НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
НА КОСОВУ
 
У последњих неколико месеци, овога лета и јесени (1983), био сам више пута на Косову. Био сам скоро свуда: у Призрену и околини, у Средачкој и Сиринићкој жупи, у Урошевцу и Липљану, у Гњилану и околним селима, у Грачаници, Приштини и Подујеву, у Вучитрну и околним селима (где сам некада војску служио), у Митровици и Девичу, у Глоговцу и Косову Пољу, Сувом Долу и под Голешом, у Ораховцу и у Хочи, у Манастиру Зочишту и Манастиру Свете Тројице код Суве Реке, у Ђаковици и Дечанима, у Манастиру Гориочу и Истоку, у Клини и Ђураковцу и наравно у Пећи и Пећкој Патријаршији.
О лепотама предела Косова и Метохије треба ли и говорити! Видео сам их први пут и заволео још док сам војску на Косову служио (скоро пуне две године, док смо градили косовску магистралу: од Вучитрна, преко Милошева и Лазарева села и брегова Газиместана и Ветерника, према Липљану и Урошевцу). Не бих могао лако рећи да су ми други крајеви наше земље лепши од ових косовских и метохијских, са њиховим пољима и шумама, са бреговима и планинама, са њивама и виноградима, и више од свега са небоземним лепотама косовско-метохијских Манастира и њиховим непролазне лепоте фрескама и иконама. Све је на Косову и Метохији својеврсни метох небеске лепоте, све на овој висоравни додирује и повезује небо и земљу, царство земаљско и Царство Небеско. Можда зато што ово додиривање и повезивање најчешће је било и бива кроз крст и страдања. Тако вековима, па и данас.
Навикнути, по злом обичају, да и стање на Косову пратимо према ономе шта „јавна гласила“ о томе доносе, и ја сам скоро редовно пратио „средства јавног информисања“. У њима се, за ово неколико месеци док сам посећивао Косово, могло чути, видети и прочитати заиста много, па од тога доносим овде само прегршт (која, наравно, не представља „свестрану и исцрпну“ анализу „свеукупне ситуације“ на Косову, каква „анализа“ уосталом до данас и не постоји, а и ако постоји, какве користи од ње, кад се стање на Косову битно не мења).
Дакле: „Са Косова селидба не јењава“; „исељавање је највеће зло“; „исељавање Срба и Црногораца са Косова мора се увек реално сагледавати“; „исељавање и даље представља проблем највеће политичке тежине и последица“; „неки мисле да је главни и једини циљ албанског национализма и иредентизма да угрожава и колико год може да протера Србе и Црногорце са Косова“ (рекао Азем Власи, али се он, вели, са тим мишљењем не слаже); „сви треба да се осећају равноправним“ (чудно заповедање осећањима!); „чињеница да људи одлазе представља екцес само по себи“; „политичко-безбедносна ситуација се све више стабилизује, али се непријатељ и даље оглашава исписивањем парола, потурањем пожара, покушајем саботаже и пропагандом“; „перфидни непријатељ не мирује“; „сад је више ‘финих’ притисака“; „косовску свакодневицу још увек притиска, иако мање него раније, исељавање Срба и Црногораца“; „нема тачних цифара, али се процењује да је претходне две деценије са Косова отишло око 200 хиљада људи“; „и данас је исељавање последица некадашње политичке праксе која је овде често имала феудалне карактеристике. Она се дуго стварала и у свести се прихватала као нормална“; „остварењу идеје о етнички „чистом“ Косову иредентисти су данас много ближи него у време демонстрација“; „ако се овај темпо исељавања не заустави, иредента[1] би убрзо могла да оствари свој циљ о етнички чистом Косову“; „од октобра 82. до марта 83. Косово је напустило око 3.000 лица, а вратило се 105 грађана“; „за последње две године иселило се око 15 хиљада Срба и Црногораца“; „месечно се са Косова у Србију досељава око 400 Срба и Црногораца“; „најгрубљи вид настојања одржавања напетости (у међунационалним односима) јесу физички напади, застрашивања и притисци, наношење материјалне штете… честе су туче, свађе, злостављања, вређања, исписивања парола по кућама Срба и Црногораца као „Доле Србија и Срби“, „Срби одлазите“ и слично“; „одласци (исељавање) без икаквог објашњења“; „судови Косова затрпани тужбама“; „надлежни органи не обављају своју дужност“; „нема битних побољшања у ажурности правосудних органа на Косову“; „још увек у самоуправним актима у САП Косову постоје одредбе, из сфере радних односа, које су дискриминаторске у односу на Србе и Црногорце“; „у последње време забележено је неколико случајева најгнуснијих метода деловања непријатеља, почев од скрнављења надгробних споменика па све до силовања малолетница и старица српске и црногорске националности“; „притисак ствара несигурност не само код Срба и Црногораца, већ у извесној мери и код Албанаца“; „исељавању „доприносе“ и поједини православни свештеници појачаним душебрижништвом о судбини Српства на Косову“ (тако говоре, ваљда због политичке „уравниловке“, они који нити брину, нити дају другама дасебрину); „ко коме сипа прашину у очи“; „ако питате Србе и Црногорце о тренутном укупном стању у својој општини (дечанској) многи од њих слежу раменима. Други ће понешто рећи, али тек онда кад му уђеш у кућу и увере се да си добронамерник. Има и оних који тврде да „ђаво не оре и не копа“ па је боље “ језик за зубе“; „извршена је експропријација земљишта Срба и Црногораца у Горњој Брезовици и подручју Газивода… када је 55 породица избачено из кућа усред зиме, и када су им нуђени камиони да се иселе у Србију“; „српски националисти на Косову настоје да створе утисак да се на Косову ништа не мења и да не постоје снаге које су способне да процес стабилизације изведу до краја. За албанске кадрове кажу да су сви исти, а за српске да су неспособни каријеристи који не могу да представљају српски народ“; „већ трећу годину слушамо готово истоветне оцене: стање на Косову се „нормализује и побољшава“, али истовремено и – „ситуација је сложена, још има доста проблема“; „боље на Косову не значи и добро“; „петнаестогодишњи збијег, сеоба грађана и обитељи неалбанске народности, који протичу пред нашим очима, најчешће тихо, попут праха из пјешчаног сата, резултирају чињеницом да у 608 од укупно 1445 насеља у САП Косово више нема Срба и Црногораца. Приближили смо се цифри од готово 200.000 становника који су се у двије деценије иселили из Покрајине“; „ослушнимо шта говоре (националисти), не само шапатом: у срцу цивилизоване Европе у току је злочин над живљем српске и црногорске националности, њихов изгон у властитој држави. Упркос своје параболичности овај слоган, у крајњој консеквенцији, одражава реалност и нема никаквих доказа да нема одјека и не постиже одређене политичке ефекте, којима уосталом и тежи“, „од 1981.г. само се у Србију доселило са Косова око 10 хиљада Срба и Црногораца“; „и поред мера и акција да се спречи процес исељавања Срба и Црногораца са Косова, оно се и даље наставља, што потврђује и податак да су прва три месеца ове године Покрајину напустиле 132 српске и црногорске породице са 427 чланова и 705 појединаца“; „не сме се заборавити да интензитет исељавања ни теоретски не може бити стално исти. Док ј е Срба и Црногораца било више, више су се исељавали“; “ нисмо демонтирали мину која још увек прети да разнесе наше заједништво“; „неколико експлозија у Приштини учинило је више него било какви притисци“ (нажалост, ове се експлозије у Приштини и даље понављају), итд., итд., као да краја нема…
Могло би се наређати још поприлично оваквих или сличних реченица из изјава политичара и дописа новинара у средствима јавног информисања. Али, шта и ово вреди?
Јер ипак, право стање на Косову не може се дознати само из изјава политичара и дописа новинара. Јер осим познате тактике „текуће политике“, осим намерног или ненамерног „завођења за Голеш планину“, у јавност једноставно и не доспе све што се збива Српском народу широм Косова. Све да дознамо – ту могућност ми немамо. (А и ко је има?) И шта са детаљима, кад је главно познато? И шта вреди све писање кад се већа бука и повика диже око неког написа о Косову него око самих трагичних догађаја на Косову?
Ипак, да из наше путне бележнице наведемо неке у широј јавности непознате а недавне жалосне догађаје на Косову.
 
Црква Свете Петке у селу Добрчану код Гњилана (у коме, на жалост, нема више ни једне српске куће) више пута је проваљивана и пљачкана. Последњи пут је то било на Томину недељу ове године. Пре подне је побожни народ из околине у већем броју долазио у ову цркву, молио се у њој Богу и палио свеће, остављао своје прилоге на иконе и носио свету водицу са извора крај цркве; поподне је црква обијена, врата разваљена, све у цркви испреметано и разбацано, а новац са икона покупљен и однесен. Органи безбедности, и овога пута као и раније, остали су глуви на жалбе свештеника Живојина Којића.
Владику Призренског Павла и нас групу свештеника гађала су албанска деца каменицама пред самом призренском Саборном црквом, после вечерње (у среду 14. септембра ’83), но по своме обичају Владика није хтео да се икоме жали.
По незнано који пут опет су малтретиране и нападане сестре манастира Свете Тројице код Мушутишта, посебно сестра Катарина и Десанка, гађане камењем и трзане за одело, уз повике: „Косово је наше, ати ајде за Србију“, и: „Шта ми можеш, ако ме тужиш – судија је мој“. Недавно је и сестра Херувима нападнута у Мушутишту. Последица тога је да се сада лечи од срца (наравно у Београду).
У граду Пећи, уочи празника Усековања (10. септембра ’83) једном Србину у улици Мето Барјактари, у 11 сати ноћу, комшије Албанци су срушили зид у дворишту да би своју авлију проширили (дознао сам да су прекршиоци похватани, али вест о томе није објављена).
Поново су у селу Добруши код Истока истом Србину, коме су и раније посекли 50 воћака, опет секли воће и тукли млађег му брата. Сечење воћа и разне друге штете и насиља над српским имањима честа су појава широм Косова. Власти ћуте.
Учитељици Српкињи у једној школи у Ђаковици један ученик Албанац пркосио је пред свима у разреду својим џемпером црно-црвене боје (боје албанске заставе).
 
Српкиња службеница у пошти у Призрену малтретирана је на радном шалтеру, па кад је променила радно место доживела је још гору судбину. А иначе, запошљавање Срба на Косову скоро је немогуће. И то је један од разлога напуштања Косова.
Случајеви силовања малолетница и старица (у селима и манастирима) имали су далеко страшније одјеке у народу него што је то штампа описала (штампа је само неке од њих објавила, као што је нпр. „Политика – Свет“ од октобра ’83, бр. 42, где вапајни крик несреће и безнађа јаднога оца најбоље казује сву трагедију наших матера, сестара и кћери на Косову: „Ма не могу да вам опишем како је то кад вам ћерчицу силују у сопственој њиви… Нема нама више живота овде. Несрећа нам је дошла до грла“).
Паљевине у Манастиру Девичу учестале су и забрињавајуће: после зимског паљења све сточне хране, уочи Велике Госпојине запаљена им је ограда од 68 метара око старог винограда. Малолетник од 15 година, из суседног села Лауше, ухваћен је и признао да је то учинио намерно.
На жалост, није новина да албански малолетници и деца насрћу на српски живаљ и његове домове, имања, гробља, светиње. Питање је само: откуд толика мржња и дивљаштво код те деце према Србима и свему што је на Косову српско? Како, на пример, објаснити пљување и гађање српских аута и аутобуса, српских путника и поготову свештеника, од деце албанске националности, не само у Приштини или другим градовима, него и у селима и на раскршћима (ко од нас то није доживео?). Или опет, на пример, скрнављење људским изметом призренске Саборне цркве (зимус), или ту недавно – споменика Косовским јунацима на Газиместану, по коме су такође људским изметом исписиване пароле на албанском језику?!
Можда је ту, заиста, најбоље објашњење оно које је дала игуманија Пећке Патријаршије Февронија, за небројано пута гађање каменицама прозора и кровова Српске Патријаршије у Пећи, од углавном малолетника и омладине: „Они су изгубили своју веру, па хоће и нашу да униште“. (Опширно о изјавама њеним и осталих око Пећке Патријаршије донео је лист „Интервју“ од 2. и 16. септембра 1983.г., око чега је затим створена, врло карактеристична за атмосферу на Косову, жучна кампања).
Не тврдимо да су сви из младе генерације косовских Албанаца овакви, нити су сви старији Албанци непријатељски расположени према Србима и српским светињама на Косову. Лепо рече мати Параскева у Девичу: „Има и међу њима људи, који хоће и да нам помогну, и да дођу да нам кажу шта се прича и ради по народу“. Дирљив је заиста пример Исмаиља Гашија, из села Турјака код Пећи, који је са својим синовима оградио православно гробље (што штампа није пропустила да наглашено подвуче и забележи), или рецимо посебан однос Албанаца према Манастиру Зочишту код Ораховца (где многи болесници Албанци долазе да им се читају молитве за здравље).
Шта ћемо, међутим, кад у том истом селу Турјаку код Пећи (као и у суседном селу) где је Гаши оградио српско гробље, нема више ниједне српске куће, а било их је око 120 породица. Или други пример (према емисији ТВ Београд од 6. октобра 1983): по саопштењу органа општине у Глоговцу тамо је „исељавање заустављено“, на што је Србин из Косова Поља, Коста Булатовић, одговорио да у Глоговцу и нема више ко да се исељава, јер је остала само једна старица са ћерком, што је проверавањем и потврђено. Слична овој је и недавна изјава из општине Србица – да је тамо „исељавања све мање“, а познато је да је тамо српски живаљ већ одавно спао на свега неколико процената. Можда ће се, како рече поменути Коста Булатовић из Косова Поља, пун успех постићи и „исељавање престати“ тек када више не буде имао ко да се сели са Косова.
Има разноразних притисака, о којима ми ван Косова и не слутимо. Како нпр. човек да објасни ту врсту притиска кад се упућују претећа писма Србима писана тобоже од самих Срба! Или кад се, по речима једног Србина од Пећи: „Они једва да казне за почињена дела, а нас кажњавају и за саме речи“. Једна пак Српкиња испод Голеша жалила ми се у Грачаници овако: „Ми Срби не можемо никако да добијемо те (дефицитарне) намирнице, а Албанци их добијају чим се појаве… Веле да је ово стање сређено. Тиме нас само деморалишу. Јер ако је ово сређено, онда нам нема даљег опстанка овде. Ово је горе од нашег ранијег бежања са Косова (1941.г.), јер онда смо се макар вратили назад, јер је тад био рат. А данас? … (Изгледа да ова жена зна за податак да је у току последњег рата са Косова насилно исељено око 70100 хиљада Срба, а за ових последњих петнаестак година са Косова је протерано 200 хиљада).
Све ово што смо овде навели, и још много штошта што не наводимо ишто „није за навођење“ (јер како недавно написа један новинар: “ Довољно је да пола сата проведете са неким Србином или Црногорцем на Косову па већ да сазнате „многе страшне и тајанствене ствари“). Све то сведочи да српска косовска рана није зацељена. То најбоље показује и тамошња општа атмосфера на станицама, у аутобусима и возовима, у селима, на пијацама.
Не само да је изгубљено међунационално поверење, него је наш народ, на жалост, изгубио поверење и међу собом, поверење и у самога себе. Није било тешко запазити како и Срби једни друге „уходе“. Ко је, где и како купио плац за кућу, наравно у Србији: у Крушевцу, Краљеву, Крагујевцу. Крије се то не само од власти, него и од најближих суседа. Један сељак ми је у Гњилану причао да у његовом селу зна барем њих 20 који имају купљене плацеве у Србији, па иако о томе не говоре чека се само да се одселе. (Дознао сам, на жалост, да има и неколико наших свештеника са Косова који праве куће у Крушевцу или Краљеву).
Зашто су косовски Срби данас тако депримирани и деморалисани? Зашто брзо узмичу и пред одбраном својих основних људских права? Можда зато што су се бројни покушаји супротстављања насиљу и зулуму над личношћу и имовином, најчешће завршили крварењем, а често и губљењем живота. Можда је пред очима нека још свежа и незацељена рана: лична, породична, комшијска, свенародна?
 
Ево како је извршено мучко убиство Данила Милинчића из Самодреже.
Шта је испричала мајка Даница Милинчић, из Самодреже код Вучитрна, репортеру ТВ Београд Рајку Ђурђевићу, о томе како је 2. VI 1982. Ферат Мујо убио њеног сина Данила, а њу ранио.
 
Репортер: Да чујемо како се то догодило? – Било је то, копали смо, и отишли смо да напојимо краве, али су били међу кравама четири Шиптара и напали су Данила. Он је рекао: Зашто дирате стоку? Они су га напали, они су тројица прискочили, оборили су га. Ја сам притрчала да му дам одбрану. Један од присутних ме тукао штапом, те ми поломио десну руку штапом и десну ногу. Ја сам после кукала и пиштала. Онда је, када је он већ притрчао пола метра близу мог обаљеног сина, којег су држали тројица, он је клекнуо на леву страну на његовом стомаку, извадио пиштољ, уперио у срце његово. Ја сам се бацила на сина, он ми склонио доњи део тела, остала ми је лева рука код његових груди, он је мене ранио и њега срцем убио.
 
– Кажете да сте побегли са Kocoвa. Шта се то десило?
 
– Ја сам побегла. Десило се, ја сам побегла. Почео да ми гледа мало и други син, и ја сам кренула за њима. Више тамо не смемо да живимо. Не верујем у њину власт. Имали смо пуно пријава, пуно напада. Ништа нам није помогло. Више не верујем у њину власт. Дошли смо се, предали се Београду, централном … овоме (Комитету).
 
– А зашто не верујете у власт?
 
– Зато што су раније у данашњи месец, истога месеца убили мојег мужа гвозденом штанглом, и прекинули су га.
 
– То је било пре 14 година?
 
– Данас 14 година. Тачно истога месеца. Данас 14 година.
 
Да ли је пронађен убица вашег мужа?
 
– Нису хтели да раде предмет. И после су ме позвали и казали су да је то застарило: „Немаш никаква права, бежи, иди, изађи одавде“. И ја сам (отишла), више им не верујем, напустила кућу, краве и стоку, вредност милијарда имања и око 200 милиона прихода које треба са имања, 2 краве, 2 јунице, 15 овце, 5 свиње, 1 свињу са прасицом. И данас се предајем Београду, више немам нигде.
 
– Ко вам то чува caд тамо?
 
– Нико. Имам још једног сина и он не знам где је се изгубио, на коју је страну отишао.
 
– Он живи у Вучитрну.
 
– Он има кућу у Вучитрну, а сада моментално не знам где је избегао и где се налази. Нити знам ко штити кућу, нити има тамо власти да је штити. Ко и мене што није штитио. Плаћам порез… Пре убиства Данила долазе порезници да поведу краве, да плаћам порез. И ето тако, више не знам куд ћу. Јао мени до Бога милога!
 
– А шта вам кажу кад се жалите?
 
– Ништа нам не помажу. Крију се, неће да помажу. Оног истог дана кад ми је син погођен у срце од стране Шиптара, дошао је исти јавни тужилац који је водио мојега мужа предмет. Ја нисам могла да га гледам. Нити више могу да верујем њине власти. Нити верујем, нити могу, нити знам куд ћу.
 
– Па куда ћете сада?
 
– Ништа не знам куд ћу. Предајем се вамо Београду. Извршићу убиство. Ево ме убијте, само ми спасите овог малолетника поред мене и потрудите се и видите где ми је онај старији син.
 
– Ви сте данас били код друга Душана Драгосавца, шта вам је он рекао?
 
– Душан Драгосавац ми обећава да ће се смирити ситуација. Али то никако се не смирује, све горе и горе, сада извршавају убиства.
 
– Имате ли вu некога овде код кога ћете?
 
-Ја немам нигде никога у Београду, само сам се обратила суду у Београду. Зато нећу више у Косово. Нити могу да гледам суд, нити власт, никад ме није ни штитио. Ако неће и Београд, ја ћу скочити под воз.
 
(Емитовано у емисији „Монитор“ ТВ Београд, 10. јуна 1982.г.)
 
„Убиство Данила Милинчића суморно је одјекнуло у селима општине Вучитрн.
Нема села у oвoj околини, где се српски и црногорски живаљ свесно не провоцира – изјавио је Божо Каралић, из Горњег Сврачка. – Страхујемо да oвo неће бити једини случај. Мени је прошле године уништено и запаљено жито. Имао сам милионске штете. Заплашени смо.
– Плашим се да ће oвu индивидуални напади да се наставе – каже Живојин Гашић из Самодреже. – Мени уништавају летину, пале пшеницу, каменују ми кров куће и прозоре. Од прошлогодишњих демонстрација (1981) посебно. Угрожени смо и заплашени. Обраћао сам се свим структурама у општини и Покрајини. Нико није реаговао. Желео бих да ми се омогући или јавно исељење, или заштита и миран живот. (…)
Даница Милинчић, коју суседи Албанци зову „Шкина“ (Српкиња), бивши активиста СКОЈ-а, борила се за Kocoвo, градила Kocoвo и хранила Kocoвo. Коначно је пред одлуком да га напусти:
Чинила сам cвe што сам могла каже она. – Убили су ми мужа, убили су ми дете. Рођаци појединаца (Албанаца), који су на функцијама у СК, отворено су ми рекли да ће ме отерати с Kocoвa и да се случајно не усудим да продам „њихову“ земљу.Изазивали су ми синове борила сам се да заштитим децу: мушке Главе овде лако падају, брже се гаси огњиште и напушта имање… Дала сам им воду, дала сам им uyui – делове имања сами су узели, без питања. Cвe сам трпела. Немаш коме да се жалиш: cвe је у њиховим рукама – од милиције, која се прави луда, до порезника који ти терају краву ако не платиш порез за њиву коју други оре. Ми немамо никог, а и држава је изгледа дигла руке од нас. Имамо само попа Зорана (Грујића у Вучитрну), а и њега су нападали неколико пута. Готово је: cвe ћу да оставим. Доста ми је. Тешко живима тамо где ни мртви немају мира…“
 
„ТВ новости“ од 11. јуна 1982.
и „Православље“ од 1. јула 1982).
 
Ипак, када смо у друштву са неким пријатељима, при крају обиласка Косова, (у лето 1983), дошли да посетимо гроб покојног Данила Милинчића из Самодреже, крвнички убијеног прошле године (2. јуна 1982) на својој очевини и сахрањеног крај цркве у Вучитрну, видели смо и један другачији српски став. На његовом споменику, који му „подиже мајка Даница, син Иван (посмрче), ћерка Ивана, браћа Павле и Мирослав“, стоје ове просте али потресне речи, које сведоче о непобедивости духа народа којем је Данило, и сви ми, припадао и припада (текст преносимо дословно):
 
„Сине оче брате роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнео
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу и црно завијо
Ал херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал, живо биће никада не умире
оно је увек са нама“.
 
Да, Данило Милинчић из Самодреже није умро; он је жив и међу нама је. Међу нама је и његова ојађена мајка Даница, и браћа му, и породица. Но њихове се муке, нажалост, и даље настављају. Јадна мајка Даница, после Данилове сахране, била је напустила и кућу, и имање, и Косово. После неких месец дана вратила се са великим напором на своје имање, и – издржала једва годину дана. Борила се и трпела нове притиске, и најзад је ових дана (крајем јануара 1984) поново дошла у Београд да тражи правду и заштиту од насиља и зулума на свом имању на које се била вратила верујући у „повратак на Косово“. Имање ни сада неће да прода, али на њему не може да опстане. Заиста, не потврђује ли и овај трагични случај оно болно признање многих наших Косоваца: „Одавде не одлази само онај ко нема куда“!?
Да је тако, потврђује, нажалост, и непрекинута река исељавања (или „масовни збег“, како неко рече) која и даље тече, најчешће сузна, а понекад и крвава. Уз запрепашћујући детаљ (плод „рафинованих притисака“): да многи избегавају чак и да кажу разлог свог бежања са Косова! Тако се, ето, остварује план и програм о „етнички чистом Косову“, само нешто тише и спорије, вештије и подмуклије, уз употребу понекад и „самоуправне терминологије“, како рече један новинар. Јер, треба имати храбрости и признати јавно да привидност смиривања ситуације на Косову често се користи само за скретање пажње од нешто успоренијег али сигурног процеса пражњења Косова и Метохије првенствено од Срба.
Као мали доказ тога ево неколико новијих података.
Најпре да пренесемо дословно вест са Косова из једног дневног листа: „Иредента на Косову настоји да се поново огласи физичким насртањем на Србе и Црногорце. Напади с леђа. – Што су резултати прогресивних снага на стабилизацији политичко-безбедносног стања на Косову већи, албанска иредента је све нервознија. То показује и чињеница да непријатељ мења тактику деловања појачавајући у појединим случајевима физичке притиске на српско и црногорско становништво. – Три напада на Србе и Црногорце, која су се догодила ових дана (половином јануара 1984), то на свој начин потврђују. Миломира Дељанина, службеника ЛТХ сервиса из Приштине напао је Исмет Маколи (35). Дељанин је 9. јануара око девет часова изишао да причврсти таблице на колима. Док је радио, с леђа му је пришло непознато лице и замахнуло челичним ланцем. Миломир се махинално окренуо, али ударац ипак није успео да избегне. Непознати му је разбио аркаду, а потом га, ошамућеног, ударио по леђима још три пута. „Вероватно би га и усмртио да нисам закукала и почела да дозивам у помоћ“, прича Миломирова супруга Станка. “ Догађај се збио у центру града, на очиглед многих пролазника. Нападач је побегао, али је захваљујући брзој интервенцији органа милиције које сам позвала одмах пошто сам пребацила Миломира у болницу, откривен. Судија за прекршаје казнио га је са 60 дана затвора. Изјавио је да Миломира не познаје и да га је ударио из ћефа!“ – И Милоша Радуловића, ученика IV разреда Педагошке школе из Приштине, без икаквог повода, са леђа је напао младић албанске народности. Милош је задобио тешке телесне повреде. Живот му је, захваљујући лекарима приштинске болнице, сада ван опасности. Милошеви другови и другарице у школи тврде да је он врло мирне нарави и да нападача не познаје. – Нападнут је и Миле Костић из околине Урошевца. И на овог узорног 60-годишњег пољопривредника насрнуо је човек кога никада пре а ни касније није видео. „Пошао сам да купим баби лекове. Застао сам испред једне баре да пропустим човека који ми је долазио у сусрет. Када ми је пришао, у пролазу, ударио ме је песницом у браду. Затетурао сам се и са чуђењем запитао зашто ме је напао? Непознати ми је рекао: „Због тога што си Србин“ – прича Костић. Демаскирана и разбијена, иредента, као што се види, настоји да се, по сваку цену, поново огласи комбинујући четири основна метода из свог програма: „Косово – република – милом, страхом, борбом или силом“. (Д. Дамјановић, „Вечерње новости“ од 15.1.1984).
Међутим, само неколико дана касније уследила је вест (у истим новинама од 26.1 1984) да је из затвора на слободу „пуштен нападач Исмет Маколи“ те да поново јавно узнемирава и провоцира истог Миломира Дељанина коме је нанео тешке телесне повреде! На протест Миломиров код судије, овај је рекао да је Маколи „оболео“, додајући притом Миломиру: „Припази се, јер Маколи може и да убије“! Даља обавештења ни Виши суд у Приштини није дао. Ето, то је само један од примера атмосфере „правде“ на Косову. Зато и веле тако често Срби Косовци: „Нисмо сви једнаки пред законом, нисмо сви на исти начин слободни“.
Ево и следећих, најновијих података: Јеромонах Јован Радосављевић, професор Богословије у Призрену, погођен је пред Божић у улици крај Бистрице каменицом у главу (камилавка га је срећом спасла од веће повреде), од дечака Албанаца, који су се потом разбежали. Кад се обратио са жалбом пролазницима, такође Албанцима, они су му с подсмехом показивали на оближњу малу дечицу, прикривајући тако праве кривце.
Србина сељака из Мушутишта Н. Н. и његовог синчића напао је (16. XI 1983) Албанац Н.Н. из истог села (оба имена, нажалост, морамо засад да прећутимо!), јер су покушали да из своје детелине истерају његове биволице. Настали око тога сукоб завршио се тиме што је на суду Србин тражио измирење и платио пола милиона Албанцу који га је напао! Месец дана касније истог Србина и његово дете и коња напали су младићи Албанци у истом селу, па на жалбе овога командир милиције је рекао да је крив опет Србин! Очигледно да на Косову – „шут са рогатим не може“.
У селу Одановцу код Косовске Каменице силована је ових дана малолетница Н. Д. од тројице Албанаца из истог села. Двојица су ухваћени, трећи је у бекству. Дете је, кажу, из Вуковара. Сад се испитују околности. Но шта вреди, кад је и претходних неколико случајева силовања малолетница у овом крају прошло без последица за кривце.
У Подујеву (како је ових дана објавила и ТВ Приштина), на сахрани једног Србина, известан број ученика основне школе скандирали су већ познате нам карактеристичне речи и жеље: „Данас један, сутра седам“. Већ смо претходно јадиковали над оваквим „васпитањем“ албанских малолетника, али нам и овде падају на ум речи поштеног Албанца Брахима Хопе, из села Јуник код Пећи, који за сличне зулуме деце вели да су смишљени и да се чине према слабим комшијама да би се они тако отерали, тј. прогнали. То добро, вели он, знају и родитељи те деце и наши политичари Албанци.
На крају – ако краја има – зна се да је ту скоро (крајем јануара 1984) у Пећку Патријаршију упао Хамди Кабаши из Ђураковца, код Истока, и покушао да оштети слике и иконе, насрћући притом грубо и на монахиње које су покушавале да га у томе спрече. Говорио је: „Ово није Србија!“ Кажњен је затвором од 60 дана.
Наравно, сви ови наведени примери – и колико још ненаведених – само су „негативни случајеви“ са Косова. А има и „позитивних случајева“. Да их наведемо правде ради.
Ето, штампа је донела (крајем 1983) један „косовски пример за пример“: у околини Гњилана, у селу Жегри, комшија Албанац вратио је кућу комшији Србину, продату пре годину дана. Исто је учинио и други комшија комшији у оближњем селу Црница. Таквог комшијског и људског понашања има сигурно и у другим местима на Косову. Та не живи се од јуче на Косову.
Има и страдања поштених Албанаца због заузимања за Србе и Црногорце. Такав пример је учитељ Алија Зечај из Доњих Стреоца код Дечана, који не само речима, него и подношењем личних прогона од браће му Албанаца остаје доследан своме ставу: „Не трпим терор над својим народом, не трпим терор свог народа над другим“. Због отворености према Србима њега осуђују у јавним гласилима Косова („Рилиндја“, ТВ Приштина) и на Општинским комитетима, али „нико није демантовао оно што је он рекао“ („Дуга“, бр.259).
За пример су и речи старијег Албанца из околине Дечана, Алије Даутаја, да „Срби и Црногорци немају притисак од нас, него од уличара и лопужа, а њих као да брани понеко из власти“. (Иначе, у Дечанској општини нема ни четири процента српског становништва, све се већ иселило, и сели се и даље. Срба скоро да нема ни у општинама: Глоговац, Србица, Ђаковица, Качаник, Подујево).
Овакво мишљење о ставу појединих на власти, нажалост, није ни нетачно ни усамљено. Сведоци смо тога и после недавног емитовања на ТВ Београд емисије „Порота, косовски видици“ (27.1.1984). Чудно је то да рецимо једна ТВ емисија, или један натпис у штампи, пружа „искривљену слику Косова“, а какву слику Косова и свију нас пружа незаустављена река принудног исељавања са Косова и Метохије – то је мање важно, ако је уопште за неке важно. (А шта тек да се каже за податак да се са Косова сели „и не мали број кадрова“ – српских – који су „ангажовани у борби за спречавање исељавања“?!).
Зар није, стога, у праву професор Мухамед Кешетовић из Београда, саветник у Председништву ове земље, кад вели („Интервју“ од 3.2.1984): „Глас протеста наше земље увијек се чуо због угрожавања људских права свуда у свијету. Био је то јак глас, протестовали смо због апартхејда у Јужној Африци, Мозамбику, Родезији, црначком гету. Прошле године смо организовали велики митинг подршке палестинским избјеглицама. Али то нисмо урадили нигдје у Југославији због тужног егзодуса стотина хиљада људи прогнаних са Косова. То, изгледа, многе не погађа а морало би! Чудно је да у нашим различитим срединама нема увијек јединствених размишљања и виђења проблема исељавања са Косова. Тај заједнички глас је неопходан, он би изразио осуду, протест, неслагање са прогоном једног народа у Европи, у слободној социјалистичкој заједници“.
О тој истој „слободној социјалистичкој заједници“ вели ту скоро један од принудних бегунаца са вековнога свога огњишта на Косову: „Земља која се тако часно обрачунала са фашизмом пре четири деценије дозволила је да се фашизоидна идеја о етнички чистом Косову изроди у њеним недрима. Велика је то несрећа за сваког Југословена. Међутим, неки као да то не осећају… Да могу да помогнем, знао бих шта да кажем. Овако, најбоље је да ћутим. Коме да причам, све је већ јасно. Мислим да су и врапци већ схватили шта се на Косову догађа. Знају то и они горе. Међутим, сеоба једног народа се наставља“. (Данило Марковић, „Вечерње новости“ од 4.1.1984).
Са своје стране, независно од професора Кешетовића, подсећамо само да реч „егзодус“ (латинско читање грчке речи ексодос) библијски је израз и означава излазак Израиљаца из Египатског ропства. Тако се и зове Друга књига Мојсијева. Књигу данашњег „Егзодуса“ Српског народа са свога Косова тек треба написати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изрази – иредентизам, иредента, у нашој ситуацији, сасвим су неприкладни. Они означавају покрет који се бори за припајање сопственој држави, матици одређених територија, које су јој некада припадале, а сада су у саставу неког њеног суседа, још увек насељене и дотичном националном мањином. Косово и Метохија, као и делови Македоније и Црне горе на којима данас живе и Албанци, никада нису били у саставу Албаније и зато је потребно покрет албанских шовиниста у нашој земљи називати, искључиво, сепаратизмом, јер тежи нелегалном отцепљењу територија које представљају колевку српске државности.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *