НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
КОСОВО У ЗНАКУ КРСТА
 
Питање: Како ви видите ситуацију на Косову данас? Да ли долази до одређеног помака – с обзиром да су се у последње време из ЦК СК Србије за опис „политичко безбедносне ситуације“ употребљавале неуобичајено оштре речи?
Одговор: Било је крајње време да власти из Србије кажу нешто конкретније о стању на Косову. Јер оно што је обично говорено било је тако начелно, уопштено, да није одражавало право стање на Косову. Уверавам вас да добро познајем стање на Косову и Метохији, тамо сам служио војску две године (од 1958. до 1960.) и сада нема године а да не идем на Косово по неколико пута. Косово нас све боли. О Косову је тешко и мислити, а камо ли говорити.
Стање је тамо још увек изузетно тешко. Право стање се још увек прикрива. Незгодно је да кажем, а желео бих да то изађе, да је скоро боље кад демонстрације и провокације разоткривају то лажно стање, него да се овако у пригушености главни посао обавља – то је пражњење Косова од Срба. То је нешто што непријатељи постижу „милом или силом“, како и пишу и певају по Косову. За мене је другостепена чак и парола „Косово република“, ја Вам то отворено кажем, ако се Косово присилно исели, а одоздо се само присилно и селе, то јест беже, макар и наводили разноразне разлоге. Знате сигурно за моју књигу путних записа „Од Косова до Јадовна“, где сам само напабирчио неке од података, углавном оно што други кажу и што изађе у штампи, да бих макар донекле изнео слику стања које се иначе прикрива уопштеним фразама. Познато вам је да су и новинари нападани и извикивани, као да су они главни кривци што објаве оно што се на Косову дешава. (Недавни трагични догађаји око Гњилана и Клине, зар не потврђују какво је тамо право стање). Рекао бих да су чак и уобичајени називи „иредента“ или „контрареволуција“ постали већ наменски – за ширу употребу, али ни они не покривају праву стварност.
Наиме, не ради се на Косову само о групици људи. Покрет је много ширих размера, са великим процентом учесника, јавних или прикривених. Отиђите на Косово и мало поживите тамо, чујте људе са терена, а не само изјаве политичара, нарочито не изјаве косовског руководства.
Тешко ми је и самом да схватим и изразим шта је са тим људима на Косову. Ми смо написали у нашем Апелу (који је од руководства СР Србије био позитивно оцењен; нападнут је само у Загребу и Сарајеву, а на Косову су људе саслушавали и чак тукли ако су имали текст Апела): шта је то с тим горштачким, некада племенитим народом, који је знао да држи своју бесу? Је ли то још увек тај исти народ? Тиме нећу да кажем да нема добрих Албанаца на Косову. Међутим, има много лицемерја. Зато и веле сада на Косову: „Беса се обесила“.
Чини ми се да су политичке власти у својим изјавама просто наивне, или свесно обмањују, зато им се и не верује. Уосталом, многи ван Србије у Југославији и не интересују се Косовом. У најбољем случају су против пароле „Косово – република“, тј. да се Косово отцепи од Југославије, а шта ће тамо бити са Србима и осталим неалбанским живљем – то је мање-више свеједно. Један Словенац је (негде у НИН-у) упоредио Косово са Госпосветским пољем, које су Словенци изгубили, па, вели, шта ако изгубимо и Косово? Ја бих на то рекао: Зато су га и изгубили, кад га тако осећају. Ми тако не осећамо наше Косово. И далеко смо од тога да Косово изгубимо. Свакако, не претендујемо да је Косово само наше, српско, али је оно наше, српско већ вековима. Лажно, а и смишљено импутира нам се да смо „реваншисти“ (бедно је то говорење на Косову о „српском национализму“, јер се таквом „уравниловком“ само помаже непријатељ).
Ми Срби једноставно желимо да на Косову, сви који тамо живе, живе мирно и спокојно на својим огњиштима и са својим светињама. Ми као Југославија проповедамо коегзистенцију у свету са свим могућим земљама, народима, системима, а у својој кући немамо те коегзистенције!
Садашње руководство Србије изгледа да диже свој глас. Јер, угрожене су и општине у самој ужој Србији: Бујановац, Прешево, Медвеђа. Ја добијам доста писама и докумената, са потписима, где се људи отуда жале.
Јуна прошле године био сам у Призрену, и долази тамо висока државна делегација – Верска комисија Србије, Косова и Војводине. Обилазе Косово и Метохију. Кад су дошли у Призрен, те претходне ноћи су Шиптари у селу Дворане код Мушутишта, крај Призрена, порушили српско православно гробље, и то уочи Задушница, да људи сутра кад дођу на гробље доживе већу трагедију. То рушење је морала радити екипа људи, јер су тешке надгробне плоче и споменике могли рушити само јаким полугама. Ко је ухваћен?
Кад и ухвате, затворе неког младог човека и он добије неколико година робије. Мени је жао тих младих људи. Њиховим строгим кажњавањем на више година робије неће се питање Косова решити. А знам за случајеве где су и органи милиције, дакле власт, узели учешћа у насиљима и неделима над Српским живљем на Косову и Метохији. На Косову људи ипак све знају, ништа се не може за дуго сакрити. (Као на пример случај где је цело село Албанаца (код Подујева) скупљало новац да плате најмљеног убицу да убије младића у последњој српској породици у том селу).
Ваљда сте слушали или читали о иступу делегата са Косова Рецепа Ћосје, на недавном Конгресу књижевника у Новом Саду. За њега је главни проблем на Косову то што поједини академици треба да се изјасне за „диференцијацију“, а није проблем што његови сународници силују мале девојчице и старице, па и монахиње, што пале српске манастире и копају воловима очи. Таква перверзија у његовом народу њега не пече. На Косову су Срби сатерани у мишју рупу, и он још говори о „интелектуалном поштењу“!?…
Једну ствар да Вам кажем: Косово је сво у знаку крста. Ми као хришћани гледамо у Косово са много већим поверењем него што се обично мисли. Његош и Шантић су верно изразили нашу дубоку веру у тајну Крста Христовог као наш хришћански пут. „Васкрсење не бива без смрти“. Ми верујемо у Косово запојено мучеништвом (као и Јасеновац и Јадовно). Ми верујемо у мучеништво, и у моћ праштања, у непобедивост љубави. Како је и Толстој говорио: траву ако и камењем притиснеш, она опет избија испод камена. То је тајна васкрсења.
Непоколебљиво верујем да Косово неће пропасти. Та наша вера не значи никакав „реваншизам“ – не дај Боже! Знам да има појединих огорчених Срба, насилно протераних са Косова, који говоре тамошњим Албанцима: „Вратићемо се ми!“ И од таквих огорчених речи неки на Косову и око Косова праве капитал причама о српском „реваншизму“ и „национализму“. Нажалост, и поједини политичари Србије, до недавно, говорили су, нпр. у Србици где више и нема Срба, о опасности од „српског национализма“. Сада се из СР Србије чују други тонови.
Моја је жеља и молитва Богу да Косово остане наше и српско, као што је и било. А оно страда ни први ни последњи пут у историји.
 
(Необјављени део интервјуа датог београдском
„Студенту“ 15. маја 1985.
„Православље“, бр.445. од 1.10.1985).

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *