НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
О КОСОВУ И СА КОСОВА
 
1. Ових дана, од 4. до 6. марта, Београдска секција писаца и Удружење књижевника Србије организовали су и одржали (у својим просторијама у Београду, Француска 7) тродневне разговоре о књигама о Косову и о ситуацији на Косову данас.
Прво вече, у уторак 4. марта, било је речи о књигама: Милице Грковић – „Имена у дечанским хрисовуљама“; Павла Ивића и Митра Пешикана – “ Лингвистичке студије са Косова“; Синана Хасанија – „Косово, истине и заблуде“; Димитрија Богдановића – „Књига о Косову“; Зборник „Албанци“ (издање Цанкарјеве заложбе у Љубљани); Владимира Бована – „Српска књижевност на Косову“, и Мухамеда Кешетовића – „Контрареволуција на Косову“.
У разговорима о овим књигама, осим аутора, учествовали су још и проф. Василије Крестић, Драго Ћупић, Душан Батковић, Гојко Суботић, Јован Секулић и Милан Ивановић. Последња тројица учесника говорили су о нашим културним споменицима на Косову, износећи њихов непроцењиви значај, али и тешко садашње стање на Косову и Метохији и неизвесност даље судбине ових духовних и културних споменика Српског народа, који груписани на једном простору, представљају јединствену вредност не само нашу, него и читавог културног света. Остали учесници у разговору говорили су углавном о поменутим књигама, а у дискусији узели су затим реч и Миодраг Булатовић, Мирко Перовић и други присутни слушаоци, којих је била препуна сала, хол и степениште ових и иначе тесних просторија, а поготову за овакве прилике и овако горуће теме данашњице.
Иако су разговори о увек, а посебно данас, болном питању Косова вођени присебно и пристојно, није било тешко запазити и присуство емоционалног набоја код скоро већине учесника у разговорима, нарочито када је било речи о историјским неистинама и неправдама на рачун Срба, присутним у делима појединих писаца албанске националности. Посебно је оштро критикован Зборник Албанци, који врви нетачностима и лажима, заснован на квази науци нових албанских „стручњака“, свеједно да ли из Тиране или Приштине. (Речено је да је штампање овог зборника дотирала Академија наука из Приштине). Није поштеђена критике ни књига Синана Хасанија: „Косово, истине и заблуде“. За њу је проф. Мирко Перовић рекао да је, ипак, то најбоља књига коју је написао један Албанац (или можда „екипа Албанаца“, како је, вели, чуо да се прича, тј. да су му они припремали све материјале за ову књигу). Насупрот Перовићу, проф. Василије Крестић и други показали су и фактографске грешке ове књиге, али и још више опседнутост њеног писца погрешном „симетријом Албанаца и Срба“, било за ранија било за садашње раздобље. Зато је Богољуб Пејчић у дискусији рекао да је ова књига “ још даља од истине, а ближа заблудама“, када је реч о Косову.
Похвално је говорено о трезвеном научном приступу теми Косова у књизи Димитрија Богдановића, а нарочито је добро оцењена поштено написана књига проф. Мухамеда Кешетовића о коренима контрареволуције на Косову.
Друго вече, у среду 5. марта, разговор се водио о књигама: Спасоја Ђаковића – „Корени сукоба на Косову“; Конзулска писма Милана Ракића (19051911); Батрића Јовановића – „Косово, инфлација, социјалне разлике“; Атанасија Јевтића – “ Од Косова до Јадовна“; Ђорђа Трифуновића – „Очевици о Сеоби“; Илије Вуковића – „Аутономаштво и сепаратизам на Косову“ и Бранка Перуничића „Писма српских конзула из Приштине (1890-1900)“.
У разговору о овим књигама, осим аутора (приређивач конзулских писама Милана Ракића, проф. Андрија Митровић, није присуствовао), учествовали су и: Василије Калезић, Милан Комненић, Мирко Ђорђевић, Слободан Ракитић, Милан Ђуковић и из публике Светозар Стијовић, књижевник Радомир Смиљанић, и други.
Атмосфера разговора овог другог вечера била је нешто врућија, јер се почело све више улазити у питања садашњег стања на Косову и Метохији. Бројна су била питања упућена делегату у Скупштини Батрићу Јовановићу, нарочито по питању скривања од јавности доласка са Косова преко 140 Срба из 42 села Косова и Метохије и њихових жалби највишој установи ове земље због изложености непрестаном страдању на својим вековним огњиштима и присиљавању да се што пре иселе са Косова.
Неколико учесника у разговорима говорило је о отворено спровођеном геноциду над косово-метохијским Србима, а међу њима је био и долепотписани, о чијој је књизи путних записа по мученичком Косову и Јадовну такође било речи ове друге вечери. Истакнуто је и подвучено, не само од писца, него и од других, низ нових примера албанског зулума и насиља, и сведочење Срба са Косова да им је стање од 1981. године сада теже него пре контрареволуције, као и то да ни пре 1968.г. није Србима доле било ништа боље. Како је рекао песник Слободан Ракитић: „Трагедија Српског народа на Косову је једини, изгледа, континуитет који имамо“.
Трећег дана, у четвртак 6. марта, у 11 сати пре подне организован је округли сто о ситуацији на Косову данас, и у разговорима и дискусији, која је трајала све до 3 сата по подне, узели су учешћа: Миодраг Булатовић, Зоран Глушчевић, Борислав Михајловић-Михиз, Мирко Перовић, Милош Марковић, Митар Пешикан, Спасоје Ђаковић, Слободан Ракитић, Милан Комненић, Атанасије Јевтић, Александар Петров и бројни други од присутних, међу којима и Албанац Хажи Даути Омер, војни историчар из Београда, док је адвокат Велимир Цветић послао телеграм.
Почев од уводног излагања Зорана Глушчевића, који је отворено говорио о распаду система у овој земљи, о његовој немоћи пред пропашћу не само једног народа, као што је Српски на Косову, него и саме Југословенске државе, па надаље кроз разговоре, све је више избијала на површину истина о небивалој трагедији Косова. Не само садашњој за Србе и друге, као нпр. Цигане, него и о могућој будућој за Албанце. Атанасије Јевтић и Милан Комненић истакли су оправдану бојазан и одговорност за судбину обадва народа на Косову, Српског и Албанског, због могућих сутрашњих неодмерених реакција на садашњу тиранију и геноцид над Србима. Јер док Срби на Косову све више осећају и говоре да је „Србин на Косову поново роб“, дотле многи Албанци, опијени шовинистичким и фашистичким заносом и подршком власти, говоре да „хоћемо срећно Косово, али без Срба“.
Увече овога трећега дана одржано је и књижевно вече посвећено Косову, где су своје књижевне прилоге и песме говорили многобројни наши песници и књижевници.
2. Тродневни разговори о књигама о Косову и о ситуацији на Косову данас у Удружењу књижевника Србије показали су не само сложеност проблема Косова и Метохије, раније и данас, него и живу заинтересованост српске интелигенције и младих за Косово (поједини коментари у неким новинама о наводном „приметном одсуству младих“ на овим вечерима у Француској 7, спадају у домет „антипропаганде“, осим ако дотични новинари нису седели „само са старијима“, а не и стајали са младима)…
Како би и могли бити незаинтересовани кад је Београд тих дана посетила поворка Срба са Косова и Метохије, жалећи се у Скупштини ове земље на зулуме над њима на својим вековним огњиштима. Или кад Београд посећује премлаћени млади Митар Шарић у пратњи ојађене мајке? Или кад излази званично „саопштење“ о небивалој трагедији Ђорђа Мартиновића, које би сваког поштеног човека и грађанина ове земље морало да повреди и понизи, јер је тако безочно издиктирано, упркос свима познатим налазима врхунских стручњака на ВМА у Београду и по другим здравственим установама Југославије (осим, наравно, Приштине)? Или, опет, кад читаво српско село Батусе, код Приштине, шаље нове жалбе Скупштини Србије, јер су им ускраћена основна људска права и слободе, јер живе „у страху, узнемирености и забринутости за себе и своје породице“, јер их Албанци „вређају, извргавају подсмеху, туку, малтретирају, покушавају да силују децу, девојке и старице“ („Политика“, 21.3. 1986)? Или, када чује за податак да је само од 1982. године до данас са Косова и Метохије одселило се, под притиском, близу 20.000 људи, са породицама? Или кад дознају за најновији садистички напад и злостављање над српским старцем из Лепосавића, кога су тројица терориста Албанаца ноћу 22. марта 1986. у Приштини тешко злостављали, можда слично злостављању јадног Ђорђа Мартиновића (о овом случају већ пишу и новине, али противречно, вероватно док не изиђе издиктирано „саопштење“).
Као што сам већ поменуо, тих вечери узимао сам реч и ја да проговорим о небивалој трагедији нашег српског православног живља на Косову и Метохији. Наводио сам познате и непознате примере зулума над недужним људима, старицама, деци, монахињама, домовима, црквама, манастирима, гробљима. Поменуо сам и оно што се чуло из Скупштине СФРЈ, од сељака који су дошли са Косова да се жале: да им је сада, после 1981. године, горе и теже него раније, и да се то тешко стање наставља. Наводио сам лична сведочења о насиљима над појединим нашим манастирима и сиротим монахињама, у Пећкој Патријаршији, Девичу, Манастиру Свете Тројице код Мупгутишта. Нисам никога плашио, него сам само рекао да се бојим непредвидљивих последица…
Рекао сам такође да мене и многе друге не заварава ова позната „реторика“, разна замајавања и „завођења за Голеш планину“, јер главни проблем остаје, а то је наша вековна огњишта на Косову и Метохији се гасе, присилно исељавање и даље траје, Косово се празни и постаје „етнички чисто“.
Поменуо сам и то да се нама Србима приписује непостојећи „реваншизам“, да се тражи да признамо и непочињене кривице. Нисам оптуживао „цео Албански народ“, али сам рекао да се не треба заваравати да је број „иредентиста и сепаратиста“ тако мали и без веће и шире подршке.
Говорио сам, такође, и о томе да има и у читавој Српској Цркви оних који су се, по питању Косова, утопили у општи опортунизам, али да има и неустрашивих бораца за праведну ствар на Косову а такође има и свакодневних страдалника, нарочито међу косовским свештенством и монаштвом, а и још више међу српским староседеоцима Косова и Метохије, који су трпељиви, чврсти, не уступају лако са својих огњишта и од својих светиња, па сам уверен да неће ни напустити Косово, без обзира на све претње и зулуме насилника и зликоваца.
Говорио сам и о томе да, нажалост, нема гласа протеста против насиља на Косову и Метохији који би дошао од стране других религиозних организација у овој земљи, рецимо од муслиманске заједнице или од римокатоличке цркве (а убице Милована Шарића и насилници над његовом породицом су Албанци римокатоличке вере из села Међе код Ђаковице)…
Трећег дана ових разговора о трагичном Косову, за округлим столом о „ситуацији на Косову данас“ књижевник Борислав Михајловић-Михиз прочитао је, као један од потписника, текст подршке познатој петицији 2016 Срба са Косова (чији број потписника данас је порастао на око 80 хиљада), коју подршку су потписали 212 угледних личности нашег јавног и културног живота. Овај краћи текст, упућен Скупштини Југославије и Скупштини Србије, потписао сам и ја (а и Епископ Банатски Амфилохије), па налазим за сходно да и овде подсетим на оба та текста,“ јер они довољно јасно сведоче о нашем општем расположењу и приступу српском библијском егзодусу са Косова, указујући и на извесна могућа решења Косовске драме, или тачније – трагедије.
3. Како да не говоримо и не пишемо о Косову кад нам сами догађаји на Косову и Метохији не дају да ћутимо. „Ако ви заћутите, камење ће ово проговорити“…
Знам већ унапред да ће нам се пребацивати, као што нам се и пребацује, да се, као Црква, „мешамо у политику“, али не знам стварно где је граница између „политике“ и невиђене трагедије једног народа. И не знам, такође, како је то само Цркви „забрањено“ да се бори против фашизма и нацизма, а то управо и јесу наши непријатељи на Косову и Метохији (то, уосталом, говоре и сами они који то нама забрањују, а говоре и суђења „марксистичко-фашистичким“ групама, нпр. деветорици у Пећи ових дана, или у Призрену тројици Албанаца, студената у Загребу, такође ових дана).
Зар није фашистички, и нацистички, и усташки, и турски, метод деловања и насиља: да опет запале имовину Манастира Пећке Патријаршије – овога пута је то манастирска шума у селу Будисавцима (општина Клина), у четвртак 17. априла 1986. године. Изгорело је најмање хектар и по шуме, која се ни за десет година не може подмладити. Пожар је и овога пута подметнут, и то на три места, као што је био подметнут и пожар 16. марта 1981. године у конак Пећке Патријаршије (а другови из општине у Пећи и данас још увек наређују сестрама у Патријаршији да страним новинарима не смеју да било шта говоре о том пожару који је тада до темеља изгорео стари конак).
 
Види Прилог Зи4.
Ово, и још много шта друго, дознали смо приликом недавног боравка у Пећи и по Метохији и Косову. Дознали смо и за претње једном младићу Србину из Пећи (кога су ноћу пресрели двојица Албанаца и претили му оружјем), па за напад непознатог младића Албанца на Србина Милорада Драговића усред Приштине (у понедељак 21. априла ујутру), па за тајанствени пуцањ и рањавање студента Живорада Здравковића у Липљану (о чему је писала и штампа, али, резултати о томе ко је пуцао – нису познати), па за смрт једног старца Србина, гурнутог из аута, уз речи: „Иди у Београд, нек ти они помогну“, па и за даље узнемиравање и неповерење у Косову Пољу…
…Био сам у Метохији и Косову са неколико пријатеља Грка монаха и посетио наше људе и наше светиње. Кад сам гостима из Грчке причао за трагични „случај“ Ђорђа Мартиновића био сам и сам у неприлици: како да људима то објасним и уверим их да им не причам неку фантастичну причу, него реалну и крваву историју нашег доба – двадесетога века! Запањени од чуда, они су ми говорили да ни Турци, при недавној војној окупацији северног Кипра, иако су чинили страшне зулуме и крвава насиља над браћом по страдању Кипранима (нарочито над њиховим светињама, кћерима и децом), ипак нису учинили то што је учињено, и чини се, са Ђорђем Мартиновићем. Између осталога говорили су ми, поводом подметнутог пожара у манастирској шуми у Будисавцима, да су и Турци на Кипру намерно палили шуме, чак и по грчким деловима Кипра на југу, да би грчки народ остао без воде, којом Кипар ионако одувек оскудева.
Нарочито су се чудили наши гости из Грчке „великој и насилничкој, како рекоше, градњи“ по Косову и Метохији, тј. ужурбаном подизању мноштва великих кућа са високим зидовима и утврђењима около. „Градња је таква, веле они, да се добија утисак као да су то неки узурпатори и окупатори, јер такав утисак остављају те куће и високе зидине око њих“. Кад смо затим прошли кроз Приштину (покрај стадиона ФК „Приштина“, саграђеног на српским имањима, без знања и питања Срба власника), и преко Малог Косова кренули Топлицом и долином Расине до Крушевца, онда су нам наши гости опет говорили о приметној разлици у грађењу овде и тамо на Косову. Објаснили смо им да су те нове куће крај Расине највећим делом скромна новоградња Срба са Косова и Метохије, насилно протераних отуда са својих вековних огњишта…
… Док смо пре тога били у Пећи, посетио сам, у понедељак, 21. априла предвече, старог Пећанца, чика Владу Радовића, сликара, који сада слави 85годишњицу рођења (иако је сада нешто оболео). Познати сликар, наставник и музичар (дуго година је дириговао хором побожних Пећанаца у Патријаршији, па нам је те вечери понешто и отпевао својим пријатним дрхтавим гласом), примио нас је врло радосно и показао нам неколико својих слика – портрета, метохијских пејсажа, акварела Богородице Љевишке, Дечана, Пећке Патријаршије…
Причао нам је чика Влада и ово: „За време рата био сам заробљен и одведен у Албанију. Један образовани Албанац, тамо, кад је чуо да сам из Пећи, вели ми: „Па то је албанско, Пећ је у Албанији“. – Одговорио сам му да не желим да о томе овде разговарам, него када дођемо код нас у Пећ. По ослобођењу, он је заиста и дошао неким послом у Пећ, па кад смо се видели, предложио сам му да одемо заједно до Патријаршије. Пристао је, и ми смо дошли у Манастир. Тамо сам га увео у главну цркву Патријаршије и показао сам му Патријархов престо. Српски Патријарх, рекао сам му, изабира се у Београду, али се овде устоличује. Ево, ово је његов престо. Е видиш сада, зар ће Српски Патријарх да тражи албанску визу да би дошао да се устоличи у свој патријаршијски престо? На то ми је он одговорио: Е, у праву си, видим сада да је ово заиста српско“.
Стари Влада Радовић причао нам је и то да је, пре једно годину дана, разговарао са њим један новинар и питао га: да ли ће да се сели из Пећи и са Косова? Рекао сам му ово: „Ми нисмо Авганистанци, па да узмемо торбу и пребегнемо у Пакистан. Кад бих ја хтео да се селим морао бих да у торбу ставим најпре Пећку Патријаршију, па Дечане, па Грачаницу… Како ја могу да се селим одавде? Како наше светиње да оставимо?“…
Причао нам је чика Влада и о турском добу на Косову и Метохији, и о ослобођењу (у Балканском рату), о доласку црногорске војске у Пећ и о сусрету са српском војском на Дриму. Отпевао нам је и песму гугутке: како жели да иде у Скопље, по смокве, за брата болесног“. Дао нам је и каталог са једне од изложби својих слика…
На крају, испраћајући нас, његов млађи син нам је рекао: „Има и добрих Албанаца суседа, који хоће да прискоче у помоћ“…
 
(„Православље“, 1.3; 15.3 и 1.4,1986)
 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *