и натписа о Косову, као и други историјски документи о српском карактеру Косова и Метохије, где су дате у целини и све средњевековне владарске повеље о Косовским задужбинама, из којих се јасно види чија је била територија Косова и Метохије, ко на њој живи, коме су њихова села и имања давана као метоси (манастирски поседи), по којима је уосталом читава Метохија и добила своје име, које од пре две деценије намерно бришу они којима смета српска историја и који нам желе убити памћење и збрисати присуство на Косову. ,,Ал’ не рече Туре ако бог да“.
Четврти део књиге има две целине: прва је опис српских градова и двораца на Косову, а друга, на око 200 страница, даје енциклопедијски опис око 1.300 српских црквених споменика, по свима селима и насељима Косова и Метохије. Само донекле је та бројност наших сакралних споменика представљена на духовној карти Косова, која стоји на почетку књиге, и та карта је уствари једна видљива тапија, „магна харта“ Српског Косова.
Даље следи пети део књиге – хроника Косова и Метохије, потресни летопис српских страдања и слободарских подвига током последња три века. Као увод у овај одељак дате су студије наших научника, научни приступи о Косову кроз векове до данас.
Задњи део књиге садржи Изворе u сведочанства (на око 250 страна), и то је највећим делом архивски материјал о зулумима турско-арнаутским и окупаторским, с једне стране, и о страдањима правде ради недужних Срба Косоваца. То су, по мени, најпотреснији текстови у књизи Задужбине Косова, како они пре ослобођења 1912, тако и они од 1941. до 1986. Последњи део је у целини узет из архива Светог Синода.[1] Кроз њега је видна улога и труд Српске Цркве за последњих пола века да заштити свој народ и његове светиње по косовско-метохијском разбојишту. Очевидно је, из ових сведочанстава, да је Српска Православна Црква била и остала једно тело и душа са својим народом, једнога истога духа правдољубља у хришћанском косовском великомучеништву.
Овај дух косовског страдања, достојанственог ношења крста и завета Косовског, изражен је кратко али јасно у предговору владике Рашко-Призренског Павла, који је сам већ деценијама први и највећи састрадалник са Србима Косовцима. Тај дух кратко и јасно изразио је покојни Димитрије Богдановић, сарадник до смрти ове саборне свесрпске књиге:
„Српска Црква ће и даље морати, по узору на сву традицију светога хришћанског исповедништва и мучеништва, да проповеда љубав, а не мржњу, опроштај, а не освету. У односу на Албански народ, без обзира на веру и вероисповест, она ће се старати да осећање правде и човечности, великодушност и достојанство Српског народа не буду никада и ни по коју цену угашени. То је суштинско питање за једину праву, Православну, Цркву. Пример који владика призренски Павле у том погледу даје, за углед је свима: исповеднички и мученички спокојан у вери и човекољубљу, у стрпљењу, али и одлучности да се брани оно што је Божје, а то је душа, то је савест човекова. Нека се у томе не види израз слабости: по среди је, напротив, велика духовна моћ. Размишљамо о Косову и о себи на Косову у том духу, јер је то аманет свеколике српске светиње која на Косову живи – макар је и превиђали, и брисали, и вређали“.
Овим речима, садржаним и у постскриптуму у књизи, потписаним мојим именом, желим да завршим ово приказивање књиге Задужбине Косова, која је и сама једна саборна, свесрпска задужбина свих нас који Косовом и за Косово живимо.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ha жалост, том приликом није у Архиву Св.Синода пронађен опширан Синодски извештај: Злочини Арбанаса извршени над Србима Косова и Метохије у овом рату (1941-45). Зато овај целовити преглед сада објављујемо овде као Прилог 5.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *